О слободи (Џон Стјуарт Мил) 2

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
О СЛОБОДИ
Писац: Џон Стјуарт Мил


ГЛАВА ДРУГА
О СЛОБОДИ МИШЉЕЊА И ГОВОРА

По свој прилици прошло је време, где би још требало бранити “слободу штампе”, као једно од одбрана против покварене и насилничке владе. Ми смемо узети, да је свако оповргавање овога, данас сасвим излишно, јер људе већ није нужно терати да се одупру сваком законодавству или управи, која се не слаже са коришћу народа, и која би ишла на то, да прописује народу ког мњења да се држи, које науке и разлоге да слуша. С тим у вези је ово питање од ранијих писаца тако темељно и славно раветљено да није нужда овде упуштати се у то. Мада су енглески закони о штампи још и сада тако понизни као у време Тудора, и пак није се бојати да би се неко могао на њих ослонити, кад би хтео да гуши слободу политичког говора, изузимајући време слепог страха, кад и министри и судије бојећи се побуне, не знају где им је памет, али и то је само прелазно.[a].

У опште не треба се бојати у уставним земљама, где је влада мање више народу потпуно одговорна, да ће влада често покушавати да ограничи слободно изјављивање мњења, већ ако то буде чинила, као оруђе опште нетрпељивости светине. Али узмимо само случај, да се влада сасвим споразумева с народом и да не мисли да гони нигде, до у споразуму са гласом народа; то ја одричем народу право да врши своју силу, било самостално, било преко своје владе. Сила по себи присвојена је. Најбоља влада нема на њу никаква права, као и најгора влада. Сила толико исто шкоди и још више шкоди када се врши споразумно са јавним мњењем него против њега. Кад би сви људи били једног мњења, а само један човек противног мњења то цело човечанство не би имало више право, да том једном човеку уста запуши, него што би тај један имао права, само кад би могао, да заповеди целом човечанству да ћути. Кад једно мњење осим онога чије је не би другима ништа вредело, и кад би се, оспорило право на то мњење штетило само једног човека, то би онда било свакако нека разлика у томе кад се штете само неки и кад се штете многи. Али права штета што постаје из гушења једног мњења, јесте у томе, да се тиме, поткрада цео људски род; и потомство и савременици, још више они, који то мњење не деле, него они што га деле. Ако је мњење добро, оно се тиме отима могућности да заблуде замене истину; је ли мњење погрешно, губи се велика корист коју имамо што истину суочивши је са заблудом јасније упознамо и живље осетимо.

Ми никада не можемо извесни, да је оно мњење, које покушавамо да угушимо, заиста погрешно, и баш кад би то сигурно знали, ипак би то гушење било то зло. Свако од ових могућности треба засебно посматрати, како којој нарочити доказ одговара.

Прво, мњење које хоће силом да се угуши може бити истинито. Они који желе да га угуше кажу да није истинито; али нису ни они непогрешиви. Они нису опуномоћени да реше ту ствар, у име целог човечанства, и да сваком другом узму прилику да сам себи суди о томе. Ко неће једно мњење да чује зато што је известан да је оно погрешно, тај би тиме рекао, да је он безусловно известан. Гушити слободну изјаву мисли, зове се залагати се за непогрешивост: и са овим обичним али ипак добрим доказом, доказано је, да ваља одбацити то гушење.

Здраво суђење људи није тако сретно, да ова погрешивост исто толико важи у животу колико важи у теорији. Мада свако зна да може погрешити, ипак мало их има, који налазе за нужно да се чувају ове своје погрешивости; или они који допуштају да баш мњење које они држе да је добро, може бити једна од оних грешака, које они сами признају. Самовласни владаоци, или иначе сви они који су навикли да ишчекују слепу послушност, уздају се обично сасвим тврдо, у своја мњења у свим стварима. Ко на добором положају кад кад чује мњење које је његовом сасвим противно, и које у неку руку навикао, да своја рђава мњења мења бољим; верује ипак неограничено у она своја мњења, која дели његова цела околина или онај круг у коме он живи. Када човек сразмерно не верује толико свом суду, он се онда безусловно ослања на оно, “што вели други свет” у опште. За “свет” држи сваки онај део, с ким долази у додир, а то је своју странку, своју секту, своју цркву, свој сталеж, своје друштво. Оног човека, који би тај свој “свет” протегао на земљу у којој и столеће у коме живи, назвали би да је слободоуман и велика срца. Уздање у ову укупну изреку ни најмање не обара то, што су друга времена, народи, секте, цркве, сталежи и партије сасвим противно томе мислили и што још и данас противно мисле. Свако баца одговорност па свој свет, ако му се његови назори не подударају, са противним назорима светова других људи, и не тиче га се, што је само случај учинио ком свету да верује и да би исти узроци, који су учинили да је он у Лондону хришћанин, начинили у Кини од њега присталицу будизма и конфучија. – Ипак се даје по себи увидети, без да се доказује, да и векови могу грешити као и поједини људи. У сваком веку било је сијасет мњења, која други векови сматрају не само да су погрешна, већ да су сасвим будаласта; и извесно је, као што садашњост сада одбацује, некадашња општа мњења да ће исто тако будућа времена одбацити, оно што данас важи као опште мњење.

Оно што би се могло овоме приговорити било би од прилике: “Кад се забрањује распростирање заблуде, то се непогрешивост за себе не тражи у већој мери, него кад јавна власт у ма којој другој ствари, ради по својој увиђајности и на свој одговор. Моћ суђења, дата је човеку да се служи њоме. Што се човек може њом погрешно служити то не доказује, да се њом уопште и не треба служити? Ако се забрањује оно, што се држи да је шкодљиво, тиме се не тражи да се призна, да онај ко то забрањује, не може никад погрешити, већ се испуњава она нама грешним људима припадајућа дужност, да радимо по свом уверењу. Кад не би хтели ништа чинити по свом мњењу с тога, што би та наша мњења могла бити крива, то би нам све наше ствари ишле наопако и све би наше дужности остале неиспуњене. Приговор, који не приличи нашој целој радњи, не приличи јој ни у појединим случајевима. Дужност је владе као и појединих људи, да прибаве што је могуће боља мњења, да иста брижљиво развију и да их никад не намећу другима, осим тамо где су сигурни да су у праву. Ако су у томе једном извесни, (изводило би се као даље) онда не би била савесност већ пудљивост, која би се плашила радити по свом мњењу, и допуштати да се распростиру по вољи науке, за које се по својој савести мисли да ће људима шкодити и за овај и за онај други живот; с тога ваља, што су људи у непросвећенија времена били оних мњења за која се сада сматра да су истинита. Дајте, рекло би се, да се постарамо да и ми не паднемо у исте заблуде; владе и народи падали су у другим стварима у заблуде, ипак се сматрало да ове ствари спадају њима у власт, - ударале су велике намете, водили су неправедне ратове – па зар ми више да не ударамо никакав порез, па, ма и вређали кога, зар да не ратујемо? Људи и владе морају радити како најбоље знају. – Безусловне извесности нема, донекле се можемо поуздати и то је довољно за цео човечији живот. Ми можемо и морамо сматрати да нам је мњење истинито, ако изаберемо, да нам оно предводи нашој радњи : а више и не захтевамо, но, да станемо злим људима на пут, да не кваре друштво, распростирући мњења која ми сматрамо да су погрешна и штетна”. – Ја одговарам за ово да се ту сувише захтева. Велика је разлика између овога, да ли ми сматрамо, да је једно мњење истинито, што оно, у свакој прилици где би се на мњење могло ударати, није оборено; или га сматрамо истинитим, само да станемо на пут, да се оно не може оборити. Да буде потпуно слободно негодовати и противуречити нашем мњењу, то је баш сам услов, који ће нам гарантовати истину мњења целог живота и близу је памети, да се само тако може створење са људским способностима уопште поуздати, да је у праву.

Ако погледамо на историју мњења и на свакодневни живот, одакле је то, да и једно и друго није горе но што је? Заиста да није то са природне снаге човечијег разума, јер у једној ствари, која по себи није јасна, долазе на једнога који је зна пресудити, њих деведесет деветоро, који то баш никако не могу, а и о способности тога једнога даје се говорити само упоредно. Већина знатних људи, претходних покољења, била је у многим стварима једног мњења која се данас сматрају погрешним, радила је и одобравала много што шта, што данас не би нико одобрио. Одкуд дакле преваге, паметних мњења и паметне радње, што је уопште има у човечанству? Ако заиста има те преваге – а она се мора изнаћи, јер су иначе, а биле би и од вајкада људске ствари готово у очајном стању – то се она може захвалити једном својству човечије душе, из кога извире све оно, што се у човеку, као умном и моралном створу, поштује; а то је својство да човек може поправљати своје заблуде. Човек је способан исправити незнање истине, разменом мњења и искуством. Само искуство није довољно, треба ту да се покаже и размена мњења, како ваља да се тумачи искуство. Крива мњења и поступци уступају фактама и доказима: али се факта и докази морају духу разложити, ако се хоће да дејствују на њих. Мало има факата, што могу сама да испричају свој постанак, без изјашњавања, која покажу истом шта она значе. У колико дакле сва снага и цена човечијег суђења зависи од тога, да се оно, ако је застранило, да исправити; то се може само онда поуздано ослонити на то, ако се непрестано има средстава, за такво исправљање. Узмимо само некога, чије суђење заслужује поверење, чему има он то да захвали? Томе, што је без зазорно пустио да се његова мњења и послови искритикују; што је брижљиво пазио и користио се из свега оног, што се могло навести против њега, што се с другима саветовао, да ли је његово суђење на свом месту или се да разложно оборити; што је увек био свестан, да човек се не може другим путем приближити савршеном познавању једне ствари већ ако прихвати све оно, што наводе о томе лица разноврсних мњења; и ако се упозна са свим гледиштима, са којих други људи, свако по својој памети, ствар посматрају. Ни један паметан човек није постао другим путем мудар и већ је у самој природи наше моћи сазнавања, да се другачије и не да доћи до мудрости. Стална навика по којој, суочавајући своје мњење са туђим, поправљамо га и допуњујемо га, није да се тиме буни одрешитост радње – сумњом и колебањем, но је то једини чврсти темељ на који се она паметно може да ослони.

Јер знајући оно, што се барем отвореном против нас може навести, а знајући да смо у супротности свакој противуречности – знајући да ми баш тражимо приговоре и тешкоће, уместо да их се клонимо а да не искључујемо ни коју светлост, која би ствар ма са које стране оветлила – онда имамо и право, што држимо да смо болље судили, но ико друго лице или множина, која није овако поступала.

Оно што ваља да учине они, који су најпаметнији, који умеју најтрезвеније да суде, па да се истом онда могу ослонити на воје суђење то исто ваља да чини и она разнолика гомила, што се зове публика, у којој, небуде зло речено, има мало памтних а много неразборитих људи. Та и сама римско – католичка црвка, која је нај нетрпљивија међу свим црквама, кад хоће кога да уврсти међу свеце – слуша шта ће такоме будућем свецу, да приговори заступник ђавола. Држи се, да и најсветлији муж, неможе у оном свету иза гроба, доћи до своје части и славе, пре но што се добро не промери, све оно, што му може ђаво да замери. И самим љутоновим назорима о свету, неби људи веровали, да није слободно и посумњати у њих. Наша најпоузданија мнења, постала су с тога најпоузданија, што је свакоме, свакад слобнодо било нападати на њих. Не прмили се ово изазивање напада, или пмили се, па не успе, то смо до душе још далеко, а да се множемо сасвим поуздати у наша мнења; али смо учинили све, што се у таквим приликам може захтевати од човечије памети. Нисмо ништа пренебрегли, да истина, до нас може допрети и останели овај пут и даље без запрека, то се можемо надати да ће се боља истина, ако се само може изнаћи, и доиста пронаћи, чим човечији дух узмогне сватити је; а ми можемо међутим поуздано рећи, да смо се толико приближили истини, колико је у опште могуће било, учинити то у нашим данима. Ово је степен известности, до које може доћи грешни човек, и само је ово пут, којим се она може постићи.

Чудно је, да људи признају, да разлози важе при слободном узјављивању мњења, али опет проговарају, да с тим разлозима не ваља терати “мак на конац” а неувиђају, да разлози, који нису довољни за какав крајњи случај – нису тиме уопште довољни.

Или како се то слаже, када се вели, да људи не траже, да се призна да они немогу погрешити, јер допуштају, да треба да је слободно изјављивати мнења, о свима сумњивим стварима, а овамо се ипак вели, да нико несме доводити у сумњу, неко извесно начело или науку, јер је она сасвим извесна – та то ће рећи извесни смо, да је она извесна. Рећи, да је неко тврђењеизвесно, а овамо има некога, који би, кад би му било слободно, нападао на ту извесност, пе не недозволити му то да чини, то се зове држати, да нама и нашим једномишљеницима, пристоји, да будемо судије, који персуђују ту извесност, пресуђују и несаслушавши противну странку. – У наше доба – за које се вели да “људи ни у шта не верују и да су заражени страшћу сумње”, у ком се људи не уздају у истину својих мњења, но држе да неби знали шта би почели, кад неби имали својих мнења - тражи се, да се неко мнење заклно од јавних нападаја, не поглавито с тога, што је оно истинито, но што је вађно за друштво. Каже се, да имају неки догмата, која су благостање људи тако нужно, да не кажемо неопходно потребно, да је влада исто тако дужна да их подржава, као што брани друге користи друштвене. У таквим случајевима, који тако извесно спадају у дужност владе, вели се, довољно је и нешто мање од непогрешивости, те да оправда владу, шта више да је обавеже, да заузме правац своје од друштва опште подрупрто мнењу. Често се тврди а још чешће се мисли, да само рђави људи могу ићи на то, да потресу овакве спасоносне догме, а у томе држи се, не може ништа зло бити, што се зли људи, зауздавају и спречавају да чине оно, што лежи само њима на срцу. Овим начином гради се правдање спречавања, слобнодног израза мишљења, не питањем истине, но питањем нужости дотичних наука и ласка си, да ће тако избећи одговорност за оно, што се иште за себе, власт непогрешиво пресуђује мнења. Они којима је то довољно, превиђају да се тиме захтев на непогрешивост, преноси само на другу ствар. Да ли је једно мнење нужно, то је ствар самога мнења, и даје се порицати, колико и само мнење. Исто је тако потреба, да има неки судија, који ће непогрешно судити, да ли је једно мнење потребно, ако што треба да се суди, да ли је оно порешно, већ ако се неби иначе, осуђеноме мнењу дала свака прилика да се брани. Исто тако не вреди ни онај приговор, који вели, да треба да се дозволи оном ко другачије мисли, да тврди потребу или нешкодљивост свога мнења, али му не треба дозволити да тврди, да је његово мнење истинито. Истина једнога мнења део је његове дужности.

Кад тражимо да знамо, да ли је желети да се неком тврђењу, верује или не, даје ли се ту искључити, да не гледамо, да ли је то тврђење и иститино или не? По мишљењу не рђави, но најбољи људи, не може ни једна вера, која је противна истини, бити истински корисна; и зар да не буде довзвољено, да можемо остварити ово гледиште, када нас оптужују да хулимо ону науку, која се хвали да је корисна, који ми напротив држимо да је лажна? Присталице таквих од вајкада донетих мнења (предања), траже, да се што више користи овим гледиштем, шта више, траже да се тим пре зна и верује њиховој науци јер је она “истина”. Где се дозвољава тако решавајући разлог, само једној странци а другој не, ту онда има разговора о поштеној препирци мнења, у питању нужности. И доиста гдегод закон или опште морално чуство не дозвољава, да се несме дирати у истину једног мнења, ту се исто тако не трпи да се одриче, да то мнење није нужно. Оно што се у најбољем случају дозвољава, то ублажује у нечему, безусловном нужнот тога мњења, или смањује кривицу који товари на себе, свако одвојено мнење.

Да се још јасније увиди, како је будаласто, не хтети слушати мнења, за која смо сами уверени, да ништа не вреде, ево испитаћемо то на векој извесној стври, и ја ћу овде да изаберем случајеве, који ће ми бити нанезгоднији – случајеве у којима се наводе најтврђи разлози са гледишта истине и нужности, против слободе најављивања мнења. Нека буде дакле то уверење на које се напада: вера у једнога Бога и будући живот или ма које, од опште признатих моралних начела. Ако сврштимо борбу на овоме пољу, то дајемо каквом непоштеном противнику велику добит у руке; за цело ће рећи (а многи, који нису с намером непоштени, говориће то за њиме) : а то ли су науке, које ти држиш да нису довољно извесне, а да се стављају у одбрану закона? Зар је теби вера у једнога Бога, мнење, које захтева непогрешивост за се? Бићу тако слободан, те ћу овде приметити да мени није, тврдо поуздање у икоју веру, оно, што ја називам тражењем непогрешивости за се. Ја зовем онога да тражи непогрешивост за себе,да реши ово питање и за друге људе,без да им дозвољава да саслушају и оно,што се са противне стране тврди.Ја презирем и одбацујем ово присвајање,а још више кад се оно чини у ствари,које је моје најсветије уверење.

Један човек може бити уверен, не само о погрешности некога мњења,већ и о рђавим последицама истога мњења-и не само о рђавим последицама већ (да употребим изразе које иначе одбацујем) и неморалности и побожности тога мњења, и ако, ме како да је тврдо уверен, ма то његово лично уверење, да дели и његова земља и савременици, он на основу тога, не да том мњењу да се оно само брани-онда кажем такав човек тражи непогрешивост за себе.Није да се каже, мњење се сматра за неморално и безбожно; па онда не може се замерити и није опасно и што се тражи непогрешивост за себе, баш у овом случају је то најубитачније.Ту је корен оним ужасним заблудама, са којих људи једног века привлаче на себе чуђење и презирање потомства,овди извиру они знатни сјучајеви,где се закон дао употребити, да уништи најврсније људе,најузвишеније науке, успевши нажалост у томе, што се тиче људи. Јер неке су од тих наука остале у животу, да буду повод( као у инат) таквом поступању против људи, који не деле овакве науке и њихова предана тумачења.

Свету се не може доста наговорити, да је некада живео човек по имену Сократ, који је дошао у знатну опреку, против законитих власти и јавног мњења свог доба. У оној земљи која је онда имала толико великих људи,- кажу они, који њега и земљу најбоље познају- Сократ је био најврлији муж свог доба, а ми знамо да је он био человођа и узор свим каснијим учитељима врлина, да је био извор узвишених мисли Платона и разумне аристотељеве науке о нужности, и маестри ди цолор цхе санно, двају главних извора етичке и сваке друге филозофије. Овог признатог учитеља свих знатних мудраца, њега, коме слава и после две хиљаде година, све више расте, који више вреди, него сва друга имена што су му отаџбину прославила- њега осудише земљаци на смрт, пошто законским путем убедише да је безбожан и неморалан. Безбожан зато, што је порицао државно признате богове: тужиоц увераваше шта више да Сократ не верује ни у какве богове. Да је неморалан зато што је својом науком и поуком “ отров омладине “. И његове судије нађоше, можемо рећи по свом знању и савести, да је он то скривио ради чега га туже; и осудише човека, који је по свој прилици међу својим савременицима имао највише заслуга за цео свет- да умре као зликовац. – Или вратимо се другом и још једином примеру судијског злочинства, које ће после оног сократовог, бити од утиска, вратимо се догађају који се десио пре осамнаест сто неколико година на Голготи. Човека, који је као што сведоче сведоци, учинио такав утисак моралне узвишености, да су га осамнаест столећа, као самог свемогућег поштовали, тог човека одведоше срамно на смрт- а као каквог? Као богохулитеља. Савременици, не само да не познаше у њему свога добротвора, већ сматраше противно од онога што је он био, и поступаше с њим као са изметом безбожника, а сада тога ради важи, да су они били безбожници. Осећања која се буде у данашњим људима када помишљају на та недела, чине, да људи неправедно суде о људима у оно доба. Ти људи нису били, по свој прилици, зли људи- бар нису били гори него што су људи у опште, шта више, били су то људи, који су у пуној мери делили религиозна, морална и патриотска чувства свог доба и свог народа, сасвим она врста људи, који у свако, па и у наше време, по свој прилици живе цео свој век, недужни и поштовани. Свештенички главар, који раздера своју ризу, када се изговорише речи, које по мишљењу његових земљака, значише признање највише кривице, био је, по свој прилици, исто тако искрено озлојеђен и поругљив, као и већина поштених и смирених људи, кад данас изричу своја побожна чувства: и они, који се данас њему чуде, већином би исто тако урадили, да су живели у оно доба и да су се родили као Јудеји. Пре него што би строго верни хришћани дошли у искушење, да држе светину, која је побила прво мученике камењем, за гору од себе, нека се сете да је и Св. Павао био међу оним гониоцима.

Да наведемо овде још један пример, који ће бити од највећег уплива кад је сразмерно оно, што је поука у заблуди, ономе, што је мудрост и врлина онога што потпада заблуди. Ако је од власника имао повода, да се држи за најбољег и најпросвећенијег међу својим савременицима, то га је имао цар Марко Аврелије. Као самовладару целог образованог света, живот му показује не само да је био праведан без мане, него што се од његових стојичких уверења мање било надати- да је био и најблажег мишљења. У оно мало прилика што му пребацују да је погрешно, има се то увек приписати томе, што је кроз прсте гледао. Његови списи, ремек етике старог света не разликују се много, готово нимало од најглавнијих христових начела. Овај муж, бољи хришћанин, не узимајући ову реч у смислу црквене науке- но било који од владаоца, који узеше себи то име, гонио је хришћанство. На висини свега онога што је човечанство до онда извојевало, обдарен ведром, бистром памећу и значајем, који се у његовим списима, сам од себе, развио као хришћански идеал, ипак му је остало скривено, да ће хришћанство свету, чије је дужности сматрао за строге, бити на влагослов, а не на проклетсво. Он је добро знао како је друштво јадно стајало. Али он је видео или му се чинило да види, да ће то друштво тако као што је моћи, сачувати још од горег распада или старом вером или обожавањем старих богова. Као владаоц човечанства, држао је да му је дужност, да заштити друђтво, од ове коначне пропасти, и није видео пут којим ће се оно, ако се једном распадне, моћи поново склопити. Нова вера ишла је очигледно на то, да раскине постојећи склоп, била му је дакле дужност или да прими и сам нову веру или да је угуши. У колико му се, дакле, чинило, да богословље хришћанства, није ни истинито, ни боговског порекла, у колико није веровао чудноватој приповетци о распетом Богу, у толико у његовим очима, није било могуће, да система, која сама каже, да почива на основу, који он није могао да верује, може развити ону оживљавајућу снагу коју је она упркос својим слабостима заиста и развила- и у толико је само, овај најплеменитији и најљубазнији међу владаоцима и филозофима, само свестан своје свете дужности, дозволио да се гони хришћанство. Мени се чини, да је овај догађај, један од најтрагичнијих у историји света. Горка је то мисао, кад се помисли, како би се хришћанство сасвим другачије образовало у свету, да је оно под Марком Аврелијем, место што је под Константином, примљено за државну религију. Али било би неправедно према њему, а било би и грех против истине, када би се порицало, да он у оно време казнећи распростирање хришћанства, није имао оних навода, који се наводе за кажњење антихришћанских наука. Ниједан хришћанин није тако чврсто уверен, да је атеизам лажан и да прети да раскине друштво, као што је Марко Аврелије био уверен, да ће то исто учинити хришћанство, он који је то боље могао ресудити него сви живи људи. Ко би се, дакле, решио за кажњење распростирања мњења, а не би се сматрао бољим и мудријим него Мако Аврелије- да је искуснији у мудрости свог доба, да је духовно узвишенији, него своје доба- да је ревноснији у тежњи за истином или искренији: тај нека се окане захтевати непогрешивости за себе и за свет, на коју се велики Антонин ослонио, са тако несретним успехом.

Непријатељи слободе вероисповести, осећајући, да не могу ни једним доказом бранити употребљавање казне, за зауздање нерелигиозних мњења, а да уједно и не оправдају Марка Антонија; кад дођу у теснац, пристају на ово, али мисле са Др. Џонсоном да су гониоци хришћанства имали право, јер је гоњење искушење, које истина мора да претрпи, и увек сретно претрпи, јер закон напокон не може да успе против истине, али је понекад права благодат за гушење опасних заблуда. Вредно ће бити да се мало забавимо, око овог чудног правдања религиозне нетрпељивости.

Науци, која правда гоњење неистине, тако да то никако не може шкодити истини, не да се пребацити да ова непријатељује ширењу нових истина, али тим мање је достојно похвале, великодушје њеног поступања према људима, којима је човечанство обавезно за ову услугу. изјавити свету оно, што се, без да је он пређе знао за то, тиче његовог добра; доказати му, да се он налази у заблуди у неком земаљском или религиозном питању; зове се указати ближњима својим заиста највежнију од свих услуга. То важи и једномишљеницима, Др. Џонсона у понеким случајевима, као што је овај, са првим хришћанима и реформаторима, за најдрагоценији дар, што се у опште може поклонити човечанству. Што се покретачи тако неоценими доброчинстава, нагрђују трновим венцем и што се с њима поступа као са најгорим зликовцима, то не важи људома овог мњења, као заблуда, коју треба жалити, и као несрећа, коју би требало човечанство да каје у просјачкој кошуљици;- већ је то њима поступак, прави и праведни, баш како одговара овој ствари. Ко изјављује неку нову истину требало би, баш као оно по законику Локрана, предлагач новог закона, да изађе са конопцем око врата, кога би одмах стегли, чим јавна скупштина не би на основу његових разлога, хтела с места да прихвати његов предлог. Ко говори, да овако ваља поступати са својим добротворима, тај не може ценити и само доброчинство; и мени се чини да је овог мњења, посебно она врста људи, којој подноси, што су некад откривене нове истине, али сматра да је излишно, распростирати и даље те истине.

Говор, да истина тријумфује над гоњењем, није заиста, ништа друго, до оних умиљатих неистина, које људи један за другим бенетају, док већ не дојави. И само је искуство томе противно. Историја је препуна примера, да је гоњење одржало победу над истином. И ако се истина може тиме угушити заувек, ипак се она може бацити вековима у назад. Да говоримо само о религиозним мњењима, рећи ћемо, да је реформација још пре Лутера двадесет пута се исткла и опет била угушена. Угушен је и Арнолд Брешчиа. Угушен је фра Дулчино. Угушен је Совонарола. Угушени су Албингенези. Угушени су Валдензери. Угушени су Лолхарде. Угушени су Хусите. Гоњење и после Лутера, успевало је свуда, где год је оно дуго трајало. Протестантство се искоренило у Шпанији, Италији, Фландерну и у аустријским земљама а не би много боље прошло у Енглеској да је дуже поживела, краљица Марија или да је раније умрла, краљица Јелисавета. Гоњење је свуда постигло свој циљ, осим тамо, где је расколништво било јако као странка, па се није могло угушити. Нико паметан, неће рећи да је било немогуће искоренити хришћанство у римској држави. Оно се раширило и дошло је на власт, што су гоњења била само местимично, што није дуго трајало и била су испрекидана временом, у ком се могло мирно покрштавати. То није ништа друго, већ варати себе кад би се рекло, да истина има силу,( а која је заблуди одречена ), да се одржи против тавница и старишта. Људи не иду ревносније за истином, него што то често чине за заблудом и довољно употребљавање законских или друштвених казни, биће обично доста да стави и једном и другом свој циљ. Права врлина истине је у томе, да се једно мњење кад је оно истинито, може угушити једанпут, двапут и више пута, али да ће га у току века обично један или други опет пронаћи, док му ускрс не падне најзад у такво време, у ком ће га згодне околности чувати од гоњења, где ће оно ухватити довољно корена, да се може одупрети сваком следећем гоњењу.

Можда ће неко позивати на то, да су прошла она времена, када су се они, који распростиру нова мњења осуђивали на смрт; да ми нисмо као наши очеви, који су убијали своје пророке, шта више, ми им подижемо још и споменике. И заиста више није обичај убијати расколнике и мера казни које би допустило данашње човечанство против мњења које се највише мрзи, не би ишла дотле да се оно искорени. Али ипак не ласкајмо себи, да смо сасвим прости од бруке законитог гоњења. Још постоје законске казне за мњења или бар за њихово најављивање, и има примера да се те казне врше и у наше доба па се не може поуздано рећи, да ће бити немогуће, да оне опет испочетка оживе. Год. 1857. осуђен је неки несретник[b] кога су иначе хвалили, да је човек на свом месту, судом грофовине корнвелске на двадесет и један месец затвора, што је рекао и на неку капију написао неколико речи, које вређају хришћанство. Месец дана после тога, не дозволи олдбејски суд у више прилика двојици људи[c], да буду поротници, и једнога од њих љуто увреди и судија и један правозналац, а зашто? Зато што ти људи исповедише искрено и поштено, да немају никакве вероисповести. Из истог разлога нису били праведни према неком странцу[d] против неког лупежа. Ово одрицање судске помоћи, оснивало се на оном начелу закона, које каже, да се нико не може пустити, да пред судом сведочи који не верује у једнога Бога ( доста је ма у кога ) и у будући живот, што ће толико рећи, да лица која у то не верују, стоје ван закона и немају права на заштиту суда, тако да ће, не само било какав напад на њих, остати некажњен, ако је учињен у њиховом присуству или присуству њихових једномишљеника; па се неће казнити ни напад на неког другог, ако буде зависио од њиховог сведочења.

Ко дели ово мњење, тај показује да не познаје повеснице ( у толико, у колико је доказано, да се већина неверника у једном веку састојала од људи посебног поштења и изврсности ) а нико не би целио ово мњење, ко год има појма о томе, колико је било људи, које свет поштује због њихових врлина и великих знања, а овамо је свакоме познато или бар најближим сродницима- да ти људи немају вере.

И ван тога ово правило шкоди само себи и подрива само свој основ, јер, под изговором, да сви који одричу Бога морају бити лажљивци, прима те људе да сведоче, ако су спремни да лажу, а одбија само оне, који ће се радије изложити оговарању и признати ма какву веру, него што ће говорити истину. Ово правило које по својој цени, сао за себе говори да је лудо, може се и даље одржавати у својој снази, само као знак слепе мржње, и као остатак страсти гоњења. А што је најчудније у таквом гоњењу, јесте, да се оно може само онда избећи, ако се може доказати, да га нисмо заслужили. Ово правило и начела подједнако су на срамоту како вернима тако и невернима, јер ако је онај, који не верује у будући живот лажљивац, то они који у то верују не лажу само с тога, што се боје пакла. Нећемо да вређамо оне, који су то правило изумели и који га бране, тиме, што ћемо рећи, да они црпе појам хришћанске врлине, из своје савести.

Све су то у истини само последице и заостатци страсти гоњења и нису толико доказ томе, да се смера гонити, колико су пример онога болесног мишљења, које је тако често у Енглеској, по коме људи радо тврде тако лоше начело и онда, када се и нема зле воље, да се оно заиста и изведе. Стање јавног мишљења, не гарантује нам довољно, да се неће још дубље угнездити навика, на још гори начин законског гоњења, које траје од прилике шесдесетину последњих година. У наше доба се, исто толико често мути мирна површност обичаја, тиме, што се чине покушаји, да се давно пронађена зла опет оживе, колико тиме, да се нова доброчинства уводе. Оно, што се данас раструбљује, да је оживљавање религије, јесте тесногрудих и необразованих људи оживљавање фанатизма, и где год ври у осећању народа онај јаки и неизгладиви квас нетрпељивости ,- који није никад ни престао , у средњем сталежу ове земље,- мало фали, па да се људи опет раздраже, на истинско гоњење оних, који у њиховим очима увек заслужују, да се гоне.[e]

Ето с тога је, што људи овако мисле и осећају, о људима који одбацују догме, које су по њиховом мишљењу важне, због чега се у нашој земљи не може одомаћити духовна слобода. Законске казне, имају одавно тај успех, да дручтвени жиг још дубље урежу. С тога, што овај жиг тишти, дубоко тишти, ретко да се исповедају у Енглеској мњења, која гони друштво, ређе, него што се у другим земљамљ чине изјаве, којима се људи излажу судској казни. Ко није својим положајем тако сретан, да не зависи од других људи, тај се не може противити ономе мњењу као ни закону. Бити заточен, не боли више, него не моћи заслужити себи кору хлеба. Ко је себи обезбедио свој ужитак, па не чека милости ни од великаша, на од задруга, на од публике, тај не ставља ништа на коцку, признавајући јавно своје уверење, осим што ће људи о њему лоше мислити и говорити, а да се ово издржи, томе баш није нужно неко посебно јунаштво.- Нема разлога да се у корист ове врсте људи моли јавно за помиловање.- Но и ако ми тако мислеће људе не казнимо оштро, као што смо некад то чинили, ипак је могуће, да ми поступајући тако с њима, казнимо сами себе оштрије него икад. Сократ је био погубљен али сократова мудрост је синула као сунце и просула своје зраке, по целом духовном небу. Хришћане су бацали пред лавове али хришћанска црква је постала огромно сеновито дрво, које је надвисило све старије и слабије изданке и осушило својом сенком. Наша чисто друштвена нетрпељивост не убија никога, на искорењује мњења, већ доводи људе да и сами прикривају или да се окане напрезања распростирати та мњења. Међу нама не отимају и не губе расколничка мњења, сваке десетине година или сваког поколења. Њихов плам не лиже по ваздуху већ само тиња као жеравица на оном месту, на ком су поникла, у уским круговима мудраца или испитатеља, без да својом правом или лажном светлошћу осветљавају ствари, које се тичу свих људи. И тако се одржава неко стање ствари, које годи многим назорима, јер се њим без икиквих мрских казни у новцу и слободи, споља не нарушавају владајућа мњења а уједно се не забрањује безусловно мислити, како је воља људима одвојеног мишљења који болују од болести мудраца. То је врло згодан начин очувати мир у духовном свету и удесити, да све што у њему бива, иде дојакошњим колосеком. Али цена је веома скупа, плаћамо за овакво одржавање духовног мира, јер јој жртвујемо свако одважно морално уверење. Овакво стање ствари у ком највреднији и најревноснији духови налазе за добро, да неискварена начела и разлоге свога убеђења, задрже само у својим грудима, и да своје самостално уверење, кад га изнесу у јавност, прилагоде претпоставкама, који су се давно одрекли у себи;- не може нипошто, да узгоји оне отворене неустрашиве карактером, оне неумитне и чврсте мудраце, који су били некада понос духовном свету. Људи, који се из тога могу ишчекивати, биће робови свакидашњих обичаја, фарисеји истине, који ће у свим важним стварима управљати своје разлоге, по својим слушаоцима а они им неће извирати из свог унутрашњег уверења.

Људи који хоће да измакну овом избору, успеће у томе, ако ограниче своје мисли и заузимање, само на онај узак круг ствари, о којима се може говорити, без да човек тумара у област начела, а то ће рећи, ако се ограниче на незнатне спољашњости, које би собом успеле, кад би се назори људи оснажили и раширили, а које неће никад успети ако, се остави на страну слободно и смело размишљање о свим најузвишенијим стварима, што би једино могло поткрепити и раширити назоре људи.

Људи који не сматрају ћутање јеретика, за неко зло, ваља да помисле да се тиме никад не може доћи до поштеног и темељног претреса јеретичких мњења јер се она мњења која не би поднела такве претресе, не губе са овога света, с тога што им се стаје на пут да се не распростиру.

Препрека која се ставља свим истраживањима, која не подударају са догмама вероисповести, не смета понајвише само јеретицима. Највећа је штета по оне, без да су јеретици, из голог страха расколништва, заплаше се у целом свом душевном развоју. Ко рачуна шта изгуби свет, у многим оним људима, који су даровити али плашљивог карактера, који не смеју да следе дрском снажном и независном полету мисли, с тога што се боје, да ће и тај полет довести до нечега, што би се могло чинити да је безбожно и неморално? Понекад ћемо наићи у овој врсти људи , на човека велике савесности и оштрог и образованог ума, који се целог века мучи да свој ум, ког не може да утиша, странпутицом заведе, који исцрпљује све своје изворе бистрине да помири глас своје савести и свога ума са крутом вером, али и можда узалуд исцрпљује.

Нико не може постати знатан мудрац ако не признаје да је прва дужност мудрацу, да иде за својом памећу, ма она дошла до каквих закључака.Шта више, истина шише добија нашим заблудама, ако сами за себе ревносно и довољно спремни мислимо, него истинитим мњењима оних људи, који се држе тих мњења, само с тога, што сами себи не допуштају да самостално мисле. Не требамо ми слободу мишљења, само или нарочито с тога да образујемо велике мудраце; она нам треба посебно с тога, да средњи људи, дођу до оног степена духовног развитка до кога могу доћи. Било је и увек ће бити, у зраку општег духовног репства, појединих великих мудраца, али нити је било, нити ће икада бити, у таквом зраку, духовно чилог народа. Свуда где је народ био прелазно живостан, био је то услед тога, што се за кратко време угушио онај страх, од слободног мишљења. Тамо, где су се људи ћутке сагласили, да не треба претресати начела, где се сматрало да је већ свршен разговор о питањима друштвеног живота, ту не можемо отсеком очекивати, да је развијена она живост, која одликује један или други отсек повеснице. Нигде није дух народа у својим дубинама, потрешен до оног напора, којим се људи обичне памети, уздижу до тог достојанства мудраца, где год се плашљиво обилазила расправа, око оних питања, која би била у стању разбуктати ватру одушевљења. Пример нам је томе прво, европско стање у столећу, које дође после реформације, друго, духовни покрет у другој половини осамнаестог века, мада је он био ограничен на образованије сталеже; а треће, што је још краће трајало, време Гета и Фихта када је врио немачки дух. - Ови се одсеци битно разликују у мњењима, која се у њима истакоше, али личе један на другог у томе, што се свим трима, збацио јарам старинских мњења. У сваком, од та три одсека, отрешено је застарело насиље, које је тиштало духове, али није ништа ново постављено на то место. Покрет који се распростро одатле, учинио је Европу оним, што је она данас. Свако усавшавање, које се од тог доба учинило у назорима и установама људи, даје се свести на ова три покрета. Већ одавно показују знаци времена, да су ова сва три малаксала и не можемо се надати новом покрету, ако испочетка не остваримо нашу духовну слободу.

Да пређемо сада на други део нашег доказа, да оставимо из вида да донешена мњења могу бити погрешна, већ да претпоставимо да су она истинита; па да испитамо, колико вреде, на то ослањајућа се уверења, чим се не може слободно и отворено препирати о њиховој истини. Ма како да не радо допушта онај, који се чврсто држи свог мњења, да оно може бити и погрешно; то би ваљало да помисли, да ће му се мњење, ма како оно истинито било, сматрати ипак као мртва догма а не као жива истина, ако није слободно претресати га из темеља, што чешће и без икаквог зазора.

Има нека врста људи (срећом нема их тако много као пре), који су задовољни, ако се ко само слаже с оним што они држе да је истинито, мада никако и не зна разлог том мњењу макар га и не знао бранити, кад се оно ма како површно нападне. Пође ли тој врсти људи за руком, да своја мњења натуре као заповести друштва, онда наравно да држе, пре зло него добро, кад се на њихова мњења нападне. Где год они владају готово је немогуће, доскорашња мњења и смишљено и промерено оборити, а још мање се дају она оборити несмишљено; да се пак истраживање сасвим искључи, то се не може извести, јер почне ли се оно једном, то ће вера која се не оснива на уверењу пасти, чим има и најмање изгледа да се она може оповрћи. Остави ли се ова могућност на страну- узме ли се да истинито мњење живи у души, али живи као предрасуда, као догма, која не зависи ни од каквих доказа, која одговара свим разлозима-опет то онда није начин, којим се може истина одржати. То се не зове познавати истину. Истина која се тако одржава само је једно сујеверје више, које је случајно пришивено речима које изражавају истину.

Када треба да се ум и снага суђења људи изоштравају што бар протестанти допуштају, оно на чему се могу ова својства згодније изоштравати него на стварима, које нас се тако блиско тичу, да свако сматра да му је неопходно,нужно образовати о њима своје мњење. Ово испитивање разлога свом мњењу, доприноси највише томе, да се људска памет преобрази. Све оно, што се мисли о стварима, где је важно мислити о њима, онако како ваља, ваља знати бранити, бар од најобичнијих напада.

Можда ће се рећи: “Из тога што ко није чуо, да се једно мњење обара, не следи још да он исповеда а не увиђа то мњење. Ко учи геометрију не учи само правила, он разуме и учи и доказе, и чудо би било рећи, да он не сазнаје и разлоге геометријских истина; с тога што не чује никад ни од кога да и пориче или оправдава.” - То је сасвим умесно речено у таквој науци, као што је математика, где се не да обично ништа наводити, кад би се питање преокренуло.

Својство доказне снаге, математичких истина, лежи у томе, што су сви докази на једној страни, нема ту приговора, ни обарања приговора. Али истина једне ствари о којој може бити различитих мњења, зависи од равнотеже разлога, који су за и против. И у самим природним наукама, могу се различито тумачити једне исте појаве. На место теорије кретања, коме је средина земља, може се поставити теорија кретања, коме је средина сунце; на место теорије о кисеонику, теорија о флогистону; и мора се доказати, зашто она друга теорија не може важити; али док се ово не докаже, док не знамо како се доказује, дотле ми не разумемо разлоге свом мњењу. Вратимо се сада тако исто замршеним задацима, етике, религије, политике, науке о друштвеним оносима, науке о појединим струкама живота; у свим тим наукама лежи три четвртине снаге разлога, за свако питање, које се напада- у обарању разлога, који подупиру том противном мњењу.

Говори се за једног, од највећих говорника у старом времену, да је разлоге, које су му наводили противници, тако исто а и још ревносније испитивао, него своје сопствене.

Оно што је чинио Цицеро, кад је хтео да успе својим говором, то исто треба да чине сви они, који хоће скроз и скроз да прозру истину једне ствари. Ко разуме да схвати ствар, само са свог гледишта,тај но то добро не разуме. Оно може бити, да су му разлози добри, и да их нико не би могао оборити, али кад он није у стању, оборити противничке разлоге, кад их он и не познаје онда он нема повода да претпостави своје мњење туђем. И што се у таквом случају може још најпаметније учинити, јесте то да човек одложи изрицање свог мњења. Није ли му то довољно, то он онда ради или по заповести, или се, као што то људи највише чине, прилази оној странци која му највише одговара.

Али није довољно, да човек чује разлоге својих противника од свог учитеља, како и он наводи и како их он оповргава. То се не зове онда продрети у разлоге и дозвати их памети. Човек се мора упознати са том разлозима, преко оних лица, који заиста верују у њих, који озбиљно чине све да их бране; јер другачије никад човек неће доћи у оној мери до истине да постане сам способан, да јој погледа у очи и да победи све тешкоће. Деведесетдеветоро међу стотином такозваних образованих људи, налазе се у овом положају и онда, када знају течно наводити разлоге свом мњењу.

Они могу умесно судити али могу тако исто погрешити, а да не посумњају да су погрешили, јер они не могу да се поставе, у мисли иако мислећи, не могу да расуде оно, што би противници могли навести- с тога дакле, не могу као што ваља знати ни своје рођено мишљење. Они не познају оне стране једне ствари, које остале разјашњавају и правдају, не знају разлоге, са којих се противна факта узајамно подупире, са којих заслужује један узорак, да се предпостави другом, који се чини да је исто тако снажан.- Такви људи не познају истину, са оних страна које су пресудне, и које опредељују пресуду сваког правог познаваоца тих ствари; и заиста нико не може то дознати ако не посматра ствар са обе стране брижљиво и незаузето, ако не промери безпристрасно разлоге, које наводи и једна и друга страна. Ово правило тако је важно, за право разумевање свих човечанских и моралних питања, да би ваљало свуда, где каква важна истина нема противника, измислити те противнике и дати им у руке сви најјаче разлоге, што би и могао само замислити најпрепреденији ђаволов адвокат.

Какав непријатељ слободног изјављивања мишљења, могао би да ослаби ово наше умовањљ, можда овако говорити: “Али није ни потреба да човечанство уопште зна и разуме све разлоге које богослови и филозофи могу наводити и за и против његовог мишљења. Шта ће простом човеку, да зна пронаћи све лажне наводе или варљиве закључке, неког оштроумног противника. Довољно је ако има некога ко је кадар да све то порекне и то тако да ништа не остане не оборено, што би могло неуке завести. Да обична памет, када јој се већ улију најглавнији разлози једне истине, ваља да се за остало, повери доскорашњем правилу и да се , знајући да јој је знање непотоуно, да нема дара да реши сваку тешкоћу, узда, да су људи коју су то нарочито учили, све појавивше се тешкоће већ оповргли или да их могу оповрћи.”

Право људи да слободно изјављују своје мисли, није својим разлозима на онда ништа изгубило, ако се људима овога мишљења којима није бог зна како важна ствар веровати у какву истину и не знати јој разлога, призна све, оно што траже. Јер и ово мишљење признаје да у човечанству мора бити тврдог поверења, да ће се као што треба одговорити свим приговорима. А како се могу приговори ти оборити, кад се оно, што треба да се обори, не сме ни да искаже? Или како се може човек уверити, да је нека ствар заиста добро оповргнута, кад се противницима не даје прилика, да докажу, да то није тако? Ако на публика, оно бар филозофи, који реба да реше те тешкоће, треба да се упознају са овим тешкоћама, у њиховом најварљивијем виду, а да могу до тога доћи, треба да се слободно искажу те тешкоће и представе и у најповољнијем виду. Католичка црква је по свом начину готова са овом незгодом. Она прави велику разлику између класе, којој допушта да прима њену науку из уверења, и класе, која треба слепо да верује у њу. До душе она не допушта ником, чега да се држи, али хијерархији, ако јој се може веровати, дозвољено је да се упозна са разлозима и противника, у циљу да виде, како ће се и оповрћи; докле хијерархија сме читати јеретичке књиге, остали лаици требају за то посебну дозволу, која се врло тешко добија.

Ова наука признаје, дакле, да је за учитеља врло добро, ако познаје ствар противника, али она то не дозвољава и осталом свету и тако даје малој чети “изабраних” нешто мало више духовног образовања, али никако више духовне слободе, него осталом стаду. Овим начином успева, да себи загарантује оно духовно надмоћје, које је потребно за своје циљеве, јер и ако образованост без слободе, не може никако да произведе слободу и велике духове, оно може бар да створи веште ниси приус браниоце. Ово је забрањено у земљама где влада протестантство, јер протестанти држе бар у теорији, да свако треба сам да носи одговорност, кад бира какву ће веру да верује, и да сем та одговорност не да никако пренети, на учитеље те вере. А ван тога, у нашем данашњем положају, није могуће да не читају и неучени оно, што читају учени. Кад учитељи човечанства хоће да се упознају са свачим, што им пристоји да знају, оно мора бити дозвољено, свашта слободно писати и неограничено у јавност износити.

Кад би сва рђава последица, што нема слободе претресавања мњења, била у томе, што људи не би знали разлог том мњењу, онда би се то могло сматрати не као морално, већ као духовно зло, које не умањује цену мњења ни уплив на значај човека. Али у истини стоји ствср овако: тамо где нема слободне размене мњљња, тамо се заборавља не само разлог, већ често и важност једног мњења. Речи које исказују једно мњење не буде у другим људима претстве или их буде само местимице. На место живе претставе, на место живе вере, ступе обичне фразе, или ако још шта заостане од значења тог мњења, оно је пуста љуска и кора, језгро је пропало. Не може се доста премишљати о великој области, коју заузима ова ствар у повесници човечанства.

Како то бива, доказаће нам најбоље све етичке науке и исповести свих вера. Науке и исповести важне су и силне по оне, који си их установили и њихове прве ученике; њихова важност осећа се подједнако, а често још извесније све дотле, докле се та наука или вера бори са другим исповестима. Победи ли она напокон, па постане опште мњење, или застане ли у свом напредовању- то ће и очувати земљиште које је заузела , али се неће даље распростирати. Што јој успех бива очитији, тим се мање препире о спорном питању, док се напокон ова препирка не угаси сасвим. Наука је заузела своје место, и ако не као опште мњење, оно бар као одвојено мњење, или као мњење неке признате секте, и они, који је сада исоведају, ниу је иѕабрали, већ су је обично наследили; случајеви, да се вера бољом замењује, постају ређи и не занимају оне који ту веру исповедају.

И место, дакле, да људи, као пре, стоје увек на опрезу или да се од света бране или да придобију свет на своју страну- остављају они, нека ствар иде како хоће, и клоне се, те не слушају разлог против своје исповести. Од овог доба почиње наука обично губити своју живу убеђујућу снагу. Често се чује, како се тиже учитељи свих исповести, да им је тешко, да пробуде у душама верујући, живу представу неке истине, коју они само по имену познају, у толикој мери, да им ова продре у све осећаје и да им заиста руководи сву радњу. Ове тужбе није било у оно време, када се вера још борила за свој опстанак, јер су знали и осећали и слабији борци зашто се боре, знали су како се разликују друге исповести од њихове. У том добу, налазило се доста људи, који су са свих страна, проучили своја начела, која су и промерили у свим битним односима, која су искусили онај велики уплив, којима вера у ову науку, утиче на њихов значај, знали су како им она продире у душу. Постане ли, пак, вера која своје предање, коме се више просто верује, него што се оно увиђа, у коме човек не мора, душевно да продире у питања , која та вера ставља- онда је човек све више склоњен, да заборавља оно, што је у тој вери главно, па памти само голе спољашње форме и довољно му је тромо лењо пристајање уз ту веру и чини му се као да је излишно, да савесно верује и лечним искуством испитује.- А тим начином готово престаје вера долазити у ђиви додир са нашом унтрашњошћу.

И тако се множе случајеви, који су у нашем добу сасвим обични, да вера скамени нашу душу споља, и учини је тако окорном, да се не може пробудити у њој никакво племенито чувство, а таква вера биће по душу и дух наш стража, која стражари, да душа и дух остану празни.

Начин, како већина правоверних испуњава науке, које би требало да учине највећи утисак на душу, чини, да остају као мртва вера само на површини, без сталног корена.- Под хришћанством разумем ја овде оно исто, што под њим разумеју све цркве и секте- начела и правила живота, која имају у новом завету. Сви који исповедају хришћанство признају и као закон. И ипак нећемо претерати, ако кажемо, да међу хиљадом хришћана, нема једнога кога би у својој радњи предводили ови закони. Њега руководи обичај његовог народа, његовог сталежа, његове вероисповести.

И тако има он, с једнр стране, збир етичких начела, која му је открика вечита мудрост, да се по њима влада у животу, а с друге стране, гомилу свакидашњих назора и навика која се слажу са некима од оних начела, или се слажу донекле, или се не слажу баш никако. Он се клања храшћанским начелима, али следи у животу ова друга начела. Сви хришћани верују, да су благословени сви сиромаси и јадниси који се муче;верују да ће пре проћи кроз иглене уши, него што ће богати доћи у царско небеско; верују да не ваља судити, а да не буде човек осуђен; верују да је грех клети се именом божјимЧ да ваља љубити ближње, као и себе самог; верују да ваља дати и кошуљу ономе, који намузме огртач; да се не ваља бринути за сутрашњи дан; верују, напокон, да онај који хоће да буде саврчен, треба да прода сво имање своје и да га раздели сиротињи. Људи су искрени, када кажу, да верују у те ствари. Они верују у то, као у све оно, што се увек хвали, а никад не напада. Али они верују у то, у смислу оне живе вере, која управља делима, баш исто толико, колико се по том управљају у животу. Ако ћемо рећи као што јесте, ове су нам науке зато, да запушимо противницима уста, и да буду као неки разлог, за све оно, што се чини као похвално. Али кад би неко хтео да напомене, да ове науке садрже у себи кијамет ствари, које нико и не мисли да чини, за тог човека би се рекло, да хпће да је паметнији од других. Науке ове не дирају у срце масу верујући, немају уплива на њихову унутрашњост. Светина их поштује по гласу, али нема оног осећаја које прелази са речи на дела, које присиљава дух да их размотри и узме за основ свом владању. Где год се пита шта треба радити, људи се осврћу, шта ради Петар и Павао и чекају да чују од њих у колико треба послушати Христа спаситеља.

Можемо сасвим поуздано рећи, да су први хришћани сасвим другачије радили; а да нису тако радили, не би се хришћанство, као вера презреног маленог народа, раширило и постало вером римске државе. Када су хришћански злотвори говорили: “ Погле како се хришћани љубе “ ( то се данас већ не може рећи ) заиста су они више него икада осећали шта им значи вера. С тим ће бити у свези, што се хришћанство споро распростире, па је после осамнаест векова, ограничено на европљане и њихове потомке. Бива, да и саме строго верујуће, које сасвим озбиљно схватају своју веру и строжије је узимају него што то обично бива, више узбуђује онај део, који пристаје уз Калвина или Кнокса или њима подобне личности. Христове речи спавају мирно у души и нису од већег утиска него неке друге умилне речи. Свакако има више узрока, зашто има више животне снаге код оних наука, које су као нека разлика у науци једнр извесне секте, него код оних, које су у свим признатим сектама, и за које се учитељи тих секти више труде да им одрже важност- али је без сумње један од најважнијих узрока, шта би баш та наука секте, често доводи у сумњу и што се мора најчешће бранити од напада. И учитељ и ученици заспаће на стражи, ако није непријатељ у пољу.

Све ово важи о свим уобичајеним наукама и мудрости и науке живота и морала и верозакона. Сви језици и књижевности пуни су примедби о животу, о ономе шта значи живот и како га треба разумети. Свако зна ове примедбе, слуша и одобрава, и оне су постале сасвим обичне, али и онда свако разуме како треба када и лично осети и искуси у животу. Колико се пута човек, кад га нешто снађе изненада, и боли га што се преварио, сети се неке пословице или говора, ког је стално познавао, и који ба га сачувао и он да је увек знао за штету као што сада зна и осећа. Ово не истиче додуше само из тога, што нема довољно размене мњења, јер има много иатина, које се не могу појмити док их човек сам не искуси. Али људи би значење самих речи савршеније познали и оно што су разумели кад би чешће слушали, како они људи то разумеју наводе разлоге за и против тога. Половина људских заблуда поникла је из злосретне наклоности људи, по којој не хтедоше више размишљати о стварима, о којима се није могло сумњати. Један савремени писац назива с правом ово стање “дубоким сном готовог мњења “.

“Али како то, запитаће неко, зар не може бити знања тамо где нема једнодушности? Зар треба да један део човечанства у заблуди, да други може разумети истину? Зар једна вера, престаје да живи истином, с тога што је опште примљена и призната? Зар се неко тврђење не осећа и не појми из темеља, ако не остане иоле сумње у њему? Зар истина умире у нашој унутрашњости, чим се она прими једнодушно? Растећој просвети био је циљ најлепши успех у томе што су се људи сложили у признавању свих важних истина- па зар просвета, само дотле да траје док не обави свој задатак? Зар да савршена победа уништи плодове освојења?”

Ја то не тврдим. У колико човечанство напредује, у толико ће непрекидно расти и број оних наука, о којима се више не сумња; и људско благостање ако би се мерило по броју и важности истина, које су дошле до ове тачке и које нису више спорне. Неоспорност једног мњења спасоносна је, ако је мњење истинито а исто је тако опасна и убитачна, ако је мњење погрешно. Али мада је постепено сужавање ограда, разноликости мњења, у оба смисла речи нужно тј. да га не можемо ни обићи, ни лишити га се, ипак не морамо из тога закључити да су му и све последице благотворне. Потреба, стално изјашњавати и бранити истину, много помаже, да је у пуној њеној снази разумемо, и ако губитак те потребе не превазилази корист, која се има од општег признања истине, ипак је она знатно умањује. И кад не би било овог средства и на даље, ја би заиста морао пожелети, да учитељи човечанства, потраже какву згоду, којом би све тешкоће једног питања, могли изнети пред свест свога ученика, и то у оној мери као што би то чинио какав противник који би смерао да им веру превари.

Уместо да људи траже такве згоде, изгубили су и оне, којих је некада било. Сократова дијалектика, која се онако дивно огледа у платоновим разговорима била је згода на ову руку. Она је у главном била одрицање у разлагању свих великих питања мудрости и живота, које је ишло на то, да убеди свакога, који је само онако напросто примао уобичајена мњења, да он ту ствар не разуме, да он нема неко извесно мњење о науци коју признаје; да уверен о свом незнању, може доћи до вере, која се заснива на јасном појму науке и њених разлога. Школске препирке средњег века, имале су тај исти циљ. Оне су намеравале, да ученик разуме, своје сопствено (односно супротно) а и супротно мњење, да учи разлоге своме мњењу и да учи обарати, противно мњење.

Грешка ове препирке била је та, што су јој се премисе позивале више на ауторитет, него на здрави разум и као вежбање духа, она је много заостала, иза оне снажне дијалектике, којом се упражњавао разум “вири Соцратици”, али дух новијег времена, има обема више да благодари, него што би он то хтео, јер у данашњем начину васпитавања нема ничега, што би једно или друго заменило. Јер ко данас учи све, од својих учитеља или из књига, ма да може избећи учење без разумевања, ипак није принуђен, да учи своју ствар са обе стране. Ретко је да и сами филозофи познају и једну и другу страну ствари и обично је, да је оно најслабије, што је ко наменио, за одбрану свога мњења, да наведе својим противницима. Данас је у моди, не уважавати негативну логику, која доказује оно, што је слабо у теорији и оно што је погрешно у практици, без да утврђује позитивне истине. Таква негативна критика, била би додуше жалосни резултат, али се не може, а да се не цени као средство којим се може доћи до позитивног знања и уверења. И докле год се људи, не буду по плану у томе вежбали, дотле неће бити знатних филозофа и општа образованост биће, на ниском ступњу, изузевши математичке и физикалне науке. На сваком другом пољу, неће нико моћи захтевати да му се призна да је зналац, ако није, било сам собом, било принуђен од других, ударио оним путем духовног развитка, којим би га повела жива препирка са противницима. Види се дакле, да би несмислено било одрећи се овакве преке користи, када се она сама нуди, а до које би се тако тешко дошло, да је нема. Има ли дакле људи, који поричу неко донесено мњење, или су готови да то чине, ако им само допушта закон или јавно мњење, оно дајте да им благодаримо, да их пажљиво слушамо, да се радујемо што се нашао неко, који ће урадити за нас посао, који би ми и сами и са већом муком морали урадити, ако нам је иоле стало до тога, да знамом јесу ли наша уверења онаква, као што треба да су, и имају ли животне снаге у себи.

Имамо да говоримо још о једном од главних узрока, по коме је потребно да има различитих мњења, све дотле, докле човечанство не дође на онај ступањ духовног развитка, који је још у недогледу. – До сада смо се освртали, само на две могућности а те су, прво, да уобичајено мњење може бити погрешно, елем друго неко мњење истинито; а друго, ако је уобичајено мњење истинито, оно да је веома важно, да се ухвати у коштац са противном заблудом, да би се истина тиме јасније појмила и осетила. Али има још један случај, који се чешће дешава, него оба горе поменута, а тај је, кад од оба мњења која се боре, нит је једно погрешно, нит је друго истинито, већ су међу собом поделили истину. Онда је нужно, да има одвојеног мњења, да би се допунила она честица истине, коју није захватило уобичајено мњење.

Опште распрострта мњења, о свим стварима које се не дају лако појмити, имају нешто истине, али ретко да имају, у себи, сву истину. Она су само један део истине, час мањи, час већи, обично су претерана и накарадна, отргнута од оних истина, које би ваљале да су уз њих и да их ограничавају. Расколничка пак мњења, садрже у себи неке од оних угушених и пренебрегнутих истина и ове раскинувши своје доскорашње окове, теже или да се споје са оном истином, што је уобичајено мњену, или да јој изађу напријатељски на оглед, градећи се истом искључивошћу, целом целцатом истином. До скора се ово најчешће догађало, јер је човечији дух више једностран него свестран, и отуд бива, да при превратима мњења, један део истине пада, док се дуги међутим уздиже. И сам напредак, који би ваљао да умнођава истине, замењује једнострану и непотпуну истину, само другом истином, и користи у толико, у колико је истина која замењује, потребнија и боље одговара потреби тренутка, него она, која се замењује. Узевши дакле у обзир овај једнострани значај владајућег мњења и тамо, где се оно заснива на истинитом темељу, ваља дакле уважавати, свако мњење које има у себи ма и једну честицу истине, коју је владајуће мњење пренебрегло, па ма како била ова честица истине, помешана и уплетена у заблуде. Паметан човек, неће се љутити, што оних који нам обраћају пажњу на истине, које смо превидели, превиђају такође, неке истине, које ми видимо. Он ће сам себи рећи да, докле је год опште омиљена истина једнострана, желети је, да и не омиљена истина, има своје једностране браниоце, који ће одважно ступити у борбу и унаточ свим незгодама, знати обратити пажњу, на онај део истине, за који они кажу да је цела истина. – Тако је у осамнаестом веку, лековито потресао свет. Русо са својим настаним назорима, у доба, када су се и образовани и необразовани дивили “образованости” и чудесима новије науке, књижевности и филозофије; када су људи себе држали, за нешто више, него што су били људи у старом веку. Русо је учинио велику услугу свету, разбивши чврсту гомилу једностраних мњења и принудивши елементе да се кристализују у новом, обогаћеном виду. Ово није да су тадашња мњења, била даља од истине, него што су то била, русовљева мњења; шта више, она су у главном била ближа истини, у њима је било више признате истине и мање заблуде. Али ипак је било у русовљевој науци много истина и прешло је из ње, много у јавно мњење, јер је оно баш требало тих истина и када се тај излив приталожио, живеле су те истине и надања у јавном мњењу. – Од када је Русо писао, изображени духови нису никад заборавили, колико је претежнији прост живот, колико разнежавају и деморализују људе замке и лицемерности лажног друштвеног стања. Ови ће појмови временом и победити, мада и сада ваља још посведочити, и то делима, јер речи ту слабо помажу.

Да узмемо још који пример. Признато је у политици, да је за здраво стање политичког живота, подједнако нужно, да имају у њему једна странка реда или стабилности и једна странка напредњачка, странка реформе, и то све дотле, докле једна од тих странака не рашири толико свој видокруг, да може бити и странка реда и странка напредка, докле не сазна, шта јој ваља одржати, шта ли оборити. Сваки од ових начина мишљења, користи се недостацима, својих противника и само се тој међусобној опреци има захвалити, да и једно и друго остају у границама здравог разума. Где год човек не може, исто тако слободно остварити, и исто тако слободним даром и одважношћу бранити, своје назоре у животу, било да су они сад у корист демократији или аристократији, једнакости или имању , задрзи или слободном натицању, раскошу или умереноти, слободи или запту – ту нема изгледа, да ће се учинити правда једноме, као и другоме, ту се неће мерити, једнаком мером за све, него ће по свој прилици, једна мера превагнути а друга у вис одскочити.

У великим питањима делателног живота, истина је више питање измирења и уједињења противности, и мало има људи који би били толико увиђајни и непристасни, да ма колико толико, остваре ово измирење. И тако не остаје друго, него да се оно оствари, борбом људи, који се боре, под разним заставама. – Ако дакле у важним питањима која напоменусмо, било које мњење има права, да га не само више трпе, него и потпомажу, него које друго њему супротно, то има за циљ тога права, оно мњење које је неко извесно време, на извесном месту, остало у мањини. То мњење заступа у то време, занемарене интересе и ону страну човечанског благостања, које је у опасности, да ће се мање уважити, него што би ваљало. Ја знам, да се у овој земљи трпе одвојења мњења, у многим оваквим питањима, и ја ово наводим, само зато, да би по признатим и многобројним примерима, свестрано доказао да, како данас стоји људска памет, истина може само онда процветати, кад има разноликих мњења. И кад год се нађе људи, који не деле, привидно једнако мишљење света о једној ствари, и онда, када свет има право, вероватно је, да ти људи имају разлога свом одвојеном мишљењу. Ове разлоге, треба саслушати и истина би нешто изгубила, када би они ћутали.

Могло би се рећи “нека уобичајена начела а нарочито она, о највишим питањима живота, ваља да су више но полуистине. На пример, хришћански морални закон, садржи у себи сву истину и ко би учио други, од њега одвојени морал, био би баш посве у заблуди”.

Будући да је овај случај најважнији по живот, то је уједно и најзгоднији да на њму окушамо опште начело. Но пре него што би се рекло, шта одговара моралном закону, шта ли не, желети би било да се дође на чисто са оним, шта управо треба разумети, под тим хришћанским моралним законом. Ако се њим разуме морални закон новог завета, онда се чудим, да ко год, који је ту књигу читао, може мислити да се њиме смерала и огласила потпуна наука морала. Свето писмо, позива се свуда, на неку пређашњу науку о моралу и прописује правила, само у оним појединостима, у којима ваља ову науку поправити и бољом и узвишенијом заменити; а и ван тога, говори свето писмо, тако у врло општим изразима, да се не може узети смисао од речи до речи, и више је у њему поезије и речитости, него законодавне тачности. Никада није испало за руком, извести из њега уређену науку о моралу, а да се није морало допуњавати и старог завета, који је до душе потпунији али у многом варварски и само за варварски народ удешен. – Св. Павао био је изричит непријатељ, овако јудејског начина тумачења и попуњавања науке свог учитеља, али се ипак и он, ослања на неки пређашњи закон о моралу а то је, на грчки и римски и удесио је своје хришћанске савете, тако по том закону, да чисто изгледа, као да одобрава и ропство. – Оно што се зове хришћанским моралним законом, које би боље назвати богословским моралним законом, није дело Христово или његових апостола него је тек касније постало. Католичка црква установила га је, мало по мало, у првих пет векова, и мада га обновитељи и протестанти нису посве попримили, ипак су га мањи изменили, него што се то могло очекивати. Они су се у главном задовољили тиме, што су уклонили средовечне додатке; па су уврстили у њега, свака секта, своме значају и својој тежњи убациће додатке. Ја нећу порицати, да човечанство, има много да захвали, овом моралном закону и онима, који су га проповедали, али ћу безазорно рећи, да је тај закон, у многим битним тачкама, непотпун и једностран, и да би људи, много горе стајали, него што заједно стоје да нису појмови и чувства, која тај закон не уважава, допринели, да се образује европски значај и живот. Тако звани хришћански морал, има одлике назадности, и већим је делом, протест против незнабоштва.

Идеал је том закону, да више опомиње човека, него што га подстиче, више га упућује да трпи, него да ствара; више да буде невин, него племенит; учи га више, да се клони зла него да иде одважно за добрим. Врло је добро речено, да тај закон кад нешто налаже, оно много више каже: “то не чини”, него “чини”. Гнушавајући се похоте уздиже он до неба уздржљивост и вели, да би ова ваљала, да буде језгро земаљских закона. Рај и пакао, сматра он, треба да буду побуде честитом животу, и заостаје тако иза старих мудраца; градећи морал саможивим, одваја он чувство дужности човека, од користи својих ближњих, ван ако што с неба не заповеда, да се човек обзире на ову дужност. Закон овај учи да ваља трпети па слушати, да се ваља подчинити свакој постојећој сили, коју не треба, ако вера забрањује, заиста послушати; али против које се, ма како нам она зло чинила, нипошто не ваља бунити а још мање устајати. Морални закон свих знатнијих идолопоклоничких народа, бави се и одвише са дужностима према држави, и сужава преко мере слободу појединог човека, а чисто хришћански морални закон једва признаје ове дужности и прелази их овлаш. Не у Новом завету него у Курану стоји изричито ово начело: “Владалац који даје каквоме човеку звање, греши и према Богу и према држави ако има у својој држави, још некога, који би био способнији за то звање”.

И оно што данашњи морални закон признаје прем да незнатно, да човек има дужности и према целини, то не извире из хришћанских него по све грчких и римских извора, а и оно, што има у том моралном закону о приватном животу, о високоумљу, о душевној узвишености, о личном достојанству човека и самом чувству части, - све то ниче из чисто човечанског а никако из религиозног дела нашег васпитања, а не би никада ни могло понићи из таквог моралног закона који изрично признаје, да човека цени једино по послушности.

Ја нећу да тврдим да ових недостатака мора бити у хришћанском моралном закону, ма како га човек разумевао, или да кажем да он не може одговорити ономе, што се захтева од потпуног моралног закона. Још мање ћу ово тврдити о науци и прописима Христовим. Ја држим да Христове изреке значе све оно, што треба да значе; и да се могу сложити са оним што изискује свестрани морални закон; држим, да се у њих може уметнути све оно што вреди у једном моралном закону, без да им се учини веће насиље него што су им га учинили они, што хтедоше да изведу из њих законик за рад у животу. А тиме се и потпуно слаже, што уједно мислим, да те изреке садрже у себи а нису ни хтеле да више садрже, него један део истине.

Ја сматрам да има много битних делова највише моралности, које оснивач хришћанства није предвидео или није хтео да предвиди у својим говорима и које је црква, када је основала, на основи ових изрека, свој морални законик, сасвим забацила. И пошто ствар овако стоји, сматрам да је велика заблуда – када се у хришћанској науци траже потпуна правила за наше живљење, кад и сам Христос није их хтео разложити, него само укрепити и освештати. А и ван тога, сматрам, да ови тесногруди назори воде великом злу, и да не мало шкоде, моралном запту и поуци, коју се труде, да унапреде, толики добромислени људи. Ја се јако бојим, ако се покушава изобразити дух и душу по религиозним обрасцима, искључујући оне светске обрасце који су уз хришћанску веру постојали, и њоме се допунили – да ће из таквог изображења, изнићи ниски, јадни и пузећи карактери, који ће додуше скрушити пред вољом свевишњега, али се неће никада моћи, са срдачном радошћу, уздићи до појма свеблагога творца.

Ја сматрам, уз хришћански морал, мора бити још и других моралних закона, ако се хоће, да се дух човечанства морално препороди, и да хришћанска наука, не ваља да буде изузетак, од оног правила које каже да у непотпуном духовом развитку нашем, истина може процветати, само у разноликости и борби мњења. Из тога не следи, да ће људи, ако се брину за истине које нису у хришћанству, пренебрегнути с тога оне истине које имају у њему. Таква предрасуда и небрежљивост свакако је неко зло, и немамо ли изгледа, да ћемо га се заувек опростити оно сматрајмо га, као цену која се плаћа, за неко не оцењено добро. – Али свако се мора и треба да се огради, против онога, што се један део истине, издаје за целу истину, и пређе ли се мера, па они који протестују постану неправедљиви, оно се мора једностраност њихова премда сажаљевати али ипак трпети. – Ако хришћани хоће невернике да науче, да буду праведни према хришћанству оно нека сами започну и нек буду правдни према невери. – Истини се не може указати услуга, кад се пред светом замазује факт, који зна сваки који и оле познаје књижевност, а то је: да су најплеменитије и најдрагоценије науке о моралу, по већој чести, дела не само оних мужева, који нису познавали хришћанску веру – но и оних који су је познавали па су је одбацили.

Нећу да тврдим, да би неограничена слобода изјављивања свих могућих мњења, учинила крај верозаконском и филозофском сектарству. Колико год пута људи ограничене памети, верују онако насумице у једну истину извесно је да ће је они изјављивати, уживати и тако се по њој владати, као да и не би било друге истине на свету, или бар истине која би могла њихову истину огграничити или преиначити. Ја признајем, да је и највећа слобода размене мисли, не може задржати мњења да се не граде сектама, него да се мњења још више искритикују ако се не уважи истина, с тога што је навађају и њихови противници а иначе би је ваљало уважити. Разборита и не заузета околина, а не страсни борац, имаће највеће користи из судара тих разни мњења. Није зло, што ће се сударити и борити обе стране истине, већ је зло што ће се мирно угушити половина истине. Још нам остаје наде, кад су људи принуђени да саслушају и једну и другу странку, и тек онда, када буду пазили само на једну странку, постаће њихове заблуде предрасудама и истина неће бити од уплива, јер ће бити претерана. И будући да је редак душевни дар, који ће умесно пресудити, међу обема странама једног питања кад је само једна стварно позната – то истина има мало изгледа, да ће продрети, ако не наће свака страна, свако мњење које има мали део истине у себи, себи таквог браниоца, који ће је не само братини, него уједно тако бранити да га други морају саслушати.

Пошто смо испитали четири разна разлога, уверили смо се да је нужно за духовно благостање човечанства, (а од овога зависи и остало благостање) да има слободе образовати и изјављивати мњења. Ралоге ћемо те овде укратко поновити.

Прво: мњење које се силом угуши може бити истинито, без да смо у стању тврдити извесно да је оно погрешно. Поричемо ли ово то тражимо да се призна, да смо ми непогрешиви.

Друго: мада угушено мњење може бити погрешно, ипак је могуће а врло често и бива да у њему има један део истине; и у колико опште или владајуће мњење, ретко или никад не садржи у себи целу истину о једној ствари, то онај остатак истине, има само тако изгледа, да ће изаћи на видик, ако се судари са супротним мњењем.

Треће: ако је уобичајено мњење, не само истинтио, већ ако је у њему цела истина, то ће га се већина придржавати из предрасуде, незнајући и не осећајући разумну му основу, ако не буде дозвољено нападати га снажно и безобзирно. И напокон,

Четврто: наука ће иначе доћи у опасност да се изгуби, да ослаби, да јој се отме онај оживљавајући уплив на карактер и радњу; па ће да постане гола и празна форма, која не може да учини никакво добро, него само место и спречава да се не шири истинско и дубоко уверење, што ниче из разума и личног искуства.

Пре него што ћемо оставити питање о слободи изјављивања мњења, ваља да се обазремо још и на оно мишљење, које каже да треба допустити да се слободно изјављују мњења али да се то чини умерено, и без да се прекораче границе учтивог разговора.

Могло би се говорити о томе, да је немогуће повући ове границе, јер узмемо ли за мерило увреду оних на чије се мњење напада, то ће нас искуство уверити, да се они нађу увређени чим је напад снажан и од успеха, и да им се чини да је свако прешао границе, чиме је жешће и живље напао и у теснац утерао. Али овај начин мишљења, који је важан за практичан живот, губи се чим га дубље начелно испитамо. Нема сумње да се начин, којим се тврди неко мњење иако је оно истинито неда правдати, и да се може с правом строго укорити. Али при овом начину вређања веома је тешко доказати коме да је учинио увреду, ван ако он то сам призна. Највише се греши при томе кад се подмећу које какве софизме, кад се гуше факта и докази, кад се погрешно наводе околносит ког случаја, или кад се напокон изврће противничко мњење. Али све то чине непрестано и у најгорем степену и све добронамерно људи, који ни у другим приликама не важе да су незналице и неспособни, и то тако, да је ретко могуће рећи савесно и са довољним разлогом да су погрешно представљајући ствар, морално погрешили. А још мање би ваљало да сам закон узима ту слободу мешати се у такве преступе учињене говором. Можда би мање осудили ове, тако зване не умерене изразе као: ружење, исмевање, увреду и тд, кад би се то ускратило и једној и другој странци; али овако се не да да они не употребљавају само против владајућег мњења. Ако и код год употребљава против оног мњења, које не влада не само да ће му се кроз прсте гледати, већ ће га још по свој прилици похвалити што се тако поштено труди и што се праведно озлоједио. – И баш отуда потиче највеће зло, што се оно употребљава против оних који су без одбране; и не поштена корист, до које може доћи неко мњење тим средством припада искључиво уобичајеном мњењима. Најгора увреда која се овим начином може, у жестини препирке, нанети присталицама супротног мњења јесте, жигосати као рђаве и неморалне људе. Највише су изложени оваквим клеветама, присталице не омиљеног мњења, и пошто их обично мало има, то се ван њих слабо ко стара да ли им се чини криво. А нападачима на неко владајуће мњење, забрањује се да се не служе овим оружјем; служе ли се њиме онда нису безбедни за своју личност а ако су и то,оно ће њиме само омаловажити своју рођену ствар. У опште мњења која су супрогна владајућем мњењу, биће саслушана, ако се најблаже изразе и ако се клоне сваке ненужне увреде, уступе ли од тога и за длаку, изгубиће тако своје земљиште; присталице пак владајућег мњења тако ужасно набеђују своје противнике да се људи чисто боје, исповедати супротно мњење и слушати оне који га бране. С тога би дакле било у интересу и истине и правде, да се на обе стране ограничи, употребљавање вређајућег говора; јер кад би било прилике да се бира, оно би већа мука била стати на пут, да се не напада на расколништво него на религију. – Очигледно је да се ни закон ни власт нема ни у једно ни у друго мешати, а мњење нека суди увек по околности нарочитог случаја.

Ваља дакле осудити свакога, био он на ма којој страни, који не брани своју ствар искрено, већ је брани са злоћом, тврдоглавством и нестрпљивошћу. Не ваља дакле пришивати ове грешке противницима, с тога што су нам противници, него треба одати част и поштење свакој личности, ма које странке; само ако она трезвено и мирно суди о противницима и њиховим мњењима; ако их искрено карактерише и ништа им на штету, не претерује и ништа не изоставља, што би говорило или могло говорити у њихову корист. То је прави морал у јавном разговору, и мада се он често крши, ипак сам тако сретан да знам, да има много знатних поборника, који га јако пазе а још више њих који се савесно труде, да га постигну.


Белешке[уреди]

  1. Тек што сам ове речи био написао, када започе влада 1858. гонити штампу, као да хтеде ово оповићи. Ово злонамерно мешање у слободу јавног говора није ме могло принудити да ишта преиначим у свом тексту; моје дакле уверење да су прошле казне и страдања за преступе у политичком говору у нашој земљи, није преиначено, изузимајући као што рекох, тренутке слепог страха. Јер прво влада није истрајала у том гоњењу а друго то и нису била политичка гоњења у пуном смислу. Преступ није био у томе, што су се претресале установе, рад или лица владе, него што се распорстирала неморална наука: да је дозвољено убијати тиране.
    Ако докази у овој глави наведени, имају иоле вредности, то би било потпуно слободно, бити присталица ма какве науке и говорити о њој, јер је то ствар, која спада у унутрашње уверење, ма како та наука била неморална. Не би било умесно а не би ништа ни доказало да ли наука о убијању тирана заслужује то име. Довољно је да кажем да је ово било увек спорно питање морала; да су читави народи сматрали не за злочинство, већ за племениту жртву кад неко убије зликовца, који се измиче закону, стављајући се изнад закона; и да ово није убиство већ грађански рат. Дражење на то убиство, може се по мом уверењу, нарочито само онда казнити, кад је то дражење заиста имало правих последица, и када се може доказати од прилике веза, између дражења и покушаја убиства. И онда не сме казнити страна влада, већ влада која је сама нападнута, у интересу своју самоодбране, покушаје који ударају на њено биће.
  2. Томас Пролеј Асиси у Бодмену 19. јула 1857. Идућег децембра помиловала га је Круна.
  3. Ђорђа Јакова Холиека 5. августа 1857. и Едварда Трилова јула 1857.
  4. Барону од Глајхена. Полицијски суд Мерибору Стрита јула 1857.
  5. Велика нам је опомена у овом смислу то, што се умешала страст гоњења, при сепоаском устанку и што се показала као најгора страна, нашег народног значаја. Да прећутимо бес вероисповедне страсти и оне варалице са предикаонице али человође евангеличке странке поставише као начело господарења над индуима и муамеданцима, да се не сме ниједна школа, у којој се не учи свето писмо, потпомагати јавним новцем, а из тога је била нужна последица, да се ниједно јавно звање не сме поделити осим правим или мнимим хришћанима. Један државни поттајник рекао је, по извештају, од 1. нов. 1857. беседе му својим бирачима: Трпљење њихове вере, (вере стотине милиона бритских поданика) тог сујеверја које они верон зваше, британском владом, имало је тих последица, да се поштовање британске владе умањило и ширење хришћанства задржало...Стрпљивост, то је основни камен религиозне слободе ове земље, али не ваља зло употребљавати ову реч стрпљивост. По ономе како је он разуме, разуме се у тој речи потпуна слобода, слобода богопоштовања за све хришћане којиме вера почива на једнаком основу, стрпљивост је стрпљење свих секта и имена хришћана, који верују у једнога посредника.” Желим само да обратим пажњу да овај човек, за кога су сматрали да заслужује, да буде на тако високом месту у држави, под слободоумним министарством: брани начело, да сви они који не верују у божанство христово немају права да их трпимо. Ко ће се још после овакве будаласте изјаве надати, да су заувек прошла времена религиозног гоњења?