Покондирена тиква/20
| ◄ Позорје 10. | Позорје 1. | Позорје 2. ► |
ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ
Позорје прво
ФЕМА сасвим у црвено обучена, са шеширом на глави, спустила вал преко лица и наслонила се на руку, кокетирајући, САРА
САРА: Мадам де Мирич, ви сте се јако замислили.
ФЕМА: Коми фо! Није то шала, ма шере, ја сам госпођа вилозовица. Кажите ми, ма шере, која је јошт тако срећна? Није то мала брига, ма шере, да знам с ким ћу се мешати и у чије ћу друштво одлазити.
САРА: С грофицама, с бароницама, ма шере, то је ваше право друштво.
ФЕМА: Алабунар, али видите да се сад свака шуша кити. Шта ће бити да се с којом у незнању помешам или да се још пољубим? Нисам ја од оних што на мој карактер, не пазим.
САРА: Сиперб, сиперб, ви вашем рангу чест правите. Али кажите ми, мадам де Ружичић, кад ће бити весеље, кад ће се јести, пити, унтерхалтовати?
ФЕМА: Ја морам или другу кућу начинити, или гдегод за време под кирију узети. Шта мислите ви, ма шере, кад ми дођу мадаме на визиту? Не могу се ја резонирати као каква паорка; ја сам вилозовица, ма шере. У једној соби треба да се руча, у другој да се унтерхалтује, у трећој се визити примају. Јошт ми нису ни каруце готове, нису коњи купљени.
САРА: Да вам не шмајхлујем, ви врло леп густ имате.
ФЕМА: Мора се донети из Беча карте за пунишаке и марјаше. Морам бештеловати дромбуље за концерт. Морам себе у резон довести, нема још гди ће се вући за звонце, гди ће се свеће палити.
САРА: Лустер, шармант, шармант!
ФЕМА: Шта ви мислите, није то шала. Ја сам госпоја вилозовица. Која још у вароши има такву титулу? Свака ми мора трипут начинити визиту док ја њојзи једанпут. Ако не добијем први стол, ја нећу у стол ни улазити. Нисам ја ћифтиница, ма шере, ни крпиница, него госпођа фрау фон, што има пединтере са портунетом.
САРА: Шармант, ма шере, шармант!
ФЕМА: Нисам ја научила бадава француски, нисам ја дала забадава мој сат на репаратуру и купила штекер, него да се одликујем. Само грофице и баронице могу бити мени равне.
САРА: Прекрасно, прекрасно, верујте, вас ће сав ноблес врло уважавати.
ФЕМА: Камо среће да ми је така и она дрнда, моја кћи, да се не морам бар од ње стидити.
САРА: А, поправиће се мамзел, верујте ми, ма шере.
ФЕМА: Ако се не поправи, ја ћу њу батином дотерати. Неће она мене срамотити. Неће мидер, неће цвет у руци, да шта ћеш, плуг? Крмачо једна, чекај, научићу ја тебе; ако си нобл, моја си, ако ниси, а ти бестрага.
САРА: Сиперб, сиперб.
ФЕМА: Нисам ја од оних што не пазе на себе. Гледим, боже мој, гдикоје велике госпође, грофице баронице, пак и не пазе шта су. Иду просто обучене, са сваким се разговарају, оне се јошт прве клањају. Чисто се ја стидим. Благо оном који је од натуре на ноблес створен. Ето ми је рођена кћи, па каква разлика од мене?
САРА: Цела истина. Али апропо, мадам де Ружичић, какве ћемо хаљине за венчање?
ФЕМА: Ја сам двадесет пари наручила, али морам јошт три за јашење.
САРА: Амазон-клајдер, шармант!
ФЕМА: Мој је особити пасион, знате, јашити. Истина, овде се таково што и не види, али овде нема правих ноблеса.
САРА: Ма шер, то је у Паризу само у моди. Верујте ми, ви ћете велику параду с отим учинити.
ФЕМА: Морам и једног коња из Париза бештеловати, зашто ови наши нису за тај посао. Јуче сам хтела једног пробирати, али то је прави гурбијан био. Тако ме је бацио да сам ово колено одрла.
САРА: Гледајте ви, то је безобразлук ноблес увредити. Али, молим, мени је тако нешто мучно, не би ли добро било по један шољ кафе, је л' те, и вами се проктева?
ФЕМА: Коми фо! Жан! Апорт! Јохан, Ханц, Жан!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|