Покондирена тиква/21
| ◄ Позорје 1. | Позорје 2. | Позорје 3. ► |
Позорје друго
ЈОВАН, ПРЕЂАШЊЕ
ЈОВАН: Ево ме, мајстор ... (Стисне уста.) Да ти ђаво носи језик, кад све на беду иде!
ФЕМА: Гурбијан, ти ниси рођен за пединтера него за каквог шегрта.
ЈОВА: Е, а знате како ми је покојни мајстор ...
ФЕМА: Пст! Безобразник, какав мајстор? Не знаш рећи покојни господар или господин.
САРА: Он говори о вашем супругу?
ФЕМА: Да! Имао је, знате, обичај каткад с опанцима унтерхалтовати се, будући да му је доктор тако советовао, а безобразници су изнели да је сам правио опанке.
ЈОВАН: Е, него није! Гледајте, још су ми руке испуцане.
ФЕМА: То је гурбијан! Може бити да је каткад и пробирао, ја вам слабо за то и знам, јер сам вам све једнако у соби седела код мога штрикераја.
ЈОВАН: А, баш погодисте! Колико сте реди боси и са мном заједно растезали коже.
ФЕМА: То је импретиненција!
ЈОВАН (продужи): Па знате ли, мајсторице, кад вас је покојни мајстор оклагијом чак у подрум отерао што нисте хтели радити.
ФЕМА: (скочи): То је безобразлук! Таки ми се вуци испред очију јер ћу ти сву косу почупати, нитков један, ко те пита за то?
ЈОВАН: Е, лако је вама, јер сте утекли у подрум, али ја сиромах! И сад ме сврби кад се сетим какав сам бој за то извукао.
ФЕМА: Да си врат сломио кад си таква несрећа!
САРА: Овај се момак види гурбијан бити, али зато се ви немојте љутити, него, молим, извол'те за онај шољ кафе ...
ФЕМА: Нитков, заопуцао ме његовим приповеткама, те сам сасвим на то заборавила. Вуци се код Анче, нека скува две црне кафе!
ЈОВАН: А неће бити добро три?
ФЕМА: Нитков, чујеш моју заповест?
ЈОВАН: Хајде, видећемо. (Пође.) Охо! А знате шта је ново, мајстор ... госпођа? Нашем жутову пребили ногу.
ФЕМА: Каквом жутову?
ЈОВАН: Ламуру.
ФЕМА: Шта, који је тај гурбијан био што је мога Ламура дирао?
ЈОВАН: Гњавио је капова господина Петрича и удавио пудлу једну, па су му зато пребили ногу и јошт му прете да ће га убити дати.
ФЕМА: А, то је гурбијанство. Жан, привежи му ногу, па га донеси овде на канапе (Сари), нек седи са Финеском.
ЈОВАН: Бре, ако он не смрси и Финески врат, да нисам који сам!
ФЕМА: Мислиш ти да је он гурбијан као ти?
ЈОВАН: Хајде, видећемо.
ФЕМА: Неће њему више нико ногу скр'ати (показује на канапе), ту је њему место. Пропопо, Јохан, донећеш ћилим да простремо овуда (показује астал).
ЈОВАН: А на шта ћу после ја спавати?
ФЕМА: То је гурбијан; ја му говорим за ноблес, а он хоће да спава.
ЈОВАН (врти главом): Да нешто устане покојни мајстор!
ФЕМА: Опет ти?
ЈОВАН: Ала би нас млавио. Све би се преко ћилима и жутова преврћали (отиде).
САРА: Шаљиво се момче види.
ФЕМА: О, молим вас, гурбијан је одвећ, ништа не пази шта ће рећи.
САРА: Ништа, то не треба да вас интересира.
ФЕМА: Мене и не атресира, али ми је чудо гди гурбијан говори оно што је већ прошло.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|