Политичка прошлост Хрвата 30

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПОЛИТИЧКА ПРОШЛОСТ ХРВАТА
Писац: Васо Чубриловић


Речка резолуција и стварање српско-хрватске коалиције

У двадесети век ушла је Аустрија расклимана, са истрошеним и застарелим системом и људима. Насилничка противсловенска политика од 1868 сад је доносила Монархији своје рђаве плодове. Незадовољни народи, сви осим Немаца и Мађара, изгубили су били веру у способност и правилно схватање интереса заједнице водећих политичара па и саме династије. Зато сваки народ вуче на своју страну и неки више, неки мање, тражи или отцепљење или готово потпуну самосталност у оквиру Монархије.

Поред тога, Фрањо Јосиф се у спољашњој политици после берлинског конгреса везао за Немачко Царство. С тим је дигао против себе и своје државе све оне силе, које су се у почетку двадесетог века почеле окупљати да спрече немачку превласт у Европи. Аустро-Угарска као претстража хришћанства према муслиманском истоку била је једна европска потреба, али Аустро-Угарска као претстража германске експанзије на исток, била је једна европска опасност. Зато њено разбијање постаје програм свих, који желе да спрече продирање Немаца Предњој Азији и Индији. Југословенске земље биле су аустриска претстража према Балкану, хрватски народ одувек његова крајина. Отуда онај интерес и шире европске јавности за Хрвате и њихове политичке тежње у почетку XX века.

Видели смо да су нови хрватско-српски нараштаји ушли у јавни живот са начелима југословенског јединства. До њих политику код Хрвата воде племићи, свештеници, научници, привредници и књижевници. Они први избацују из својих редова политичаре од заната са политиком као јединим занимањем. Зато овај нараштај још у самом почетку показује сву ону гипкост и моћ прилагођавања стварним приликама, карактеристичну за политичаре од расе.

Почетак двадесетог века био је у знаку пооштрене борбе Мађара за што већу независност према Бечу. Под воћством Кошутовог сина независна мађарска странка у Угарској тражила је кидање свих веза с Аустријом осим династичких. Притом, тражи мађарска опозиција ослонац и код Хрвата. Напреднији људи у Хрватској, Славонији и Далмацији симпатисали су овом покрету у Угарској због његовог либералног, демократског програма. Од старих властодржаца у Пешти није се могло ништа очекивати. Везати се са напредним круговима из Угарске па после њиховог доласка на власт сјединити Далмацију, Хрватску и Славонију и спровести демократизацију хрватских земаља, био је циљ састанка хрватских политичара на Реци 4 и 5 октобра 1905 и њене резолуције. Резолуцију су потписали сви виђени политички људи Хрватске, осим мађарона и франковаца, са Фрањом Супилом, др. Антом Трумбићем, Тресићем-Павичићем и Јурјем Бјанкинијем на челу. Претставници политичког живота код Хрвата начелно су се сложили да Хрватска и Угарска треба заједно да се боре „за испуњење свих државних права и слобоштина“. Далмација се има припојити Хрватској, завести нови демократски изборни ред, дати слобода штампе, збора и договора, зајемчити независност судија, заштита грађана против управне самовоље, тачно испуњавање угарско-хрватске нагодбе и њена ревизија у том смислу, „да хрватском народу буде обезбеђен самостални политички, културни, финансиски и опће господарствени опстанак и напредак“.

У речкој резолуцији истакнута су начела, за која ће се водити борба у хрватским земљама све до светског рата. Кад су се две недеље доцније овој резолуцији придружили италијански и српски политичари из Далмације на свом састанку у Задру, она постаје основица једне нове практичне политике на Словенском Југу. Зато ће послужити као средство за споразум са Мађарима и као основица за оснивање српско-хрватске коалиције.

У српско-хрватску коалицију ступиле су хрватска пучка напредна странка, хрватска странка права, српска самостална странка и неки истакнути политички људи опозиционари као Фрањо Супило, Мирослав гроф Кулмер, али страначки неопредељени. У своме прогласу на народ, 12 децембра 1905, коалиција је изнела свој програм, углавном заснован на начелима речке резолуције. У Угарској криза се пооштрава и у пролеће 1906 на владу долази опозиција, али за претседника владе постављен је човек од царева поверења, Александар Векерле. У пролеће те године врше се у Хрватској избори. Унионистичка странка је тучена а српско-хрватска коалиција постаје најјача група у Сабору.

Још у самом почетку практичног извођења споразума између Мађара и Хрвата на основу речке резолуције дошло је до разилажења Загреба и Пеште. Баном је остао и даље гроф Теодор Пејачевић, извршене су неке реформе, али сукоб међу Хрватима и Мађарима остаје и даље. Мађари нису одустајали од својих централистичких н мађаризаторских планова, а српско-хрватска коалиција упорно је бранила проширивање њиховог културног и политичког утицаја у Хрватској и Славонији. На железничкој прагматици за Хрватску и Славонију дошло је до опструкције у пештанском Парламенту. Мало по мало и Кошутов син пошао је стазом свога оца из 1848.

Сукоби и трвења српско-хрватске коалиције и Мађара добијају тек своју историску и светску позадину стварањем двају блокова у Европи, тројног савеза и тројног споразума. Активна национална политика Србије после 1903, борба за потпуну верску аутономију православних и муслимана у Босни и Херцеговини, четничка акција у Македонији, нови југословенски национални вал у Далмацији, Хрватској и Славонији после речке резолуције и стварање српско-хрватске коалиције, давали су на знање цару и његовим државницима да се доле на Југу поставља југословенско питање у свој својој важности за Монархију. Да би покрет сломио у зачетку, а поред тога, искористио војничку слабост Русије после њеног неуспелог рата са Јапаном 1904 и 1905 и после револуције 1905, Беч под утицајем енергичног шефа генералштаба Конрада од Хецендорфа и окретног министра спољашњих послова, грофа Ерентала, приступа анексији Босне и Херцеговине. У исто време почиње систематски рад на разбијању тек створене српско-хрватске сарадње. Док се Хрватима обећава уједињење Хрватске, Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине као треће државе у оквиру Аустро-Угарске Монархије, дотле се на Србе баца оптужба да раде у договору са Србима из Србије на разбијању Монархије.

Велеиздајнички процес у Загребу против 53 Србина имао је да сврши две ствари: да пружи Аустро-Угарској пред светским јавним мнењем оправдање за анексију Босне и Херцеговине и да разбије српско-хрватску коалицију. Није се успело ни у једном ни у другом. Процес у Загребу изнео је сву ону несавесност и безобзирност, с којом су се аустриске власти служиле у борби против Срба. Фридјунгов процес у Бечу, где су Фрањо Супило и први људи из коалиције доказали овоме професору историје на бечком Универзитету да се приликом оптуживања њиховог због дослуха са Србијом служио фалсификованим документима, показао је целом свету сву моралну голотињу људи, који су у то доба одлучивали судбином Хабзбуршке Монархије. Ни српско-хрватску коалицију није Беч могао разбити. Насупрот, управо од овог времена почиње код српско-хрватске омладине велики националистички југословенски покрет. Он ће у годинама пред светски рат играти врло видну улогу у политичком животу Јужних Словена.

Велики део хрватске јавности анексију Босне и Херцеговине примио је добро. Завођењем парламентарног уређења у тим покрајинама и сазивањем Сабора почиње и ту партиско-политички живот. У почетку код Хрвата премоћан утицај има клерикална странка надбискупа Јосипа Штадлера, иако већ сад под утицајем Хрватске и Славоније брзо јачају и код Хрвата у Босни и Херцеговини политички покрети са либералним и чисто националним програмом.

Анексиона криза 1908—1909 и велеиздајнички процес нису могли остати без последица и на унутрашњу политику Хрватске. После разлаза коалиције и Мађара на питању железничке прагматике, 8 јануара 1908 дошао је за бана барон Павле Раух, син злогласног Левина Рауха из 1868. За његове владе били су велеиздајнички процеси, али и велики немири који ће довести до југословенског револуционарног омладинског покрета у Хрватској. Немири су почели штрајком и демонстрацијама на Универзитету и одласком великог броја студената из Загреба у Беч и Праг. После Фридјунгова процеса Раух је отишао у фебруару 1909 а хрватским баном постаје др. Никола Томашић.

Кад су Србија и велике силе признале анексију Босне и Херцеговине и прошла ратна опасност, престали су и политички прогони на Словенском Југу. Српско-хрватска коалиција, и поред тога што је била највише закачена тим прогонима, вратила се политици погађања са Пештом. Она склапа споразум са Куеном Хедерваријем и његовим баном у Загребу, Томашићем. С тим се није сложио дотадашњи вођ коалиције Франо Супило, одрекао се мандата и повео борбу против компромисне политике својих другова из српско-хрватске коалиције.

Сарадња Томашића и коалиције није дуго трајала. Томашић је дао нови, либералнији изборни закон, иако је остао цензус, уклонио неке Раухове рђаве уредбе, али се с људима из коалиције све више разилазио. Концем 1911 врше се нови избори, Томашић је поражен на њима, даје оставку, а за бана долази у јануару 1912 Славко Цувај.