Pokondirena tikva/12
| ◄ Позорје 2. | Pozorje 3. | Позорје 4. ► |
Pozorje treće
(Soba kod Feme)
SARA I RUŽIČIĆ stupe
SARA: Ova je kuća od gospoje ot Mirič. To vam je žena, to je gospoja što joj nema para. Što ona časti, ne časti nijedna. Osobito je za nobilitetom poginula. Kako ste vi visokih nauka, to će biti za nju apropo.
RUŽIČIĆ:
- Nebo grmi, zemlja strepi,
- Sunce sija, trava rasti,
- Slavuj peva, ševa trepti,
- A duh stihotvorca leti
- Preko polja, preko brega,
- Preko vozdušnoga snega,
- Na visoki Parnas,
- Gdi s' izvija ljupki glas.
SARA: Gospoja ot Mirič ima jednu prekrasnu kćer, koju ona usrećiti želi, i budući da ste vi ...
RUŽIČIĆ: Samo blagoumiljeno nimfa i gracija obajanije može Ružičićevo suštestvo voshititi. Nepočerpaema simfonija visprenih duhov umnost svoih priverženika vosplamenjava.
SARA: Ona je bogata
RUŽIČIĆ:
- Šta je drugo bogatstvo
- Neg' na čizmi štikle?
- Koje sreća poklanja
- Malenima ljudma,
- Da veliki izdaju,
- Da poznati bivaju.
SARA: Budući, dakle, da je ona vrlo bogata, a i dobro vospitana, zato je namislila, to će lepo biti, verujte, - ona je naumila svoju kćer za vas dati.
RUŽIČIĆ: Kad se Ružičić himnu posvjaščava, svo jestestvo pačezemno toržestvuje, zmijevidni potok muziku pravi, a tihoprohladitelni zefir u sodružestvu boginja i gracija kolo vodi, oku neponjatno, umu nepostižno.
SARA. Bre, ostavite se vi toga, mon frer, nego da pravimo mi lepo bal, pak da se igra kotiljon, galopad, mazur; da se nosi punč, limunada, barabaras, torte i paštete svakog . .
RUŽIČIĆ: Dosta!
- Bedni robe grada,
- Ne znaš šta je priroda,
- Ne znaš šta je jestestvo,
- Tiho veličestvo,
- Gdi fauni 'ode,
- Gdi se smeju rode,
- Gdi travčica raste,
- I proleću laste,
- Tam je uslaždenije,
- Tam je voshištenije.
SARA: Dakle, da dođemo k devojki. Bi li se privoleli nju uzeti?
RUŽIČIĆ: Samo lepo lice može moje serdce občiniti
SARA: Ja ću nju taki dovesti. Ona je jamačno u kujni, uređuje šta će se za supu mesiti, kakav će biti sos, od koliko feli cušpajz, kakvo pečenje, zašto, da vam pravo kažem, nema gostoljubivije žene od gospoje Miričke; i ja sam na ručak pozvata, i neću joj otreći, verujte mi, mon frer. Dakle, da dovedem frajlicu; samo je vi dočekajte modern; nemojte tako visoko govoriti, da se ne uplaši, jer je devojka mlada (otide).
RUŽIČIĆ (sam):
- Nek' se naše lepotice bele,
- Kartadžije neka karte dele;
- Nek' ćir Janja koti svoje novce,
- Zaljubljene nek' okreću lonce.
- Kom' je milo nek' se s ženom tuče,
- Nek' se tuče i za kose vuče.
- Neka gajde pored svirca ječe,
- Pune čaše pri veselju zveče.
- Ne zavidim, na čast svakom svoje,
- Moja je sva slava stihotvorstvo moje.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|