Покондирена тиква/12
| ◄ Позорје 2. | Позорје 3. | Позорје 4. ► |
Позорје треће
(Соба код Феме)
САРА И РУЖИЧИЋ ступе
САРА: Ова је кућа од госпоје от Мирич. То вам је жена, то је госпоја што јој нема пара. Што она части, не части ниједна. Особито је за нобилитетом погинула. Како сте ви високих наука, то ће бити за њу апропо.
РУЖИЧИЋ:
- Небо грми, земља стрепи,
- Сунце сија, трава расти,
- Славуј пева, шева трепти,
- А дух стихотворца лети
- Преко поља, преко брега,
- Преко воздушнога снега,
- На високи Парнас,
- Гди с' извија љупки глас.
САРА: Госпоја от Мирич има једну прекрасну кћер, коју она усрећити жели, и будући да сте ви ...
РУЖИЧИЋ: Само благоумиљено нимфа и грација обајаније може Ружичићево суштество восхитити. Непочерпаема симфонија виспрених духов умност своих приверженика воспламењава.
САРА: Она је богата
РУЖИЧИЋ:
- Шта је друго богатство
- Нег' на чизми штикле?
- Које срећа поклања
- Маленима људма,
- Да велики издају,
- Да познати бивају.
САРА: Будући, дакле, да је она врло богата, а и добро воспитана, зато је намислила, то ће лепо бити, верујте, - она је наумила своју кћер за вас дати.
РУЖИЧИЋ: Кад се Ружичић химну посвјашчава, сво јестество пачеземно торжествује, змијевидни поток музику прави, а тихопрохладителни зефир у содружеству богиња и грација коло води, оку непоњатно, уму непостижно.
САРА. Бре, оставите се ви тога, мон фрер, него да правимо ми лепо бал, пак да се игра котиљон, галопад, мазур; да се носи пунч, лимунада, барабарас, торте и паштете сваког . .
РУЖИЧИЋ: Доста!
- Бедни робе града,
- Не знаш шта је природа,
- Не знаш шта је јестество,
- Тихо величество,
- Гди фауни 'оде,
- Гди се смеју роде,
- Гди травчица расте,
- И пролећу ласте,
- Там је услажденије,
- Там је восхиштеније.
САРА: Дакле, да дођемо к девојки. Би ли се приволели њу узети?
РУЖИЧИЋ: Само лепо лице може моје сердце обчинити
САРА: Ја ћу њу таки довести. Она је јамачно у кујни, уређује шта ће се за супу месити, какав ће бити сос, од колико фели цушпајз, какво печење, зашто, да вам право кажем, нема гостољубивије жене од госпоје Миричке; и ја сам на ручак позвата, и нећу јој отрећи, верујте ми, мон фрер. Дакле, да доведем фрајлицу; само је ви дочекајте модерн; немојте тако високо говорити, да се не уплаши, јер је девојка млада (отиде).
РУЖИЧИЋ (сам):
- Нек' се наше лепотице беле,
- Картаџије нека карте деле;
- Нек' ћир Јања коти своје новце,
- Заљубљене нек' окрећу лонце.
- Ком' је мило нек' се с женом туче,
- Нек' се туче и за косе вуче.
- Нека гајде поред свирца јече,
- Пуне чаше при весељу звече.
- Не завидим, на част сваком своје,
- Моја је сва слава стихотворство моје.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|