Покладница
| Покладница Писац: Никола Боројевић |
Госпоја Персида
Носи штехер леп,
Краткога је вида
Кад огледа џеп;
У цркву оклева
И на пети звон,
У глави јој сева
Да је то бонтон.
Муж је боје мрке
Носи палето,
Радо суче брке
Кад пун види сто,
О лутрији снева,
Сваку игру зна,
А код посла зева
Од тешкога сна.
Она к њему дошла,
И каже: — Шармант,
Окани се посла,
Буди шпекулант;
Тек онда ћеш бити
Прави певидруг,
Добро јести, пити
И — стећи на дуг.
Пет-шест сјајних соба,
Ложу и батар,
И што гардероба
Захтева к’о чар;
Од књига је кохбух
Најзнатнији лист,
Кад постане трбух
Обер-моралист.
А то све без новца
Може лако бит
Откако и бокца
Надимље кредит;
Вексла му је кума,
Мода компањон, —
То ти је сва сума
Садашњег бонтон...
Dіctum factum! — Скочи
У куварски стан,
Да му и предочи
Тај живота план;
Сваку зделу нову
Пуни нова сласт,
А гости се зову
Из крчме на част.
Затиме се села
На свој канапе,
А десетак јела
Већ је дошло пре;
Ту ноздрве шкакље
Разних јела нук,
Ту су руке чакље,
Гортан гладни вук.
Уз конфект се једе
Из Земуна сир,
А флаше се реде
Баш к’о да је пир;
Ту се скаче, море,
Чардаш, котиљон,
И урла до зоре:
— Живио наш бонтон!
Њој похвале зује
К’о ловачки рог,
Она радо чује
Такав епилог;
Њега гроза стреса,
Али — шта ће он
Кад је већ до беса
Дош’о тај бонтон!
1858.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 222-224
|