Покондирена тиква/14
| ◄ Позорје 4. | Позорје 5. | Позорје 6. ► |
Позорје пето
ЕВИЦА, РУЖИЧИЋ
РУЖИЧИЋ (гледајући час горе, час у Евицу):
- Шта је живот без љубови
- Него неми стубови?
- Него очи без вида,
- Ил' девојка без стида.
- Или дан без сунца,
- Ил' ноћ без месеца.
(Евици) Благозрачна Хелено.
ЕВИЦА: Моје је име Евица.
РУЖИЧИЋ: Ти си Евица, но зато опет Хелена; девојка, но зато опет богиња.
ЕВИЦА: Опростите, ја нисам богињава.
РУЖИЧИЋ: Јунонин сопутниче, прекрасни пауне, имаш ли поњатија о поезији?
ЕВИЦА: Шта је то поезија?
РУЖИЧИЋ: Ниже неба и превише људи, превише прегрдних планина лежи пачеземни престол, на којему пјеснословије тихо торжествује. Тамо се ми стихотворци на воздушни крили пењемо и дух пачеземно услаждавамо.
ЕВИЦА: Није вам зима тамо?
РУЖИЧИЋ: Огњ стихотворства своје љубимце обилно греет.
ЕВИЦА: А кад огладните?
РУЖИЧИЋ: Хелено, Хелено, ти још не знаш с ким говориш!
ЕВИЦА: Молим, ко сте ви?
РУЖИЧИЋ: Ја сам онај који у романима људе по сто година у животу обдржавам, без да штогод једу. Ја сам онај који курјаке кротке, а магарце па метне правим. Ја сам онај који много реди казујем да жене за тајне не маре, да много не говоре и да мужу за љубав и живот свој жертвују; једним словом, ја сам поета или стихотворец, и на моју заповест таки ће тигри и саламандри, најстрашније звериње света, лафи и скорпије, крокодили и аспиде произићи.
ЕВИЦА: (уплашено) Ах!
РУЖИЧИЋ: Јошт су и земнородни у мојим рукама. Од моје воље зависи средством басне претворити вас у скакавца, у слепа миша, у гуштера, или сасвим вам живот узети.
ЕВИЦА: Забога! (Хоће да побегне).
РУЖИЧИЋ (ухвати је за руку): Хелено, стани! Тако је Дафна бежала од Аполона, и претворена била у лавр који се стихотворцима на дар даје.
ЕВИЦА: (отима се): Ако бога знате, пустите ме.
РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри мога лица; ово серце (хм) за тебе куца.
ЕВИЦА: Ах, оставите ме, оставите ме, ја с вештицама нећу ништа да имам (стресе се од њега и побегне).
РУЖИЧИЋ (сам, после кратког ћутања):
- Шта је друго љупки брак,
- Него рен и црни лук?
- Сузе лијеш кад га једеш,
- Ал' га зато опет једеш.
- Са музама прави брак,
- Јест блаженство, то зна свак;
- Кад по кући жена псује,
- Муза мене тад милује;
- Кад је жена неочешљана,
- Муза мени иде сјајна.
- И кад шешир хоће жена,
- Муза је с цвећем задовољна.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|