Политичка прошлост Хрвата 31
| ←< 30. глава | ПОЛИТИЧКА ПРОШЛОСТ ХРВАТА Писац: Васо Чубриловић |
32. глава >→ |
Развој политичких прилика на Словенском Југу после 1903 највећи је утисак оставио на предратну југословенску омладину. Онај велики полет који је обухватио тих година све јужнословенске земље, дошао је посебице до израза код најмлађег нараштаја. Тај нараштај попримио је начела и идеје својих старијих, само се са мање предрасуда, а са више идеализма и пожртвовности уносио у борбу. За њега не постоји компромис, јер не верује да се може нешто озбиљније постићи с натезањима око погодби или употребом старих, већ толико пута употребљених метода, мољења и изјава лојалности династији. Најмлађа генерација верује само у директну акцију, она расте под утицајем нових социјално-политичких покрета у Европи зато и има више вере у акцију маса као чиниоца у политичкој борби, него њени очеви. И по програму најмлађи су радикалнији од старијих. Без обзира на своје политичко уверење они уносе више страсти и више ударне снаге у своју политичку борбу. На ове младе имају велики утицај Франо Супило, Тресић Павичић, Милан Марјановић, Владимир Черина, код Хрвата, Петар Кочић, Јован Скерлић код Срба, дакле људи више идеолози и национални борци, него практични политичари. Од страних утицаја најјачи је руски у свима својим нијансама и чешки професора Томе Масарика.
Млади револуционарни покрет на Словенском Југу непосредно пред светски рат дошао је управо у време кад се српско-хрватска коалиција почела трошити у својој компромисној борби са Пештом и Бечом. Он је дао ону дотле невиђену ударну снагу хрватском отпору кад Беч и Пешта после довођења на власт бана Цуваја почињу са режимом прогона и комесаријата у Хрватској и Славонији. Ако је код старијих српско-хрватских нараштаја било још резерве у међусобним односима, најмлађи их потпуно одбацују и проповедају борбу свима средствима против бечке и пештанске политике. Идеолошки и код најмлађих постоје две струје: једна широка југословенска; она је проповедала рат до истраге Монархији и борбу за стварање велике југословенске државе; друга национално-хрватска која је била против режима комесаријата, однарођивања, привредног искоришћивања и завађања што га у то време спроводише Пешта и Беч у хрватским земљама. Један део ове омладине, иако чисто хрватски опредељене, није био у начелу против сарадње са Србима, па у крајњој линији ни против стварања српско-хрватске државне заједнице, ако би у њој био очуван хрватски национални и политички индивидуалитет. Они су били спремни да праве компромис и са Аустријом, ако би дала тријализам. Ова омладина потицала је из старих правашких редова, одгајана у чистим идејама Анте Старчевића и скупљала се око покрета Млада Хрватска. Други део националне хрватске омладине био је франковачки и клерикалан, антисрпски, антијугословенски, династичан и лојалан.
Омладина у Далмацији, Истри и Хрватском Приморју предњачила је својим југословенским борбеним национализмом. У Хрватској била је подељена, али ипак превагу су имали југословенски и младо-хрватски оријентисави омладинци. У Босни и Херцеговини велики је утицај клерикалаца, Младохрвати пред светски рат су стицали присталице, а југословенска национална идеја тек је била почела да продире у редове хрватске омладине.
Велики значај и за Хрвате имала је потпуна политичка преоријентација српске школоване омладине у ово доба. Ако је код Хрвата и било још моћних утицаја прошлости па понегде и премоћних старих схватања, код српске омладине ових година врши се права идејна револуција. Овај велики национално-револуционарни замах, који је српски народ почео добијати од доласка Краља Петра на престо 1903, дошао је код младог нараштаја до израза у његовом потпуном југословенском националном опредељивању. Већ смо споменули да је југословенска идеја никла и развила се мећу Хрватима. Истакли смо да од националног препорода на овамо сва велика духовна и политичка струјања, сви велики људи и политички догађаји код Хрвата мање више везани су за ову идеју. Код Срба она се у почетку јавља као практично-политичка потреба при извођењу националног програма. Тако је југословенску идеју схватио и у својим начертанијама обрадио Илија Гарашанин, тако се према њој односили кнез Михаило, Светозар Милетић, Јован Ристић и сви други политички људи код Срба из старијих нараштаја. Тек млађе генерације од деведесетих година прошлога века на овамо виде у југословенској националној државној идеји једино могуће решење српског питања. Оне то примају без резерве и кад се појављују у јавном животу не почињу борбу с Аустријом на свом, српском питању, него на чисто хрватском против насиља и незаконитости Цувајевих у Хрватској и Славонији. Ова спремност и решеност српске предратне омладине да се бескомпромисно заложи за југословенску националну и културну заједницу и да свугде и на сваком месту проповеда начело југословенске солидарности, омогућила је напредној хрватској омладини да пред рат 1914 даде своме покрету против Пеште и Беча онај југословенски национално-револуционарни карактер, какав он иначе тешко да би имао.
Од 1911 надаље ничу по свима југословенским земљама под Аустријом многобројне омладинске тајне организације. Универзитети у Загребу, Бечу и Прагу средишта су свих тих омладинских покрета, на све стране јављају се часописи, повремене публикације, алманаси, одржавају састанци, држе предавања и врши јавна и тајна агитација. Цувајев насилнички режим у Хрватској изазива почетком 1912 низ нереда и демонстрација у Хрватској, Славонији, Босни и Далмацији. Велике демонстрације у Сарајеву у фебруару 1912 против Цувајевог режима довеле су до врви и пуцања у масу. То изазива још веће огорчење код омладине. У Загребу се понављају немири на Универзитету, у борбу улази и средњошколска омладина, штрајкујући и демонстрирајући по улицама. Владе у Пешти и Бечу нашле су се у чуду. Талас револуционарног расположења све више је запљускивао њихове југословенске покрајине. Да би се задржао тај вал, Фрањо Јосиф прибегава још јачим насиљима: студенти се затварају, средњошколци истерују из школа, а демонстрације разгоне оружаном силом. Бан Цувај постављен је 31 марта за комесара, а 4 априла 1912 укинут је устав у Хрватској. На полициска насиља и прогоне југословенска национално-револуционарна омладина одговара још жешћим отпором. 8 јуна 1912 студент Лука Јукић пуца на комесара Цуваја, убија банског саветника Хервојића и једног стражара.
Јукићев атентат био је прекретница у историји хрватске борбе против Аустро-Угарске. Још од старих времена Хрвати су стално подвлачили династији да неће да се служе револуционарним методима у борби за решавање свога питања. Истина, они су 1848 водили рат са Мађарима, али исто толико да одбране целокупност Монархије, колико да у оквиру те Монархије извојују себи самосталност у односу према Угарској. Бахов режим и нагодба 1868 пољуљали су добру веру Хрвата у династију, али Кватерникова буна 1871 ипак је била дело појединца, с којим се незнатан део Хрвата могао сложити. Куенов режим још више је убио веру код хрватске интелигенције да ће Хрватима бити могуће да осигурају свој национално-политички индивидуалитет у оквиру Аустрије. Најмлађи нараштај, који је пригрлио југословенску националну и државну идеју, попримио је и нове методе у борби. Место увијања и мољења преко депутација, рекриминација и бесконачних, али у основи мало корисних државноправних расправљања и позивања на хрватско историско право, он прибегава много савременијем начину борбе, на силу одговара силом. Јукићев атентат, као први случај те нове методе борбе против Монархије дошао је не као акт појединца, него израз целокупног расположења националне револуционарно расположене хрватске омладине.
У овај хук политичке борбе у хрватским земљама 1912 г. долазе балкански ратови. Победнички поход балканских народа против Турске у јесен 1912 изазвао је буру одушевљења у југословенским покрајинама Аустро-Угарске Монархије. Већ онда стварају се тамо два непријатељска табора, јасно оцртана и подвојена. На једној страни налазе се Срби и сва напредна хрватска јавност. Они са огромним одушевљењем прате и манифестацијама, добровољцима и скупљањем добровољних прилога изражавају своје одушевљење због српских победа у долинама Вардара. С друге стране, стоје франковци, клерикалци и чиновнички апарат. Они прате ратне операцијо на Балкану по бечким новинама, са највећом злурадошћу препричавају најмањи неуспех балканских народа, а са притајеним страхом и бесом слушају о њиховим победама. Већ се осећало у ваздуху да дан коначног обрачуна и са Монархијом није далеко, па се снаге прибирале и противник и са једне и са друге стране одмеравао.
Ненадани успеси балканских народа, а још више, одјек тих успеха у хрватским земљама запањује државнике у Бечу и Пешти. Већ у јесен 1912 помишља се тамо да је једини излаз из кризе доле на југу оружани обрачун са Србијом. Враћају се натраг стари методи раздвајања Срба и Хрвата. У ово доба околина престолонаследника Фрање Фердинанда убацује међу Хрвате уверење да ће престолонаследник, чим дође на престо да преуреди Монархију на тријалистичкој основи. Ратна опасност присиљава Мађаре да траже промену курса и у Хрватској. Цувај се као комесар постепено повлачи, а место њега долази у лето 1913 за комесара Шкерлец. На њега врши атентат радник Степан Дојчић, дошао управо с том намером из Америке да убије комесара Цуваја.
Ванредно стање влада за време тих криза у Босни и Херцеговини. Под утицајем нових покрета све више слаби утицај Штадлера и његове околине, али ипак већина хрватских заступника у Босанском сабору држи се уз владу. Беч и Пешта гледају по сваку цену да разбију јединство националног покрета на југу. Већ Куен је почео разговоре у јесен 1912 са српско-хрватском коалицијом. У лето 1913 наставио их је гроф Стеван Тиса, као нови угарски претседник владе и довршио крајем те године. Српско-хрватска коалиција дошла је поново на власт, укинут је комесаријат и 1 децембра 1913 барон Иван Шкерлец, дотадањи комесар, именован је за бана. По захтеву коалиције укинута је железничка прагматика и расписани су избори. На тим изборима она је добила велику већину. Ето, на што је био спао стогодишњи напор мађарских државника да угуше аутономију у Хрватској, да је претворе у жупаније и мађаризирају као и остале своје земље. Пред светски рат гроф Стеван Тиса није могао наћи ниједног јачег политичког човека, ниједну јачу политичку странку, верну идеји угарско-хрватске заједнице, а да би била у стању да прими на себе терет сређивања прилика у Хрватској и Славонији. Он се морао обратити оном покрету и оним људима мећу Хрватима, који су почели своју политичку каријеру на борби против њега и чије је основно политичко уверење било исто толико анти-угарско и антихабзбуршко, колико и југословенско.
Сигурно је гроф Стеван Тиса тога био свестан и знао на какву карту игра али му је требало даха за велики обрачун. Људи из српско-хрватске коалиције ушли су у ову погодбу са задњом мишљу, не дозволити да у оним временима на челу Хрватске и Славоније буду људи, који ће искрено бранити Монархију и њене интересе у хрватским земљама.
Покушај Аустро-Угарске да путем компромиса са политичким групама и странкама сломи оштрицу национално-револуционарном покрету на југу није успео. Српско-хрватска коалиција није ни желела да води такву политику у Хрватској и Славонији, а у Босни приступање групе Данила Димовића као претставника босанско-херцеговачких Срба само је још више огорчило револуционарне кругове у Босни и Херцеговини. Посебице омладина, пошла већ путем директне акције, није показивала много воље да се смирује. Место политике чекања на боље прилике и док се Србија не опорави од тек протекла два рата, како је препоручивано из Београда, и погађања са Бечом и Пештом да би се избегао сукоб пре времена и онемогућио јачи притисак, како је радила српско-хрватска коалиција, омладина је сматрала да борбу не треба прекидати, да треба искористити расположење народних маса и непосредно после турског обрачуна прећи и на обрачун са Аустријом. Ову генерацију, већ упућену на нове методе илегалне борбе, тешко је било вратити на стари пут. Последица њеног таквог расположења био је видовдански атентат 28 јуна 1914.