Поп Ћира и поп Спира/8
Глава осма
Или продужење главе седме. У њој је описан »јаузн« код поп-Ћириних, на коме се десио сукоб и опточело отворено непријатељство између попадија, а после, наравно, и између попова.
Кућа поп-Ћирина била је нешто сиромашнија, у њој се, истина, мање богатства, али више укуса опажало.
Сви уђоше у гостинску собу по којој се распростирао благ мирис миришљавих сапуна и вербене (а код поп-Спире опет мирис од младог сира и босиљка). Канабета и све столице откривене, без конофонских навлака, а по канабету и фотељама исхекловани јастучићи и комадићи хеклераја, а на њима све неки голи Аморчићи са тулцима стрела (а код поп-Спириних су били танки пешкирићи од српског платна и веза). По штелажама порцуланско и стаклено посуђе, а по дуваровима неколико слика: неке битке, неке слике из Геснерових идила, и сцене из живота блаженопочивше Марије Терезије. Ту и слика поп-Ћириног оца, старог кабаничара Аверкија, насликана масном бојом. Он насликан са врло благим изразом лица, а поред њега неколико дебелих књига, мада је слабо читао, али као човек који је поштовао учене људе и био увек међу пренумерантима, захтевао је да се што више књига поред њега налазе. И молер му је и учинио по вољи; тако су дошле крај њега четири дебеле свеске Рајића, Масровиотика Хуфеландова и Собранiе вещей од Доситеја, а Совѣте здраваго разума од истога држао је Аверкије у руци. Али што је највише могло да изненади свакога госта, то је био један клавир. Клавир у селу у оно доба! У селу је и кринолин био још једнако доста ретка и бар непопуларна ствар. Кол’ко је само фрајли баш у овом истом селу извукло батина и бегало у шупу или у зелену метлу кад се бáба згране при спомену кринолина, и онда није никакво чудо што су се људи чудили кад су нашли клавир у селу где су од музичких инструмената познате само дромбуље, фрула и гајде, али кад му (то јест томе клавиру) дознате историју, онда се нећете толико чудити. Њега је поп Ћира добио од неког његовог до зла бога рђавог дужника, а тешио се тиме: боље је ишта него ништа, а после, и процес му је већ изашао на потиљак. На њему је често фрајла Меланија ждронцала неке арије. Кад је поп Ћира добре воље био, он је уживао у свирци, па ма то биле и швапске арије; а кад је био зловољан, Меланија је остављала клавир и није смела да свира ни омиљену поп-Ћирину песму: »Сјајни месец иза горе«, јер поп-Ћира се толико пута у љутини зарекао да ће га свега секиром разлупати, или га продати каквоме верглашу.
— Молим вас, извол’те сести. Молим извол’те ту на канабе. Меланија голубице — вели гђа Перса, — склони те твоје књиге; не може човек да се макне од тих њених књига, стоји кућа к’о штајеромт. Узми ону са канабета, да седне господин Пера.
И доиста, било је неколико књига тако отворених и почетих, једна на канабету, друга на фотељи, а трећа на прозору.
— Ништа, ништа; не трудите се, госпођице, ја ћу већ то сам рече Пера и узе књигу и стаде је разгледати. Беше то нека немачка књига, тридесет седми хефт Риналда Риналдинија, интересантног романа из разбојничког живота који се тих година радо читао. Меланија је добила прилично васпитање; била је у леру код неке старе фрајле у Бечкереку, и тамо научила многе за младу девојку врло корисне ствари, а између осталога у првом реду немачки; немачким је тако владала да је, како је гђа Перса уверавала, ноћу »бунцала само на немецком«.
Док се гости намештали и пауза трајала, уђе Ержа са послужавником, на коме беху порцулански ибрици, шоље и сребрне кашичице, и послужи госте. Отпоче »јаузн« и разговор опет као да паузе није ни било. И опет је ишло лепо и код попова и код младежи. Најпре се пила бела кафа; Меланија је наливала свакоме и питала свакога воли ли више кафе или више млека, више или мање шећера.
— Господин-Перо, какву кафу волете, слађу или обичну?
— О, госпођице Меланија, из ваших руку свака је ствар преслатка.
— Ух, — хукну госпођа Сида — та је л’још коме овако врућина?
— Ви фурт шмајхлујете. Ево вам и обрста, знам да ви то волете! — рече и спусти му још два грумена шећера и седе до њега.
— Та јесте, све су га обрстом и од’ранили у богословији — хтеде гђа Сида да рекне, али што рекли: »Бог да прости предње зубе«, уздржа се.
Сви поседаше и почеше јаузновати. Настаде једна повећа пауза. Сви се дали на посао. Чује се само сркање кафе; сви срчу као по некој команди. Обе попадије подметле шнуфтикле под шоље па пију кафе, а једнако испод ока гледају на девојке и на учитеља. Госпоја Перса била је задовољна, блажена! Још код поп-Спириних могла је већ видети како се ствар сретно упутила, и да је нешто знала латински, могла је још тамо рећи оно староримско: Venі, vіdі, vіcі. А гђа Сида је била кисела, јер је већ, отприлике, видела и своје и Јуцино, што кажу, »добројтро«.
Уосталом није никакво ни чудо што је страховала и већ почела очајавати за успех, јер није и не би то био први случај да њеној Јули пасира тако што. Увек се њој тако неки ђаво морао десити. Бадава, морала је признати и сад, и толико пута већ пре тога, да је Меланија много и срећнија, али и умешнија. »А дабоме, ето така ће несрећа увек пре наћи себи срећу, него ова моја!« говорила је чешће гђа Сида. »Гледај, молим те, само како му пиљи у очи к’о каква чифуцка фрајла. Моја ти, дабоме, то нит’ уме а, бога ми, нит’ ’оће. А садашњи су момци ћорави, па не виде све то. Њима се не допадају скромне и смерне девојке, него ето таке шиндивиле што им играју очи к’о на зејтину. Таке праве у данашње време ероберунге!«
Овде ће, мислим, бити најзгодније, док гости пију кафу и јаузнују, да мало боље упознам читаоце са обе ове девојке, — да их, то јест, »ауфирујем«. Нисам то учинио онога вечера кад су биле заједно, стога што је то било спрам свеће, него сам оставио за данас, на дану, то јест. Спрам свеће се превари човек, а женске су опет зачудо веште па се дотерају, те не може човек никако да сазна праву истину. Него овако лепо на дану, ту се свака покаже баш онаква каква је; ту не помажу много никакве вештине и апотеке.
Јуца је била мала, округла, румена и здрава као од брега одваљена, а Меланија висока, витка, и блеђа у лицу, а увек се тужила да јој нешто није добро. Јуца је умела добро да кува, а Меланија да критикује јела; Јула је волела хаљине отворене боје са цветовима, а Меланија је увек носила хаљине затворене боје. Јула је радо проводила време у башти, заливала и плевила, а Меланија је гледала само своје кактусе и романе. Меланија је прочитала сијасет српских, а још много више немачких романа, у фотељи, на прозору, или се сакрије иза клајдерштока; а Јула врло мало, прочитала је Љубомира у Јелисиуму, Аделаиду алпијску пастирку, и Геновеву. Завуче се у зелену метлу иза куће па чита Геновеву. Виче је мáма колико је грло доноси, а она се занела па и не чује, него се гутни у сузама и гнушава се безбожног Голоса који је напаствовао и оклеветао невину Геновеву. »Ти си опет читала ону проклету књигу!« — »Нисам«, лаже Јула. — »Јеси, јеси! Гле, само како се умацурала од плача!« вели гђа Сида, па је физитира и отима јој Аделаиду, стару једну књигу коју је још Јулина баба донела у мираз Јулином деду. На последњем листу сваки је читатељ записао своје име и примедбу, препоручујући књигу свакоме најтоплије. Меланија је знала немачки, знала у клавир; а Јуца тек натуцала нешто мало и знала помало само у гитар, јер кад би гђа Перса запитала поп-Спиру зашто и он не купи Јули клавир, овај би јој одговорио да јој је купио клавир на вашару. »Ено га, вели, у шупи, па нек свира у њега сваке друге недеље у дујету с њеном мамом!« Меланија је ишла чешће на бал у Темишвар или Велики Бечкерек, и тамо је играла немачке игре које је научила у лêру, унтерхалтовала се, правила ероберунге, и вазда срећна и задовољна доцне остављала бал; а Јула је знала од швапских игара само некакву шотиш-полку и неки тајч, који јој је мама, кад је била добре воље, под дудом показивала. На бал је ишла од године до године, о Св. Сави, а на балу је увек била малерозна. Окрене ли је само двапут тенцер по сали, — њој се мора десити неки малер; мора да јој пукне хаљина испод пазува на леђима. Тек чујете гђа-Сиду где вели, кад ову доведе тенцер и преда је мами: »Еј, терету мој, срећо моја, — опет малер!« А сирота Јула после тога не може да игра, него седи поред маме међу женама, а после неког времена ајд’ кући, баш кад је балу највећем јеку, кад се и саме мáме рàспâле па поручују по тенцере и хоће да играју, и кад се и Шаца распомами па удари у поскочице и подврискује: »Ијују!« Целим путем плаче и проклиње час кад се тако дебела родила на свет. — Меланија је била мало сањалица и сентиментална; а Јула онако, не знаш ни сам како да кажеш, онако обична. — Јула је певала најрадије: »Ничи, ничи, крине бели«, а Меланија од српских: »Ко је срце у те дирн’о«, а од немачких све неке у којима се излаже презрењу мушки пол, и пита се: шта ће он на свету? И на послетку, Јуца је била скромна и богобојажљива девојка, која није имала своје воље, и која је све слушала у кући, и оца звала: тáта, а матер мáма. А Меланија је родитеље звала: папâ и мамâ, имала је своју вољу, и њу су сви морали да слушају, па је увек било онако како је она хтела. Гђа Перса је стрепила за њу, па се бојала, ако је наљуте, да не учини што од себе, јер је била слабих живаца, врло осетљива. Падала је често у несвест и била — како је гђа Перса тврдила — склона самоубиству. Колико је пута само полетела бунару да се удави, и срећом се увек ту деси Аркадија црквењак, који је стигне и спасе је родитељима. А једаред умало што није завила гђу Персу у црно; јер кад је полетела бунару, а Аркадија за њом саплете се несрећом преко валова, па колико је дуг носом о земљу, и док се он освестио и дигао, она је комотно могла скочити у бунар, да није, срећом, баш пред самим бунаром пала у несвест. — После тога увек је следовао какав поклон; нов шешир, нова хаљина или вођење на бал у Бечкерек, »да се дете мало разоноди и да избије себи из главе те црне мисли«, како је обично говорила гђа Перса. Па и малочас споменути клавир купљен је после три-четири такве учестане несвестице.
Ето таке су биле те две попине ћерке. И како знамо већ како то иде данас у овом свету, мислим да нема ниједног читаоца који неће већ унапред знати која ће од њих двеју триумфовати, а тако исто и разумети да је то баш тако морало бити.
— А ви се, госпођице, к’о што видим, радо бавите читањем! — рече Пера прелиставајући ону књигу.
— О, ја сам, верујте, страсна у томе.
— Ман’те је, молим вас — умеша се гђа Перса — кад узме књигу, та вам ондак не зна шта је доста. Та би вам заборавила и да једе и да пије кад нађе какву такву књигу.
— Е, ви, мамâ увек преувеличавате! — брани се Меланија.
— Све вам је та, драги господине, прочитала — вели гђа Перса — све српске, а тек шта мислите за немецке књиге! Узме само књигу после фруштука па каже: »’Ајде, мамâ, ви будите данаске у кујни!« па је текем нестане. Вичем ја: Мелани, о Меланија! Ајак, ње нема па нема! Тражим је по свим собама и по целој авлији и шиљем у комшилук код госпоја-Сиде, а она каже: »Није она од јутрос ни долазила«. А ја опет тражим, а она, шта мислите? Завукла се иза клајдерштока, па се сва предала читању, а ноћом у сну све говори из књига: »О, Едмонде, ми се морамо навјеки растати!« А ја је питам: »Шта ти је, ’рано? Ти си опет назебла«, а она опет у сну говори: »Мене је немилосрдна судба, каже, другом опредјелила!« Ал’ све то говори на немецки, па дође много лепше! Па мало коју ноћ да не говори тако из књиге; а ја седим у кревету, па све плачем у помрчини, и кунем те проклете списатеље и њихове књиге. Гром их спалио! Седне тако какав гладница, кога мрзи да ради ил’ не може да добије у амту место, па пише и мами новце и залуђује младеж.
— Та... оно, милостива — вели Пера — ви сте у праву, али само донекле. Ви ту мислите на оне сензационе романе у којима је све измишљено, лажно.
— Та јесте! — упаде гђа Перса. — Ето баш одономад чита ми Меланија како је једна лађа пропала на мору и сви се подавили, а само један се спас’о на једној дасци, па се и он после једног дана удавио. Па сад, откуд се у књизи зна шта је он радио и разговар’о се сам кад после њега нико није ост’о, а и он се три дана далеко од сваке земље удавио сам самцит; само даска остала после њега!!
— Да, да, имате право — вели Пера, па наставља даље. — Ви ту мислите на оне романе где се износе људи каквих нигде нема, и доживљаји којих не може бити у реалности; типови људи који нису ништа друго него створови пишчеве болесне фантазије. Против таких сам и ја, и сваки који зна шта се захтева од једног доброг романа. Али има, верујте, и корисних ствари, које су верно огледало, верна слика друштва; има романа у којима се бичем немилосрдне и неумитне сатире шиба страшна поквареност друштвена.
— Па сад... оно не кажем баш да нема; оно што има боље, томе част и поштење — вели гђа Перса. — Али тек, ја бар увек помислим да су друге сретније матере што им ћерке нису тако пасиониране за науку и за читање, па кажем у себи: »Боже, како је, ето, ова наша госпоја Сида срећна мати!« И толико пута говорим овој мојој: »Што се не угледаш, кажем, на твоју старију другарицу Јуцу?! Ето, кад си, кажи ми, њу видила да је узела књигу па да чита!? Него та лепо стоји све уз своју искусну матер, па се учи и помаже јој к’о добра ћерка матери; ради по кући све: кисели краставце, прави комлов, кува сапун, кòпуни живину, и ради све таке кућевне ствари, и учи се виршафту још док је за времена...«
— Богме чита и моја Јула, иако је млађа! До душе, не велим баш да се завлачи по шифонерима, али тек чита, и то преда мном чита! Не, не, чита она; варате се, слатка, кад мислите да само ваша Меланија чита! — прекиде је јетко гђа Сида видећи куд циља гђа Перса. — Те још како чита она, па све наглас!
— Ако сте тако страсне читатељке — умеша се обазриви Пера, обратив се Меланији — могу вас послужити заиста лепим романима о којима се сувремена критика најпохвалније изразила.
— Баш ћу вас молити — вели Меланија.
— Ишти и ти, несрећо, једну! — шану брзо гђа Сида Јули, и гурну је кришом појаче.
— Ако желите Работнике на мору или Последње дане Помпеја или Преодницу коју је издала Српска омладина.
— Ја ћу вас молити за ову трећу књигу за моју Јулу — похита гђа Сида.
— О, с драге воље — вели Пера.
— Ако су на немецки написане — вели гђа Перса — онда ће боље бити да је пошљете Меланији; она здраво добро говори немецки, па ће она прочитати и Јули све на српски исприповедати и протолковати.
— А не, милостива! Све је баш на српском, ту скоро преведено. Работнике је превео Ђорђе Поповић, а Помпеје Лаза Костић. А Преодница је већ оригинал; у њој има једна красна приповетка, Карловачки ђак од Косте Руварца.
— Ах, бештијо једна, гледај само како је пакосна, мора да уједе! — рече у себи гђа Сида љутито, а посматра Перу и Меланију како су сели једно до другог па разгледају албум.
— Персо, деде мало вина — вели поп Ћира. — Господин-Перо, та дете, немојте се ту снебивати и женирати због промене, моја кућа и господин Спирина кућа, то је једно исто. Немојте после да се тужите да вам је било дуго време.
— А благодарим. Ја сам себи нашао најпријатније забаве; разгледам албум — извињује се Пера, који се већ почео знојити по челу и око себе помало све у дупликату виђати.
— ’Ај’те још по једну — наваљује поп Ћира. — Разговор, к’о што видим, к’о да малаксава.
Донеше и вино и чисте чаше, и стадоше сипати. Гђа Сида је била љута као змија, видећи да јој је превучена штрикла преко свију њених рачуна, и у тој срдитој својој немоћи била је готова да учини свашта.
И оно чега се писац бојао у прошлој Глави, у овој се и догодило. Јер наливајући чаше, гђа Перса на један мах пребледе и као окамењена посматраше гђу Сиду шта ради. То је приметила и Меланија, и слутећи буру, приближи се Пери тако близу да је, разгледајући с њим заједно албум, косом својом додиривала образ Перин. Пера је претурао листове албума, гледао и питао, а Меланија му одговарала. Каквих ти ту све фотографија није било. Различних и по пôлу и по годинама старости и по сталежу, а највише је било Меланијиних. Кроз цео албум било је највише њених фотографија у разним позитурама, изразима, разном оделу, у разном душевном расположењу, и напослетку у разним сезонама годишњим, а према свакој њеној слици визави по какав млад јурат, медецинар, доктор, официр уланерски, хусарски, инфантериски, па чак и један (невероватно у Банату!) »маринерски« официр! Тако на једној Меланија замишљено чита, а према њој на другој страни млад медецинар; на другој са рајтпајчем, а према њој бркати уланерски официр; на трећој чека стена и шкољке неке на морској обали, а према њој маринерски обријани официр; на четвртој јесењи суморан ландшафт, а она наслоњена на неку руину, суморна такође, а мисли јој блуде некуд у даљину; на петој с рукама у муфу и пахуљицама снега; на шестој с лáлом и зумбулом у руци; на седмој у лаком, врло, врло лаком оделу са снопом житнога влаћа, као она древна божица Церера. Затим долазе силне друге слике. Неки солгабирови са зашиљеним и трговци са опуштеним брковима; неке бабе са солуфима са каквима малају Изабелу шпанску краљицу, неке прије са великим кринолинима, и удаваче са Амором од гипса покрај њих; неки »омладинци« у душанкама са дугом косом и разастртом Заставом и Даницом на столу, и удовице са брошом незаборављенога покојника; неке групе са лицима као порцуланске »супшисле«, без носа и уста, а са очима мастилом поправљеним, и напослетку као последња у албуму слика чувеног лопова Рожа Шандора, бавећег се на поправци у Куфштајну. — Док су ови разгледали фотографије, гђа Перса је посматрала гђу Сиду, а гђа Сида једну празну чашу коју је дигла и стала окретати и разгледати према прозору, па затим хукну у њу два три пута и стаде је брисати својом чистом цицаном кецељом. Сад, да ли је баш чаша била прљава или није, то вам писац не уме казати, јер такве ситнице у стању је само женско оштро соколово око (па чак и кад наочари понесе!) да примети, а гђа Сида је била пажљива, врло хаглих и врло чисменка.
— Проклете муве! — рече као више за себе гђа Сида, — зато ја увек кажем да је боља зима.
— А шта вам је сад наспело, госпоја-Сидо?! — пита је гђа Перса, а сва позеленела од притајена једа.
— Проклети ови млађи! Баш се човек ни за часак не може на њих ослонити!
— Та знам, знам, слатка госпоја-Сидо — вели гђа Перса, а усне јој све побелеле и суве, а глас дрхће — ал’ тек баш нисте морали ви то да радите, драга госпоја-Сидо!
— Тхе, шта ћу, кад нисам напред знала шта ме чека!... А ја боме не поведох сад за вашу љубав за собом једног пединтера! — вели гђа Сида и метну руке на трбух.
— Та ман’те... знам вас већ, знам... ви већ морате ту ваше...
— Тхе, тако сам научила од моје покојне матере, тако и ја васпитавам моју кћер Јуцу — вели гђа Сида, а гледа једнако у Перу — боље је да јој кажем сад, него свекрва или муж после! А друго, научила сам код своје куће да ми је све чисто, — рече гђа Сида сва бледа, а ноздрве јој побелеле, и прекрсти руке па опет погледа на Перу (који остави албум и поче читати Риналда Риналдинија), као да му очима хтеде рећи: зар није тако?
— Чудо, госпоја-Сидо... кад сте баш така »чисменка Анка«... чудо да нисте понели са собом поред »шнуфтикле« и какву опирачу.
— А, »шнуфтиклама« сте ви научили да бришете чаше; јест ако ћете баш да знате! — вели гђа Сида, па и опет погледа у Перу који се само окреташе час једној час другој попадији.
— »Та, та, та, госпоја Сидо,... Персо. Та који вам је ђаво сад опет?! — пита их поп Ћира који је, живо разговарајући се с поп-Спиром, тек при крају ове сцене приметио нешто.
— А шта је то сад опет? — пита поп Спира који никако није ни опазио како се развијао дијалог, јер је баш приповедао поп-Ћири докле мисли хранити и кад мисли заклати крмка. — Та, шта је то?! Та, шта сте почеле к’о деца!
— Та, ето — вели госпоја Перса — дошле јој лутке к’о обично, одавно нису...
— Јуцо! — устаје гђа Сида сва зелена, и огрће велику мараму. — ’Ајд’мо кући; време је, стижу краве.
— Та, госпоја Сидо, та ман’те се комендије! — зауставља је поп Ћира.
— Та, пустите је! — вели поп Спира, — боље нек се тамо испраска. Ето ње сутра...
— Аја, неће моја нога више крочити у ову умацурану кућу!... Спиро, ’ајд’ одма’ и ти кући!
— Е, баш си потрефила! — вели поп Спира. — Седи, Јуцо дете, а мама нек иде.
— Јуцо, напред, олбрекц! — командира гђа Сида и залупи врата и пљуну за собом.
Шта ће Јула него се диже, погледа Перу благо и тужно, и следова разјареној мáми.
— А ви кад сте така чисменка, госпоја-Сидо, — рече и потрча за њом гђа Перса, — а ви онда ето бар дођите сутра после подне да помогнете и екшплицирате мојој Ержи, кад...
— Зови ти твога покојног дéку, бештијо чифуцка! — грми из авлије гђа Сида.
Ово последње нису ни чула оба попа, јер је Меланија одмах скочила за клавир да забашури, па засвирала и запевала омиљену папину песму: »Сјајни месец иза горе«, па тако нису ни придавали много важности овом сукобу. И пошто то није први пут било, надали су се да неће ни последњи пут бити; а после, и један и други поп били су после ручка увек мирољубиви и добре воље, зато су и после ове сцене продужили — к’о да ништа није ни било — да пију и да се разговарају о економији.
— Молим вас, немојте да вас то збуни ни најмање, господине — вели му гђа Перса — ви је сад први пут видите па вам је чудно можда. Она је така, дође јој тако, па... ал’ иначе је, уверавам вас, добра срца, до сутра ће она то већ све заборавити. Зато молим, молим вас само се забављајте. Слушајте само! Како вам се допада Меланијин глас и свирање? У селу доста, боме, и оволико. А то је папина омиљена песма, јербо зна она и модерне песме, је ли, Николајевичу? (Тако је гђа Перса пред странцем ословљавала свога попу.)
— Ама шта је било, Персо? — запита поп Ћира.
— Та ништа, забога; наљутила се госпоја Сида што сам је двапут понудила компотом, а знаш је да је увек така кад су врућине и кад јој муве досађују.
— Боже! Па зар зато?
— Ах, божанствена песма! — вели Пера и тера прстима своју бујну косу на више.
— Та и запустила се доста. Како ретко свира, још добро и свира. А како је пре лепше свирала! Неке комаде свира па и не мари, к’о од беде. Тек кад нам тако неко дође, онда још и ’оће, а иначе не можемо је намолити. А тако радо слушамо и ја и Неколајевич. (Ту се »Николајевич« мало почеша иза врата, ал’ не рече ништа.)
— О, па то би онда требало почешће да имате гостију — вели Пера.
— Па ето, кад би, на пример, били тако сретни — вели гђа Перса — па да вас почешће виђамо у кући, и она би опет к’о и пре свирала.
— О, молим... како би’ ја то желео — вели Пера. — Ја ћу, дакле, бити тако слободан.
— Биће нам здраво мило. Извол’те. Извол’те кад год имате слободна времена од науке — вели гђа Перса.
— Врло добро! Баш и тако имам сутра да донесем госпођици тражену књигу.
— Та ман’те их до врага! Ми к’о људи треба да смо паметнији. Та због њих смо, што кажу, и царство наше узгубили. ’Ајд’ спаси бог! — вели поп Ћира поп-Спири па се куцају и пију.
— Ал’ баш сте ми из уста извадили! ’Ајд’ спаси бог! Па, да се то иде, — вели задовољно поп Спира устајући. — Знам ја њу добро! Али до довече мора ми се она оддурити! Е, па сад, збогом! — прашта се поп Спира са свима и одлази са поп-Ћиром.
— Срећа те су сви паметнији од ње у кући, па јој не даду за право — вели гђа Перса. — Простакуша једна... жао ми само оног детета, оне Јуле; какво та воспитаније може добити!
— О, госпојица Јула је доиста симпатична девојчица — вели Пера, коме се учини нешто празна соба по одласку Јуле. Онај њен поглед остаде му дубоко у срцу. — Како питомо гледа, па како је само смерна и стидљива...
— И вама се то допада!? чуди се очевидно мало уплашено гђа Перса. — Боже, господин’ Перо, баш сте ви... баш је ова садашња млáдеж! Свака јој се женска допада...
— Та не, ал’ верујте, пала ми на памет она песма: »У Милице дуге трепавице«... Па она њена збуњеност... идеална Српкиња! Па тек она стидљивост...
— Простота, простота, боље кажите — вели гђа Перса. — Сад, нећу да кажем да је она крива, она је красно дете, добро дете, љупко дете. (Пера завија дугу косу за уши и слуша је пажљиво.) Тхе, али све је то само за прва два-три магновенија. Та, бога вам, и лепо лице (а она није ружна) шта вреди ако нема ту и воспитанија?! Лепота прође, а воспитаније траје, што кажу, до гроба. А кад паметан човек већ хоће да вêк векује, а он гледа, додуше, на оно прво, али, бога ми, још више и на ово друго. Зар не?
— Та, оно, додуше, тако је...
— Ах, ви, ви! — прети му прстом Меланија, и гађа га цветом који дотле држаше на грудима. — Знате ли ви да ниједан ваш поглед на њу није измакао мом оштром оку! Чувајте се, господин’ Перо! Знате ли ви шта то значи: до срца увређена сујета? Знате ли шта све може једна очајница да учини?!... Па бар да вам је одговорено равном пажњом, него...
— Е, а зар је она, сирота, крива — умеша се гђа Перса — што је бог таку створио, и она њена мáма је тако воспитава! Само »јесте« и »није«, па ни речи више да бекне. Сачувај, боже, такву какву каквом мужу који се бави науком, па му треба да се разговори и разгали мало...
— О, пардон — прекиде Пера и скочи са столице. — Та ово се већ сви разишли! Извин’те што сам се толико задржао. Први пут, па толико да траје визита...
— Први пут, ал’ немојте последњи пут да буде — вели гђа Перса.
— Господин’ Перо, ја ћу целу ноћ мислити на вас како сте ми обећали књигу. Догод ми је не донесете, мислићу на вас, само на вас.
— Ах, госпођице, кад не бих желео да вас што пре видим, не бих је задуго донео..., само да што дуже мислите на мене.
— А да не би заборавили, ево вам овај пукет цвећа. Он нека вас подсети на моју молбу и на ваше обећање — вели Меланија.
— Сећаће ме на вас...
— Збиља, господин’ Петровић’ — прекиде га Меланија знате ли »говор цвећа«?
— Говор цвећа? Не знам, госпођице.
— Штета! — рече Меланија и погледа га својим црним очима тако значајно да блага Јулина слика ишчезе једаред засвагда из срца му. Пера обори очи. — Ах, и те велике школе!
— Јесте — вели Пера. — Омилитике, догматике, ех...
— Шта би само прочитали из то неколико цветића!
— А ви извесно знате? — пита Пера, а гледа у земљу. — Па што ме не научите?
— Е, то хоћу, ал’ кад добијем од вас пукет, онда ћу вам га растумачити и поучити, али тражим од вас да вас нико, ал’ нико не преслишава... па ни моја најбоља другарица Јула.
— Ах, кáква — рече и ману сетно руком, а гледа у њу.
— Немојте, немојте — прекиде га Меланија — знам ја мушки неверни род.
— Ал уверавам вас...
— Вероваћу, али дајте ми прилике, доказа и времена.
— Па... дакле да вас не узнемирујем ове недеље...
— А не, не. Сутра вас чекамо.
— Добро — рече Пера. — Дакле... љубим руку, милостива, — рече и пољуби гђу Персу. — Клањам се, госпођице Меланија — рече и рукова се, па куражан као сваки богословац у том расположењу, додаде плашљиво и полако: »Лаку ноћ, и мило и драго«.
Меланија му одговори пријатним стиском руке, и Пера сав сретан изађе праћен гђом Персом и Меланијом.
— Но, не знам шта би’ дала — говорила је гђа Перса, купећи шоље и чаше са стола после јаузне — да се нешто могу сад створити код поп-Спириних, па да онако из прикрајка гледам и слушам како ђипа и праска она паорска бештија!
— Боже, они, сироти, брже одовуд него одонуд — вели Меланија.
— А шта је то било, бога ти, Персо? — запита поп Ћира који се вратио у собу.
— »Шта је било?«... Ја сам јој крива што јој се ћерка не уме ни окренути! А кад је совјетујем: »Воспитавајте дете, госпоја-Сидо, то се данас тражи: без немецког воспитања данас никуд«, а она, мислиш, да потрчи у очи... Ето јој сад! Моје пророчанство се обистинило; јербо ја никад којешта нећу да кажем... Клавир, хеклерај, валцер и немецки...
— ’Ајд’, ’ајд’, видићу и твоју памет — ману руком поп Ћира досадно.
— ’Ајд’ уклони се с том лулетином — вели гђа Перса — да излуфтирамо мало собу.
— Шта ће само тај млади човек помислити?!
— Шта је помислио, то је и рек’о, а ти ’ајд’ пред кућу — вели гђа Перса.
— Та тек да није без комендије — рече поп Ћира, напуни лулу и изађе напоље.
— А ти сад, драго дете моје, гледај шта ћеш! А пошло је само како може бити! Учинила си »ероберунг«, па сад не пуштај га ни за часак.
— Не брин’те се, мамâ! Остав’те ви то само мени. Та зар сам забадава била у пансионату! Та залудићу ја њега к’о дона Игнација дон Маријана у Љубавном напитку.
— Еј, терету мој — рече гђа Сида кад се нађоше код куће — боље је да сам пањ родила него тебе! Од пања би’ вид’ла бар неке асне..., села би’ па се одмарала у старости..., а од тебе баш никакве!
— Мâмо, ’оћу л’ да подгријем вечеру? — пита је понизно Јула.
— Јао, и теби је још до вечере! — дрекну гђа Сида, па стала па је гледа. — Та друга на твом месту дрекала би: »Отвори се, земљо, па ме прогутај!« а ти к’о да ништа није ни било!
— Па знате како се једи тáта кад није вечера на време?!
— А што ниси говорила?
— Па говорила сам, — вели Јула.
— »Па говорила сам«... Шта си говорила! Деде, шта си говорила?
— Па што ме је пит’о.
— Младић учеван и воспитан, дош’о из вароши... (из Карловаца, несрећо!) па к’о вели: »Ако се нећу са господин-попином ћерком унтерхалтовати, а да с киме ћу!« А она, гледам је, села к’о банацка млâда, гледа преда се, па само: »Јесте«... »Није«.
— Али мâмо...
— Иди ми с очију, сва си ми мораста!
— Немојте ме, мамо, само псовати — моли је Јула, покри лице кецељом, и заплака се.
— Лепо је младић пита, а она се укипила к’о... света Бóна у шокачкој цркви, па ни словца...
— Па кад ме све којешта пита — рече мало јогунасто Јула.
— Којешта му и одговарај! — обрецну се гђа Сида. — »Којешта пита«... Којешта сам се и ја некад с твојим тáтом разговарала; па, фала богу, ето, шта нам данас фали!? Да се нисмо којешта разговарали, не би се ни узели!... Ваљда смо се о Доситејевим филозофијама разговарали!... »Којешта ме пита!« Видиш ти ње, мустре једне! Ваљда те неће питати колико нам је крмача опрасила!?
— Јест, ал’ он ми се прдачи...
— Торњај ми се с очију, потпрдо светска! Друга би се, да јој је тако штогођ пасирало, сва умацурала од плача.
— Ја идем код Жуже...
— Иди бестрага кад ниси низашта!
За вечером су ћутали и јели. Поп Спира је био уморан, гђа Сида љута, а Јула к’о убијена што се све то тако догодило, а господин Пера је тако лепо неколико пута погледао, а она се тако добро осећала, ал’ не уме и не зна ништа да каже. Зато су сви ћутали. Јула је једнако чекала да остане мало насамо, да се сита исплаче као свака несретна девојка која босиљак сеје а пелен јој ниче. Кад је Јула отишла да намешта кревете, гђа Сида једва дочека, па ће рећи:
— Је си вид’о само ону бештију чифуцку каква је?
— Коју бештију? — запита поп Спира уморно.
— Та ту твоју »слатку« госпоја-Персу!
— Па шта: јесам ли вид’о?
— Боже, Спиро, и ти си већ све то заборавио!!
— А да! Е, па ниси требала онако на крај срца да будеш!
— Ето, сад ја на крај срца!... Та јеси вид’о само како су салетиле оног јадног момка, па не може наша Јуца до речи да дође...
— Па... нека! Шта то фали! Може се сутра, прексутра сита наразговарати. Ако је за разговор, то код вас никад није изгубљено.
— Но, и ти си ми неки красан отац! Та и куд ће се ова наша мерити с оном њеном!! Тако и на балу, тако свуд, свуд... Увек ова наша оде у запећак. Та знам је само на балу! Оно има, има играња... ал’ оно њено... већ, већ... к’о она Иродијадина ћерка што је упропастила, боже ме прости, онако красног једног свеца...
— ’Ајде, немој ту којешта говорити...
— Ти којешта говориш...
— Ама ја и не говорим ништа; видиш да дремам, спав’о би.
— Иди, не пробудио се — прогунђа гђа Сида. — Ово све к’о да се најело бунике данас, тако гогори! Севај напоље, што си ми задимио ту с том твојом лулекањом!
И овога другог попа истераше у авлију да пуши.
Баш кад је Нића боктер прошао испод поп-Спириног прозора и дунуо једанаест пута у рог и огласио већ скоро успавалом шору и селу да је једанаест сахата, подиже гђа Сида главу тужећи се на врућину, и викну преко собе поп-Спиру:
— Спиро! О, Спиро, спаваш ли?
— А?
— Спаваш ли, реко’?
— Спавам, мани ме...
— А мора ли господин Пера узети баш поп-Ћирину Меланију, кад је добио за учитеља?
— А?
— Ху — хукну гђа Сида. — Мора ли учитељ узети Меланију?
— А шта ће старцу две жене...
— Ух, та не стари, него нови учитељ, господин Пера...
— А, он!... Не мора...
— Може, је ли, коју ’оће?
— Може ако хоће и нашу Жужу... Мани ме да спавам.
— Ал’ баш је неће узети! О боже, боже! — рече зевајући гђа Сида, па се прекрсти и намести боље шлофкапу (коју је кришом у помрчини метала на главу, јер је поп Спира страшно мрзио на те швапске женске шлофкапе), а напољу се чуше троми кораци сеоског боктера Ниће који се у даљини гегаше и гласно зеваше.
Тиме се заврши овај доиста буран дан.