Pop Ćira i pop Spira/8
Glava osma
Ili produženje glave sedme. U njoj je opisan »jauzn« kod pop-Ćirinih, na kome se desio sukob i optočelo otvoreno neprijateljstvo između popadija, a posle, naravno, i između popova.
Kuća pop-Ćirina bila je nešto siromašnija, u njoj se, istina, manje bogatstva, ali više ukusa opažalo.
Svi uđoše u gostinsku sobu po kojoj se rasprostirao blag miris mirišljavih sapuna i verbene (a kod pop-Spire opet miris od mladog sira i bosiljka). Kanabeta i sve stolice otkrivene, bez konofonskih navlaka, a po kanabetu i foteljama isheklovani jastučići i komadići hekleraja, a na njima sve neki goli Amorčići sa tulcima strela (a kod pop-Spirinih su bili tanki peškirići od srpskog platna i veza). Po štelažama porculansko i stakleno posuđe, a po duvarovima nekoliko slika: neke bitke, neke slike iz Gesnerovih idila, i scene iz života blaženopočivše Marije Terezije. Tu i slika pop-Ćirinog oca, starog kabaničara Averkija, naslikana masnom bojom. On naslikan sa vrlo blagim izrazom lica, a pored njega nekoliko debelih knjiga, mada je slabo čitao, ali kao čovek koji je poštovao učene ljude i bio uvek među prenumerantima, zahtevao je da se što više knjiga pored njega nalaze. I moler mu je i učinio po volji; tako su došle kraj njega četiri debele sveske Rajića, Masroviotika Hufelandova i Sobranie veщeй od Dositeja, a Sovѣte zdravago razuma od istoga držao je Averkije u ruci. Ali što je najviše moglo da iznenadi svakoga gosta, to je bio jedan klavir. Klavir u selu u ono doba! U selu je i krinolin bio još jednako dosta retka i bar nepopularna stvar. Kol’ko je samo frajli baš u ovom istom selu izvuklo batina i begalo u šupu ili u zelenu metlu kad se bába zgrane pri spomenu krinolina, i onda nije nikakvo čudo što su se ljudi čudili kad su našli klavir u selu gde su od muzičkih instrumenata poznate samo drombulje, frula i gajde, ali kad mu (to jest tome klaviru) doznate istoriju, onda se nećete toliko čuditi. Njega je pop Ćira dobio od nekog njegovog do zla boga rđavog dužnika, a tešio se time: bolje je išta nego ništa, a posle, i proces mu je već izašao na potiljak. Na njemu je često frajla Melanija ždroncala neke arije. Kad je pop Ćira dobre volje bio, on je uživao u svirci, pa ma to bile i švapske arije; a kad je bio zlovoljan, Melanija je ostavljala klavir i nije smela da svira ni omiljenu pop-Ćirinu pesmu: »Sjajni mesec iza gore«, jer pop-Ćira se toliko puta u ljutini zarekao da će ga svega sekirom razlupati, ili ga prodati kakvome verglašu.
— Molim vas, izvol’te sesti. Molim izvol’te tu na kanabe. Melanija golubice — veli gđa Persa, — skloni te tvoje knjige; ne može čovek da se makne od tih njenih knjiga, stoji kuća k’o štajeromt. Uzmi onu sa kanabeta, da sedne gospodin Pera.
I doista, bilo je nekoliko knjiga tako otvorenih i početih, jedna na kanabetu, druga na fotelji, a treća na prozoru.
— Ništa, ništa; ne trudite se, gospođice, ja ću već to sam reče Pera i uze knjigu i stade je razgledati. Beše to neka nemačka knjiga, trideset sedmi heft Rinalda Rinaldinija, interesantnog romana iz razbojničkog života koji se tih godina rado čitao. Melanija je dobila prilično vaspitanje; bila je u leru kod neke stare frajle u Bečkereku, i tamo naučila mnoge za mladu devojku vrlo korisne stvari, a između ostaloga u prvom redu nemački; nemačkim je tako vladala da je, kako je gđa Persa uveravala, noću »buncala samo na nemeckom«.
Dok se gosti nameštali i pauza trajala, uđe Erža sa poslužavnikom, na kome behu porculanski ibrici, šolje i srebrne kašičice, i posluži goste. Otpoče »jauzn« i razgovor opet kao da pauze nije ni bilo. I opet je išlo lepo i kod popova i kod mladeži. Najpre se pila bela kafa; Melanija je nalivala svakome i pitala svakoga voli li više kafe ili više mleka, više ili manje šećera.
— Gospodin-Pero, kakvu kafu volete, slađu ili običnu?
— O, gospođice Melanija, iz vaših ruku svaka je stvar preslatka.
— Uh, — huknu gospođa Sida — ta je l’još kome ovako vrućina?
— Vi furt šmajhlujete. Evo vam i obrsta, znam da vi to volete! — reče i spusti mu još dva grumena šećera i sede do njega.
— Ta jeste, sve su ga obrstom i od’ranili u bogosloviji — htede gđa Sida da rekne, ali što rekli: »Bog da prosti prednje zube«, uzdrža se.
Svi posedaše i počeše jauznovati. Nastade jedna poveća pauza. Svi se dali na posao. Čuje se samo srkanje kafe; svi srču kao po nekoj komandi. Obe popadije podmetle šnuftikle pod šolje pa piju kafe, a jednako ispod oka gledaju na devojke i na učitelja. Gospoja Persa bila je zadovoljna, blažena! Još kod pop-Spirinih mogla je već videti kako se stvar sretno uputila, i da je nešto znala latinski, mogla je još tamo reći ono starorimsko: Venі, vіdі, vіcі. A gđa Sida je bila kisela, jer je već, otprilike, videla i svoje i Jucino, što kažu, »dobrojtro«.
Uostalom nije nikakvo ni čudo što je strahovala i već počela očajavati za uspeh, jer nije i ne bi to bio prvi slučaj da njenoj Juli pasira tako što. Uvek se njoj tako neki đavo morao desiti. Badava, morala je priznati i sad, i toliko puta već pre toga, da je Melanija mnogo i srećnija, ali i umešnija. »A dabome, eto taka će nesreća uvek pre naći sebi sreću, nego ova moja!« govorila je češće gđa Sida. »Gledaj, molim te, samo kako mu pilji u oči k’o kakva čifucka frajla. Moja ti, dabome, to nit’ ume a, boga mi, nit’ ’oće. A sadašnji su momci ćoravi, pa ne vide sve to. Njima se ne dopadaju skromne i smerne devojke, nego eto take šindivile što im igraju oči k’o na zejtinu. Take prave u današnje vreme eroberunge!«
Ovde će, mislim, biti najzgodnije, dok gosti piju kafu i jauznuju, da malo bolje upoznam čitaoce sa obe ove devojke, — da ih, to jest, »aufirujem«. Nisam to učinio onoga večera kad su bile zajedno, stoga što je to bilo spram sveće, nego sam ostavio za danas, na danu, to jest. Spram sveće se prevari čovek, a ženske su opet začudo vešte pa se doteraju, te ne može čovek nikako da sazna pravu istinu. Nego ovako lepo na danu, tu se svaka pokaže baš onakva kakva je; tu ne pomažu mnogo nikakve veštine i apoteke.
Juca je bila mala, okrugla, rumena i zdrava kao od brega odvaljena, a Melanija visoka, vitka, i bleđa u licu, a uvek se tužila da joj nešto nije dobro. Juca je umela dobro da kuva, a Melanija da kritikuje jela; Jula je volela haljine otvorene boje sa cvetovima, a Melanija je uvek nosila haljine zatvorene boje. Jula je rado provodila vreme u bašti, zalivala i plevila, a Melanija je gledala samo svoje kaktuse i romane. Melanija je pročitala sijaset srpskih, a još mnogo više nemačkih romana, u fotelji, na prozoru, ili se sakrije iza klajderštoka; a Jula vrlo malo, pročitala je Ljubomira u Jelisiumu, Adelaidu alpijsku pastirku, i Genovevu. Zavuče se u zelenu metlu iza kuće pa čita Genovevu. Viče je máma koliko je grlo donosi, a ona se zanela pa i ne čuje, nego se gutni u suzama i gnušava se bezbožnog Golosa koji je napastvovao i oklevetao nevinu Genovevu. »Ti si opet čitala onu prokletu knjigu!« — »Nisam«, laže Jula. — »Jesi, jesi! Gle, samo kako se umacurala od plača!« veli gđa Sida, pa je fizitira i otima joj Adelaidu, staru jednu knjigu koju je još Julina baba donela u miraz Julinom dedu. Na poslednjem listu svaki je čitatelj zapisao svoje ime i primedbu, preporučujući knjigu svakome najtoplije. Melanija je znala nemački, znala u klavir; a Juca tek natucala nešto malo i znala pomalo samo u gitar, jer kad bi gđa Persa zapitala pop-Spiru zašto i on ne kupi Juli klavir, ovaj bi joj odgovorio da joj je kupio klavir na vašaru. »Eno ga, veli, u šupi, pa nek svira u njega svake druge nedelje u dujetu s njenom mamom!« Melanija je išla češće na bal u Temišvar ili Veliki Bečkerek, i tamo je igrala nemačke igre koje je naučila u lêru, unterhaltovala se, pravila eroberunge, i vazda srećna i zadovoljna docne ostavljala bal; a Jula je znala od švapskih igara samo nekakvu šotiš-polku i neki tajč, koji joj je mama, kad je bila dobre volje, pod dudom pokazivala. Na bal je išla od godine do godine, o Sv. Savi, a na balu je uvek bila malerozna. Okrene li je samo dvaput tencer po sali, — njoj se mora desiti neki maler; mora da joj pukne haljina ispod pazuva na leđima. Tek čujete gđa-Sidu gde veli, kad ovu dovede tencer i preda je mami: »Ej, teretu moj, srećo moja, — opet maler!« A sirota Jula posle toga ne može da igra, nego sedi pored mame među ženama, a posle nekog vremena ajd’ kući, baš kad je balu najvećem jeku, kad se i same máme ràspâle pa poručuju po tencere i hoće da igraju, i kad se i Šaca raspomami pa udari u poskočice i podvriskuje: »Ijuju!« Celim putem plače i proklinje čas kad se tako debela rodila na svet. — Melanija je bila malo sanjalica i sentimentalna; a Jula onako, ne znaš ni sam kako da kažeš, onako obična. — Jula je pevala najradije: »Niči, niči, krine beli«, a Melanija od srpskih: »Ko je srce u te dirn’o«, a od nemačkih sve neke u kojima se izlaže prezrenju muški pol, i pita se: šta će on na svetu? I na posletku, Juca je bila skromna i bogobojažljiva devojka, koja nije imala svoje volje, i koja je sve slušala u kući, i oca zvala: táta, a mater máma. A Melanija je roditelje zvala: papâ i mamâ, imala je svoju volju, i nju su svi morali da slušaju, pa je uvek bilo onako kako je ona htela. Gđa Persa je strepila za nju, pa se bojala, ako je naljute, da ne učini što od sebe, jer je bila slabih živaca, vrlo osetljiva. Padala je često u nesvest i bila — kako je gđa Persa tvrdila — sklona samoubistvu. Koliko je puta samo poletela bunaru da se udavi, i srećom se uvek tu desi Arkadija crkvenjak, koji je stigne i spase je roditeljima. A jedared umalo što nije zavila gđu Persu u crno; jer kad je poletela bunaru, a Arkadija za njom saplete se nesrećom preko valova, pa koliko je dug nosom o zemlju, i dok se on osvestio i digao, ona je komotno mogla skočiti u bunar, da nije, srećom, baš pred samim bunarom pala u nesvest. — Posle toga uvek je sledovao kakav poklon; nov šešir, nova haljina ili vođenje na bal u Bečkerek, »da se dete malo razonodi i da izbije sebi iz glave te crne misli«, kako je obično govorila gđa Persa. Pa i maločas spomenuti klavir kupljen je posle tri-četiri takve učestane nesvestice.
Eto take su bile te dve popine ćerke. I kako znamo već kako to ide danas u ovom svetu, mislim da nema nijednog čitaoca koji neće već unapred znati koja će od njih dveju triumfovati, a tako isto i razumeti da je to baš tako moralo biti.
— A vi se, gospođice, k’o što vidim, rado bavite čitanjem! — reče Pera prelistavajući onu knjigu.
— O, ja sam, verujte, strasna u tome.
— Man’te je, molim vas — umeša se gđa Persa — kad uzme knjigu, ta vam ondak ne zna šta je dosta. Ta bi vam zaboravila i da jede i da pije kad nađe kakvu takvu knjigu.
— E, vi, mamâ uvek preuveličavate! — brani se Melanija.
— Sve vam je ta, dragi gospodine, pročitala — veli gđa Persa — sve srpske, a tek šta mislite za nemecke knjige! Uzme samo knjigu posle fruštuka pa kaže: »’Ajde, mamâ, vi budite danaske u kujni!« pa je tekem nestane. Vičem ja: Melani, o Melanija! Ajak, nje nema pa nema! Tražim je po svim sobama i po celoj avliji i šiljem u komšiluk kod gospoja-Side, a ona kaže: »Nije ona od jutros ni dolazila«. A ja opet tražim, a ona, šta mislite? Zavukla se iza klajderštoka, pa se sva predala čitanju, a noćom u snu sve govori iz knjiga: »O, Edmonde, mi se moramo navjeki rastati!« A ja je pitam: »Šta ti je, ’rano? Ti si opet nazebla«, a ona opet u snu govori: »Mene je nemilosrdna sudba, kaže, drugom opredjelila!« Al’ sve to govori na nemecki, pa dođe mnogo lepše! Pa malo koju noć da ne govori tako iz knjige; a ja sedim u krevetu, pa sve plačem u pomrčini, i kunem te proklete spisatelje i njihove knjige. Grom ih spalio! Sedne tako kakav gladnica, koga mrzi da radi il’ ne može da dobije u amtu mesto, pa piše i mami novce i zaluđuje mladež.
— Ta... ono, milostiva — veli Pera — vi ste u pravu, ali samo donekle. Vi tu mislite na one senzacione romane u kojima je sve izmišljeno, lažno.
— Ta jeste! — upade gđa Persa. — Eto baš odonomad čita mi Melanija kako je jedna lađa propala na moru i svi se podavili, a samo jedan se spas’o na jednoj dasci, pa se i on posle jednog dana udavio. Pa sad, otkud se u knjizi zna šta je on radio i razgovar’o se sam kad posle njega niko nije ost’o, a i on se tri dana daleko od svake zemlje udavio sam samcit; samo daska ostala posle njega!!
— Da, da, imate pravo — veli Pera, pa nastavlja dalje. — Vi tu mislite na one romane gde se iznose ljudi kakvih nigde nema, i doživljaji kojih ne može biti u realnosti; tipovi ljudi koji nisu ništa drugo nego stvorovi piščeve bolesne fantazije. Protiv takih sam i ja, i svaki koji zna šta se zahteva od jednog dobrog romana. Ali ima, verujte, i korisnih stvari, koje su verno ogledalo, verna slika društva; ima romana u kojima se bičem nemilosrdne i neumitne satire šiba strašna pokvarenost društvena.
— Pa sad... ono ne kažem baš da nema; ono što ima bolje, tome čast i poštenje — veli gđa Persa. — Ali tek, ja bar uvek pomislim da su druge sretnije matere što im ćerke nisu tako pasionirane za nauku i za čitanje, pa kažem u sebi: »Bože, kako je, eto, ova naša gospoja Sida srećna mati!« I toliko puta govorim ovoj mojoj: »Što se ne ugledaš, kažem, na tvoju stariju drugaricu Jucu?! Eto, kad si, kaži mi, nju vidila da je uzela knjigu pa da čita!? Nego ta lepo stoji sve uz svoju iskusnu mater, pa se uči i pomaže joj k’o dobra ćerka materi; radi po kući sve: kiseli krastavce, pravi komlov, kuva sapun, kòpuni živinu, i radi sve take kućevne stvari, i uči se viršaftu još dok je za vremena...«
— Bogme čita i moja Jula, iako je mlađa! Do duše, ne velim baš da se zavlači po šifonerima, ali tek čita, i to preda mnom čita! Ne, ne, čita ona; varate se, slatka, kad mislite da samo vaša Melanija čita! — prekide je jetko gđa Sida videći kud cilja gđa Persa. — Te još kako čita ona, pa sve naglas!
— Ako ste tako strasne čitateljke — umeša se obazrivi Pera, obrativ se Melaniji — mogu vas poslužiti zaista lepim romanima o kojima se suvremena kritika najpohvalnije izrazila.
— Baš ću vas moliti — veli Melanija.
— Išti i ti, nesrećo, jednu! — šanu brzo gđa Sida Juli, i gurnu je krišom pojače.
— Ako želite Rabotnike na moru ili Poslednje dane Pompeja ili Preodnicu koju je izdala Srpska omladina.
— Ja ću vas moliti za ovu treću knjigu za moju Julu — pohita gđa Sida.
— O, s drage volje — veli Pera.
— Ako su na nemecki napisane — veli gđa Persa — onda će bolje biti da je pošljete Melaniji; ona zdravo dobro govori nemecki, pa će ona pročitati i Juli sve na srpski ispripovedati i protolkovati.
— A ne, milostiva! Sve je baš na srpskom, tu skoro prevedeno. Rabotnike je preveo Đorđe Popović, a Pompeje Laza Kostić. A Preodnica je već original; u njoj ima jedna krasna pripovetka, Karlovački đak od Koste Ruvarca.
— Ah, beštijo jedna, gledaj samo kako je pakosna, mora da ujede! — reče u sebi gđa Sida ljutito, a posmatra Peru i Melaniju kako su seli jedno do drugog pa razgledaju album.
— Perso, dede malo vina — veli pop Ćira. — Gospodin-Pero, ta dete, nemojte se tu snebivati i ženirati zbog promene, moja kuća i gospodin Spirina kuća, to je jedno isto. Nemojte posle da se tužite da vam je bilo dugo vreme.
— A blagodarim. Ja sam sebi našao najprijatnije zabave; razgledam album — izvinjuje se Pera, koji se već počeo znojiti po čelu i oko sebe pomalo sve u duplikatu viđati.
— ’Aj’te još po jednu — navaljuje pop Ćira. — Razgovor, k’o što vidim, k’o da malaksava.
Doneše i vino i čiste čaše, i stadoše sipati. Gđa Sida je bila ljuta kao zmija, videći da joj je prevučena štrikla preko sviju njenih računa, i u toj srditoj svojoj nemoći bila je gotova da učini svašta.
I ono čega se pisac bojao u prošloj Glavi, u ovoj se i dogodilo. Jer nalivajući čaše, gđa Persa na jedan mah preblede i kao okamenjena posmatraše gđu Sidu šta radi. To je primetila i Melanija, i sluteći buru, približi se Peri tako blizu da je, razgledajući s njim zajedno album, kosom svojom dodirivala obraz Perin. Pera je preturao listove albuma, gledao i pitao, a Melanija mu odgovarala. Kakvih ti tu sve fotografija nije bilo. Različnih i po pôlu i po godinama starosti i po staležu, a najviše je bilo Melanijinih. Kroz ceo album bilo je najviše njenih fotografija u raznim poziturama, izrazima, raznom odelu, u raznom duševnom raspoloženju, i naposletku u raznim sezonama godišnjim, a prema svakoj njenoj slici vizavi po kakav mlad jurat, medecinar, doktor, oficir ulanerski, husarski, infanteriski, pa čak i jedan (neverovatno u Banatu!) »marinerski« oficir! Tako na jednoj Melanija zamišljeno čita, a prema njoj na drugoj strani mlad medecinar; na drugoj sa rajtpajčem, a prema njoj brkati ulanerski oficir; na trećoj čeka stena i školjke neke na morskoj obali, a prema njoj marinerski obrijani oficir; na četvrtoj jesenji sumoran landšaft, a ona naslonjena na neku ruinu, sumorna takođe, a misli joj blude nekud u daljinu; na petoj s rukama u mufu i pahuljicama snega; na šestoj s lálom i zumbulom u ruci; na sedmoj u lakom, vrlo, vrlo lakom odelu sa snopom žitnoga vlaća, kao ona drevna božica Cerera. Zatim dolaze silne druge slike. Neki solgabirovi sa zašiljenim i trgovci sa opuštenim brkovima; neke babe sa solufima sa kakvima malaju Izabelu špansku kraljicu, neke prije sa velikim krinolinima, i udavače sa Amorom od gipsa pokraj njih; neki »omladinci« u dušankama sa dugom kosom i razastrtom Zastavom i Danicom na stolu, i udovice sa brošom nezaboravljenoga pokojnika; neke grupe sa licima kao porculanske »supšisle«, bez nosa i usta, a sa očima mastilom popravljenim, i naposletku kao poslednja u albumu slika čuvenog lopova Roža Šandora, bavećeg se na popravci u Kufštajnu. — Dok su ovi razgledali fotografije, gđa Persa je posmatrala gđu Sidu, a gđa Sida jednu praznu čašu koju je digla i stala okretati i razgledati prema prozoru, pa zatim huknu u nju dva tri puta i stade je brisati svojom čistom cicanom keceljom. Sad, da li je baš čaša bila prljava ili nije, to vam pisac ne ume kazati, jer takve sitnice u stanju je samo žensko oštro sokolovo oko (pa čak i kad naočari ponese!) da primeti, a gđa Sida je bila pažljiva, vrlo haglih i vrlo čismenka.
— Proklete muve! — reče kao više za sebe gđa Sida, — zato ja uvek kažem da je bolja zima.
— A šta vam je sad naspelo, gospoja-Sido?! — pita je gđa Persa, a sva pozelenela od pritajena jeda.
— Prokleti ovi mlađi! Baš se čovek ni za časak ne može na njih osloniti!
— Ta znam, znam, slatka gospoja-Sido — veli gđa Persa, a usne joj sve pobelele i suve, a glas drhće — al’ tek baš niste morali vi to da radite, draga gospoja-Sido!
— The, šta ću, kad nisam napred znala šta me čeka!... A ja bome ne povedoh sad za vašu ljubav za sobom jednog pedintera! — veli gđa Sida i metnu ruke na trbuh.
— Ta man’te... znam vas već, znam... vi već morate tu vaše...
— The, tako sam naučila od moje pokojne matere, tako i ja vaspitavam moju kćer Jucu — veli gđa Sida, a gleda jednako u Peru — bolje je da joj kažem sad, nego svekrva ili muž posle! A drugo, naučila sam kod svoje kuće da mi je sve čisto, — reče gđa Sida sva bleda, a nozdrve joj pobelele, i prekrsti ruke pa opet pogleda na Peru (koji ostavi album i poče čitati Rinalda Rinaldinija), kao da mu očima htede reći: zar nije tako?
— Čudo, gospoja-Sido... kad ste baš taka »čismenka Anka«... čudo da niste poneli sa sobom pored »šnuftikle« i kakvu opiraču.
— A, »šnuftiklama« ste vi naučili da brišete čaše; jest ako ćete baš da znate! — veli gđa Sida, pa i opet pogleda u Peru koji se samo okretaše čas jednoj čas drugoj popadiji.
— »Ta, ta, ta, gospoja Sido,... Perso. Ta koji vam je đavo sad opet?! — pita ih pop Ćira koji je, živo razgovarajući se s pop-Spirom, tek pri kraju ove scene primetio nešto.
— A šta je to sad opet? — pita pop Spira koji nikako nije ni opazio kako se razvijao dijalog, jer je baš pripovedao pop-Ćiri dokle misli hraniti i kad misli zaklati krmka. — Ta, šta je to?! Ta, šta ste počele k’o deca!
— Ta, eto — veli gospoja Persa — došle joj lutke k’o obično, odavno nisu...
— Juco! — ustaje gđa Sida sva zelena, i ogrće veliku maramu. — ’Ajd’mo kući; vreme je, stižu krave.
— Ta, gospoja Sido, ta man’te se komendije! — zaustavlja je pop Ćira.
— Ta, pustite je! — veli pop Spira, — bolje nek se tamo ispraska. Eto nje sutra...
— Aja, neće moja noga više kročiti u ovu umacuranu kuću!... Spiro, ’ajd’ odma’ i ti kući!
— E, baš si potrefila! — veli pop Spira. — Sedi, Juco dete, a mama nek ide.
— Juco, napred, olbrekc! — komandira gđa Sida i zalupi vrata i pljunu za sobom.
Šta će Jula nego se diže, pogleda Peru blago i tužno, i sledova razjarenoj mámi.
— A vi kad ste taka čismenka, gospoja-Sido, — reče i potrča za njom gđa Persa, — a vi onda eto bar dođite sutra posle podne da pomognete i ekšplicirate mojoj Erži, kad...
— Zovi ti tvoga pokojnog déku, beštijo čifucka! — grmi iz avlije gđa Sida.
Ovo poslednje nisu ni čula oba popa, jer je Melanija odmah skočila za klavir da zabašuri, pa zasvirala i zapevala omiljenu papinu pesmu: »Sjajni mesec iza gore«, pa tako nisu ni pridavali mnogo važnosti ovom sukobu. I pošto to nije prvi put bilo, nadali su se da neće ni poslednji put biti; a posle, i jedan i drugi pop bili su posle ručka uvek miroljubivi i dobre volje, zato su i posle ove scene produžili — k’o da ništa nije ni bilo — da piju i da se razgovaraju o ekonomiji.
— Molim vas, nemojte da vas to zbuni ni najmanje, gospodine — veli mu gđa Persa — vi je sad prvi put vidite pa vam je čudno možda. Ona je taka, dođe joj tako, pa... al’ inače je, uveravam vas, dobra srca, do sutra će ona to već sve zaboraviti. Zato molim, molim vas samo se zabavljajte. Slušajte samo! Kako vam se dopada Melanijin glas i sviranje? U selu dosta, bome, i ovoliko. A to je papina omiljena pesma, jerbo zna ona i moderne pesme, je li, Nikolajeviču? (Tako je gđa Persa pred strancem oslovljavala svoga popu.)
— Ama šta je bilo, Perso? — zapita pop Ćira.
— Ta ništa, zaboga; naljutila se gospoja Sida što sam je dvaput ponudila kompotom, a znaš je da je uvek taka kad su vrućine i kad joj muve dosađuju.
— Bože! Pa zar zato?
— Ah, božanstvena pesma! — veli Pera i tera prstima svoju bujnu kosu na više.
— Ta i zapustila se dosta. Kako retko svira, još dobro i svira. A kako je pre lepše svirala! Neke komade svira pa i ne mari, k’o od bede. Tek kad nam tako neko dođe, onda još i ’oće, a inače ne možemo je namoliti. A tako rado slušamo i ja i Nekolajevič. (Tu se »Nikolajevič« malo počeša iza vrata, al’ ne reče ništa.)
— O, pa to bi onda trebalo počešće da imate gostiju — veli Pera.
— Pa eto, kad bi, na primer, bili tako sretni — veli gđa Persa — pa da vas počešće viđamo u kući, i ona bi opet k’o i pre svirala.
— O, molim... kako bi’ ja to želeo — veli Pera. — Ja ću, dakle, biti tako slobodan.
— Biće nam zdravo milo. Izvol’te. Izvol’te kad god imate slobodna vremena od nauke — veli gđa Persa.
— Vrlo dobro! Baš i tako imam sutra da donesem gospođici traženu knjigu.
— Ta man’te ih do vraga! Mi k’o ljudi treba da smo pametniji. Ta zbog njih smo, što kažu, i carstvo naše uzgubili. ’Ajd’ spasi bog! — veli pop Ćira pop-Spiri pa se kucaju i piju.
— Al’ baš ste mi iz usta izvadili! ’Ajd’ spasi bog! Pa, da se to ide, — veli zadovoljno pop Spira ustajući. — Znam ja nju dobro! Ali do doveče mora mi se ona odduriti! E, pa sad, zbogom! — prašta se pop Spira sa svima i odlazi sa pop-Ćirom.
— Sreća te su svi pametniji od nje u kući, pa joj ne dadu za pravo — veli gđa Persa. — Prostakuša jedna... žao mi samo onog deteta, one Jule; kakvo ta vospitanije može dobiti!
— O, gospojica Jula je doista simpatična devojčica — veli Pera, kome se učini nešto prazna soba po odlasku Jule. Onaj njen pogled ostade mu duboko u srcu. — Kako pitomo gleda, pa kako je samo smerna i stidljiva...
— I vama se to dopada!? čudi se očevidno malo uplašeno gđa Persa. — Bože, gospodin’ Pero, baš ste vi... baš je ova sadašnja mládež! Svaka joj se ženska dopada...
— Ta ne, al’ verujte, pala mi na pamet ona pesma: »U Milice duge trepavice«... Pa ona njena zbunjenost... idealna Srpkinja! Pa tek ona stidljivost...
— Prostota, prostota, bolje kažite — veli gđa Persa. — Sad, neću da kažem da je ona kriva, ona je krasno dete, dobro dete, ljupko dete. (Pera zavija dugu kosu za uši i sluša je pažljivo.) The, ali sve je to samo za prva dva-tri magnovenija. Ta, boga vam, i lepo lice (a ona nije ružna) šta vredi ako nema tu i vospitanija?! Lepota prođe, a vospitanije traje, što kažu, do groba. A kad pametan čovek već hoće da vêk vekuje, a on gleda, doduše, na ono prvo, ali, boga mi, još više i na ovo drugo. Zar ne?
— Ta, ono, doduše, tako je...
— Ah, vi, vi! — preti mu prstom Melanija, i gađa ga cvetom koji dotle držaše na grudima. — Znate li vi da nijedan vaš pogled na nju nije izmakao mom oštrom oku! Čuvajte se, gospodin’ Pero! Znate li vi šta to znači: do srca uvređena sujeta? Znate li šta sve može jedna očajnica da učini?!... Pa bar da vam je odgovoreno ravnom pažnjom, nego...
— E, a zar je ona, sirota, kriva — umeša se gđa Persa — što je bog taku stvorio, i ona njena máma je tako vospitava! Samo »jeste« i »nije«, pa ni reči više da bekne. Sačuvaj, bože, takvu kakvu kakvom mužu koji se bavi naukom, pa mu treba da se razgovori i razgali malo...
— O, pardon — prekide Pera i skoči sa stolice. — Ta ovo se već svi razišli! Izvin’te što sam se toliko zadržao. Prvi put, pa toliko da traje vizita...
— Prvi put, al’ nemojte poslednji put da bude — veli gđa Persa.
— Gospodin’ Pero, ja ću celu noć misliti na vas kako ste mi obećali knjigu. Dogod mi je ne donesete, misliću na vas, samo na vas.
— Ah, gospođice, kad ne bih želeo da vas što pre vidim, ne bih je zadugo doneo..., samo da što duže mislite na mene.
— A da ne bi zaboravili, evo vam ovaj puket cveća. On neka vas podseti na moju molbu i na vaše obećanje — veli Melanija.
— Sećaće me na vas...
— Zbilja, gospodin’ Petrović’ — prekide ga Melanija znate li »govor cveća«?
— Govor cveća? Ne znam, gospođice.
— Šteta! — reče Melanija i pogleda ga svojim crnim očima tako značajno da blaga Julina slika iščeze jedared zasvagda iz srca mu. Pera obori oči. — Ah, i te velike škole!
— Jeste — veli Pera. — Omilitike, dogmatike, eh...
— Šta bi samo pročitali iz to nekoliko cvetića!
— A vi izvesno znate? — pita Pera, a gleda u zemlju. — Pa što me ne naučite?
— E, to hoću, al’ kad dobijem od vas puket, onda ću vam ga rastumačiti i poučiti, ali tražim od vas da vas niko, al’ niko ne preslišava... pa ni moja najbolja drugarica Jula.
— Ah, kákva — reče i manu setno rukom, a gleda u nju.
— Nemojte, nemojte — prekide ga Melanija — znam ja muški neverni rod.
— Al uveravam vas...
— Verovaću, ali dajte mi prilike, dokaza i vremena.
— Pa... dakle da vas ne uznemirujem ove nedelje...
— A ne, ne. Sutra vas čekamo.
— Dobro — reče Pera. — Dakle... ljubim ruku, milostiva, — reče i poljubi gđu Persu. — Klanjam se, gospođice Melanija — reče i rukova se, pa kuražan kao svaki bogoslovac u tom raspoloženju, dodade plašljivo i polako: »Laku noć, i milo i drago«.
Melanija mu odgovori prijatnim stiskom ruke, i Pera sav sretan izađe praćen gđom Persom i Melanijom.
— No, ne znam šta bi’ dala — govorila je gđa Persa, kupeći šolje i čaše sa stola posle jauzne — da se nešto mogu sad stvoriti kod pop-Spirinih, pa da onako iz prikrajka gledam i slušam kako đipa i praska ona paorska beštija!
— Bože, oni, siroti, brže odovud nego odonud — veli Melanija.
— A šta je to bilo, boga ti, Perso? — zapita pop Ćira koji se vratio u sobu.
— »Šta je bilo?«... Ja sam joj kriva što joj se ćerka ne ume ni okrenuti! A kad je sovjetujem: »Vospitavajte dete, gospoja-Sido, to se danas traži: bez nemeckog vospitanja danas nikud«, a ona, misliš, da potrči u oči... Eto joj sad! Moje proročanstvo se obistinilo; jerbo ja nikad koješta neću da kažem... Klavir, hekleraj, valcer i nemecki...
— ’Ajd’, ’ajd’, vidiću i tvoju pamet — manu rukom pop Ćira dosadno.
— ’Ajd’ ukloni se s tom luletinom — veli gđa Persa — da izluftiramo malo sobu.
— Šta će samo taj mladi čovek pomisliti?!
— Šta je pomislio, to je i rek’o, a ti ’ajd’ pred kuću — veli gđa Persa.
— Ta tek da nije bez komendije — reče pop Ćira, napuni lulu i izađe napolje.
— A ti sad, drago dete moje, gledaj šta ćeš! A pošlo je samo kako može biti! Učinila si »eroberung«, pa sad ne puštaj ga ni za časak.
— Ne brin’te se, mamâ! Ostav’te vi to samo meni. Ta zar sam zabadava bila u pansionatu! Ta zaludiću ja njega k’o dona Ignacija don Marijana u Ljubavnom napitku.
— Ej, teretu moj — reče gđa Sida kad se nađoše kod kuće — bolje je da sam panj rodila nego tebe! Od panja bi’ vid’la bar neke asne..., sela bi’ pa se odmarala u starosti..., a od tebe baš nikakve!
— Mâmo, ’oću l’ da podgrijem večeru? — pita je ponizno Jula.
— Jao, i tebi je još do večere! — dreknu gđa Sida, pa stala pa je gleda. — Ta druga na tvom mestu drekala bi: »Otvori se, zemljo, pa me progutaj!« a ti k’o da ništa nije ni bilo!
— Pa znate kako se jedi táta kad nije večera na vreme?!
— A što nisi govorila?
— Pa govorila sam, — veli Jula.
— »Pa govorila sam«... Šta si govorila! Dede, šta si govorila?
— Pa što me je pit’o.
— Mladić učevan i vospitan, doš’o iz varoši... (iz Karlovaca, nesrećo!) pa k’o veli: »Ako se neću sa gospodin-popinom ćerkom unterhaltovati, a da s kime ću!« A ona, gledam je, sela k’o banacka mlâda, gleda preda se, pa samo: »Jeste«... »Nije«.
— Ali mâmo...
— Idi mi s očiju, sva si mi morasta!
— Nemojte me, mamo, samo psovati — moli je Jula, pokri lice keceljom, i zaplaka se.
— Lepo je mladić pita, a ona se ukipila k’o... sveta Bóna u šokačkoj crkvi, pa ni slovca...
— Pa kad me sve koješta pita — reče malo jogunasto Jula.
— Koješta mu i odgovaraj! — obrecnu se gđa Sida. — »Koješta pita«... Koješta sam se i ja nekad s tvojim tátom razgovarala; pa, fala bogu, eto, šta nam danas fali!? Da se nismo koješta razgovarali, ne bi se ni uzeli!... Valjda smo se o Dositejevim filozofijama razgovarali!... »Koješta me pita!« Vidiš ti nje, mustre jedne! Valjda te neće pitati koliko nam je krmača oprasila!?
— Jest, al’ on mi se prdači...
— Tornjaj mi se s očiju, potprdo svetska! Druga bi se, da joj je tako štogođ pasiralo, sva umacurala od plača.
— Ja idem kod Žuže...
— Idi bestraga kad nisi nizašta!
Za večerom su ćutali i jeli. Pop Spira je bio umoran, gđa Sida ljuta, a Jula k’o ubijena što se sve to tako dogodilo, a gospodin Pera je tako lepo nekoliko puta pogledao, a ona se tako dobro osećala, al’ ne ume i ne zna ništa da kaže. Zato su svi ćutali. Jula je jednako čekala da ostane malo nasamo, da se sita isplače kao svaka nesretna devojka koja bosiljak seje a pelen joj niče. Kad je Jula otišla da namešta krevete, gđa Sida jedva dočeka, pa će reći:
— Je si vid’o samo onu beštiju čifucku kakva je?
— Koju beštiju? — zapita pop Spira umorno.
— Ta tu tvoju »slatku« gospoja-Persu!
— Pa šta: jesam li vid’o?
— Bože, Spiro, i ti si već sve to zaboravio!!
— A da! E, pa nisi trebala onako na kraj srca da budeš!
— Eto, sad ja na kraj srca!... Ta jesi vid’o samo kako su saletile onog jadnog momka, pa ne može naša Juca do reči da dođe...
— Pa... neka! Šta to fali! Može se sutra, preksutra sita narazgovarati. Ako je za razgovor, to kod vas nikad nije izgubljeno.
— No, i ti si mi neki krasan otac! Ta i kud će se ova naša meriti s onom njenom!! Tako i na balu, tako svud, svud... Uvek ova naša ode u zapećak. Ta znam je samo na balu! Ono ima, ima igranja... al’ ono njeno... već, već... k’o ona Irodijadina ćerka što je upropastila, bože me prosti, onako krasnog jednog sveca...
— ’Ajde, nemoj tu koješta govoriti...
— Ti koješta govoriš...
— Ama ja i ne govorim ništa; vidiš da dremam, spav’o bi.
— Idi, ne probudio se — progunđa gđa Sida. — Ovo sve k’o da se najelo bunike danas, tako gogori! Sevaj napolje, što si mi zadimio tu s tom tvojom lulekanjom!
I ovoga drugog popa isteraše u avliju da puši.
Baš kad je Nića bokter prošao ispod pop-Spirinog prozora i dunuo jedanaest puta u rog i oglasio već skoro uspavalom šoru i selu da je jedanaest sahata, podiže gđa Sida glavu tužeći se na vrućinu, i viknu preko sobe pop-Spiru:
— Spiro! O, Spiro, spavaš li?
— A?
— Spavaš li, reko’?
— Spavam, mani me...
— A mora li gospodin Pera uzeti baš pop-Ćirinu Melaniju, kad je dobio za učitelja?
— A?
— Hu — huknu gđa Sida. — Mora li učitelj uzeti Melaniju?
— A šta će starcu dve žene...
— Uh, ta ne stari, nego novi učitelj, gospodin Pera...
— A, on!... Ne mora...
— Može, je li, koju ’oće?
— Može ako hoće i našu Žužu... Mani me da spavam.
— Al’ baš je neće uzeti! O bože, bože! — reče zevajući gđa Sida, pa se prekrsti i namesti bolje šlofkapu (koju je krišom u pomrčini metala na glavu, jer je pop Spira strašno mrzio na te švapske ženske šlofkape), a napolju se čuše tromi koraci seoskog boktera Niće koji se u daljini gegaše i glasno zevaše.
Time se završi ovaj doista buran dan.