O slobodi (Džon Stjuart Mil) 2

←< 1. glava

O SLOBODI Pisac: Džon Stjuart Mil

3. glava >→

GLAVA DRUGA
O SLOBODI MIŠLjENjA I GOVORA

Po svoj prilici prošlo je vreme, gde bi još trebalo braniti “slobodu štampe”, kao jedno od odbrana protiv pokvarene i nasilničke vlade. Mi smemo uzeti, da je svako opovrgavanje ovoga, danas sasvim izlišno, jer ljude već nije nužno terati da se odupru svakom zakonodavstvu ili upravi, koja se ne slaže sa korišću naroda, i koja bi išla na to, da propisuje narodu kog mnjenja da se drži, koje nauke i razloge da sluša. S tim u vezi je ovo pitanje od ranijih pisaca tako temeljno i slavno ravetljeno da nije nužda ovde upuštati se u to. Mada su engleski zakoni o štampi još i sada tako ponizni kao u vreme Tudora, i pak nije se bojati da bi se neko mogao na njih osloniti, kad bi hteo da guši slobodu političkog govora, izuzimajući vreme slepog straha, kad i ministri i sudije bojeći se pobune, ne znaju gde im je pamet, ali i to je samo prelazno.^[a].

U opšte ne treba se bojati u ustavnim zemljama, gde je vlada manje više narodu potpuno odgovorna, da će vlada često pokušavati da ograniči slobodno izjavljivanje mnjenja, već ako to bude činila, kao oruđe opšte netrpeljivosti svetine. Ali uzmimo samo slučaj, da se vlada sasvim sporazumeva s narodom i da ne misli da goni nigde, do u sporazumu sa glasom naroda; to ja odričem narodu pravo da vrši svoju silu, bilo samostalno, bilo preko svoje vlade. Sila po sebi prisvojena je. Najbolja vlada nema na nju nikakva prava, kao i najgora vlada. Sila toliko isto škodi i još više škodi kada se vrši sporazumno sa javnim mnjenjem nego protiv njega. Kad bi svi ljudi bili jednog mnjenja, a samo jedan čovek protivnog mnjenja to celo čovečanstvo ne bi imalo više pravo, da tom jednom čoveku usta zapuši, nego što bi taj jedan imao prava, samo kad bi mogao, da zapovedi celom čovečanstvu da ćuti. Kad jedno mnjenje osim onoga čije je ne bi drugima ništa vredelo, i kad bi se, osporilo pravo na to mnjenje štetilo samo jednog čoveka, to bi onda bilo svakako neka razlika u tome kad se štete samo neki i kad se štete mnogi. Ali prava šteta što postaje iz gušenja jednog mnjenja, jeste u tome, da se time, potkrada ceo ljudski rod; i potomstvo i savremenici, još više oni, koji to mnjenje ne dele, nego oni što ga dele. Ako je mnjenje dobro, ono se time otima mogućnosti da zablude zamene istinu; je li mnjenje pogrešno, gubi se velika korist koju imamo što istinu suočivši je sa zabludom jasnije upoznamo i življe osetimo.

Mi nikada ne možemo izvesni, da je ono mnjenje, koje pokušavamo da ugušimo, zaista pogrešno, i baš kad bi to sigurno znali, ipak bi to gušenje bilo to zlo. Svako od ovih mogućnosti treba zasebno posmatrati, kako kojoj naročiti dokaz odgovara.

Prvo, mnjenje koje hoće silom da se uguši može biti istinito. Oni koji žele da ga uguše kažu da nije istinito; ali nisu ni oni nepogrešivi. Oni nisu opunomoćeni da reše tu stvar, u ime celog čovečanstva, i da svakom drugom uzmu priliku da sam sebi sudi o tome. Ko neće jedno mnjenje da čuje zato što je izvestan da je ono pogrešno, taj bi time rekao, da je on bezuslovno izvestan. Gušiti slobodnu izjavu misli, zove se zalagati se za nepogrešivost: i sa ovim običnim ali ipak dobrim dokazom, dokazano je, da valja odbaciti to gušenje.

Zdravo suđenje ljudi nije tako sretno, da ova pogrešivost isto toliko važi u životu koliko važi u teoriji. Mada svako zna da može pogrešiti, ipak malo ih ima, koji nalaze za nužno da se čuvaju ove svoje pogrešivosti; ili oni koji dopuštaju da baš mnjenje koje oni drže da je dobro, može biti jedna od onih grešaka, koje oni sami priznaju. Samovlasni vladaoci, ili inače svi oni koji su navikli da iščekuju slepu poslušnost, uzdaju se obično sasvim tvrdo, u svoja mnjenja u svim stvarima. Ko na doborom položaju kad kad čuje mnjenje koje je njegovom sasvim protivno, i koje u neku ruku navikao, da svoja rđava mnjenja menja boljim; veruje ipak neograničeno u ona svoja mnjenja, koja deli njegova cela okolina ili onaj krug u kome on živi. Kada čovek srazmerno ne veruje toliko svom sudu, on se onda bezuslovno oslanja na ono, “što veli drugi svet” u opšte. Za “svet” drži svaki onaj deo, s kim dolazi u dodir, a to je svoju stranku, svoju sektu, svoju crkvu, svoj stalež, svoje društvo. Onog čoveka, koji bi taj svoj “svet” protegao na zemlju u kojoj i stoleće u kome živi, nazvali bi da je slobodouman i velika srca. Uzdanje u ovu ukupnu izreku ni najmanje ne obara to, što su druga vremena, narodi, sekte, crkve, staleži i partije sasvim protivno tome mislili i što još i danas protivno misle. Svako baca odgovornost pa svoj svet, ako mu se njegovi nazori ne podudaraju, sa protivnim nazorima svetova drugih ljudi, i ne tiče ga se, što je samo slučaj učinio kom svetu da veruje i da bi isti uzroci, koji su učinili da je on u Londonu hrišćanin, načinili u Kini od njega pristalicu budizma i konfučija. – Ipak se daje po sebi uvideti, bez da se dokazuje, da i vekovi mogu grešiti kao i pojedini ljudi. U svakom veku bilo je sijaset mnjenja, koja drugi vekovi smatraju ne samo da su pogrešna, već da su sasvim budalasta; i izvesno je, kao što sadašnjost sada odbacuje, nekadašnja opšta mnjenja da će isto tako buduća vremena odbaciti, ono što danas važi kao opšte mnjenje.

Ono što bi se moglo ovome prigovoriti bilo bi od prilike: “Kad se zabranjuje rasprostiranje zablude, to se nepogrešivost za sebe ne traži u većoj meri, nego kad javna vlast u ma kojoj drugoj stvari, radi po svojoj uviđajnosti i na svoj odgovor. Moć suđenja, data je čoveku da se služi njome. Što se čovek može njom pogrešno služiti to ne dokazuje, da se njom uopšte i ne treba služiti? Ako se zabranjuje ono, što se drži da je škodljivo, time se ne traži da se prizna, da onaj ko to zabranjuje, ne može nikad pogrešiti, već se ispunjava ona nama grešnim ljudima pripadajuća dužnost, da radimo po svom uverenju. Kad ne bi hteli ništa činiti po svom mnjenju s toga, što bi ta naša mnjenja mogla biti kriva, to bi nam sve naše stvari išle naopako i sve bi naše dužnosti ostale neispunjene. Prigovor, koji ne priliči našoj celoj radnji, ne priliči joj ni u pojedinim slučajevima. Dužnost je vlade kao i pojedinih ljudi, da pribave što je moguće bolja mnjenja, da ista brižljivo razviju i da ih nikad ne nameću drugima, osim tamo gde su sigurni da su u pravu. Ako su u tome jednom izvesni, (izvodilo bi se kao dalje) onda ne bi bila savesnost već pudljivost, koja bi se plašila raditi po svom mnjenju, i dopuštati da se rasprostiru po volji nauke, za koje se po svojoj savesti misli da će ljudima škoditi i za ovaj i za onaj drugi život; s toga valja, što su ljudi u neprosvećenija vremena bili onih mnjenja za koja se sada smatra da su istinita. Dajte, reklo bi se, da se postaramo da i mi ne padnemo u iste zablude; vlade i narodi padali su u drugim stvarima u zablude, ipak se smatralo da ove stvari spadaju njima u vlast, - udarale su velike namete, vodili su nepravedne ratove – pa zar mi više da ne udaramo nikakav porez, pa, ma i vređali koga, zar da ne ratujemo? Ljudi i vlade moraju raditi kako najbolje znaju. – Bezuslovne izvesnosti nema, donekle se možemo pouzdati i to je dovoljno za ceo čovečiji život. Mi možemo i moramo smatrati da nam je mnjenje istinito, ako izaberemo, da nam ono predvodi našoj radnji : a više i ne zahtevamo, no, da stanemo zlim ljudima na put, da ne kvare društvo, rasprostirući mnjenja koja mi smatramo da su pogrešna i štetna”. – Ja odgovaram za ovo da se tu suviše zahteva. Velika je razlika između ovoga, da li mi smatramo, da je jedno mnjenje istinito, što ono, u svakoj prilici gde bi se na mnjenje moglo udarati, nije oboreno; ili ga smatramo istinitim, samo da stanemo na put, da se ono ne može oboriti. Da bude potpuno slobodno negodovati i protivurečiti našem mnjenju, to je baš sam uslov, koji će nam garantovati istinu mnjenja celog života i blizu je pameti, da se samo tako može stvorenje sa ljudskim sposobnostima uopšte pouzdati, da je u pravu.

Ako pogledamo na istoriju mnjenja i na svakodnevni život, odakle je to, da i jedno i drugo nije gore no što je? Zaista da nije to sa prirodne snage čovečijeg razuma, jer u jednoj stvari, koja po sebi nije jasna, dolaze na jednoga koji je zna presuditi, njih devedeset devetoro, koji to baš nikako ne mogu, a i o sposobnosti toga jednoga daje se govoriti samo uporedno. Većina znatnih ljudi, prethodnih pokoljenja, bila je u mnogim stvarima jednog mnjenja koja se danas smatraju pogrešnim, radila je i odobravala mnogo što šta, što danas ne bi niko odobrio. Odkud dakle prevage, pametnih mnjenja i pametne radnje, što je uopšte ima u čovečanstvu? Ako zaista ima te prevage – a ona se mora iznaći, jer su inače, a bile bi i od vajkada ljudske stvari gotovo u očajnom stanju – to se ona može zahvaliti jednom svojstvu čovečije duše, iz koga izvire sve ono, što se u čoveku, kao umnom i moralnom stvoru, poštuje; a to je svojstvo da čovek može popravljati svoje zablude. Čovek je sposoban ispraviti neznanje istine, razmenom mnjenja i iskustvom. Samo iskustvo nije dovoljno, treba tu da se pokaže i razmena mnjenja, kako valja da se tumači iskustvo. Kriva mnjenja i postupci ustupaju faktama i dokazima: ali se fakta i dokazi moraju duhu razložiti, ako se hoće da dejstvuju na njih. Malo ima fakata, što mogu sama da ispričaju svoj postanak, bez izjašnjavanja, koja pokažu istom šta ona znače. U koliko dakle sva snaga i cena čovečijeg suđenja zavisi od toga, da se ono, ako je zastranilo, da ispraviti; to se može samo onda pouzdano osloniti na to, ako se neprestano ima sredstava, za takvo ispravljanje. Uzmimo samo nekoga, čije suđenje zaslužuje poverenje, čemu ima on to da zahvali? Tome, što je bez zazorno pustio da se njegova mnjenja i poslovi iskritikuju; što je brižljivo pazio i koristio se iz svega onog, što se moglo navesti protiv njega, što se s drugima savetovao, da li je njegovo suđenje na svom mestu ili se da razložno oboriti; što je uvek bio svestan, da čovek se ne može drugim putem približiti savršenom poznavanju jedne stvari već ako prihvati sve ono, što navode o tome lica raznovrsnih mnjenja; i ako se upozna sa svim gledištima, sa kojih drugi ljudi, svako po svojoj pameti, stvar posmatraju. Ni jedan pametan čovek nije postao drugim putem mudar i već je u samoj prirodi naše moći saznavanja, da se drugačije i ne da doći do mudrosti. Stalna navika po kojoj, suočavajući svoje mnjenje sa tuđim, popravljamo ga i dopunjujemo ga, nije da se time buni odrešitost radnje – sumnjom i kolebanjem, no je to jedini čvrsti temelj na koji se ona pametno može da osloni.

Jer znajući ono, što se barem otvorenom protiv nas može navesti, a znajući da smo u suprotnosti svakoj protivurečnosti – znajući da mi baš tražimo prigovore i teškoće, umesto da ih se klonimo a da ne isključujemo ni koju svetlost, koja bi stvar ma sa koje strane ovetlila – onda imamo i pravo, što držimo da smo bollje sudili, no iko drugo lice ili množina, koja nije ovako postupala.

Ono što valja da učine oni, koji su najpametniji, koji umeju najtrezvenije da sude, pa da se istom onda mogu osloniti na voje suđenje to isto valja da čini i ona raznolika gomila, što se zove publika, u kojoj, nebude zlo rečeno, ima malo pamtnih a mnogo nerazboritih ljudi. Ta i sama rimsko – katolička crvka, koja je naj netrpljivija među svim crkvama, kad hoće koga da uvrsti među svece – sluša šta će takome budućem svecu, da prigovori zastupnik đavola. Drži se, da i najsvetliji muž, nemože u onom svetu iza groba, doći do svoje časti i slave, pre no što se dobro ne promeri, sve ono, što mu može đavo da zameri. I samim ljutonovim nazorima o svetu, nebi ljudi verovali, da nije slobodno i posumnjati u njih. Naša najpouzdanija mnenja, postala su s toga najpouzdanija, što je svakome, svakad slobnodo bilo napadati na njih. Ne prmili se ovo izazivanje napada, ili pmili se, pa ne uspe, to smo do duše još daleko, a da se množemo sasvim pouzdati u naša mnenja; ali smo učinili sve, što se u takvim prilikam može zahtevati od čovečije pameti. Nismo ništa prenebregli, da istina, do nas može dopreti i ostaneli ovaj put i dalje bez zapreka, to se možemo nadati da će se bolja istina, ako se samo može iznaći, i doista pronaći, čim čovečiji duh uzmogne svatiti je; a mi možemo međutim pouzdano reći, da smo se toliko približili istini, koliko je u opšte moguće bilo, učiniti to u našim danima. Ovo je stepen izvestnosti, do koje može doći grešni čovek, i samo je ovo put, kojim se ona može postići.

Čudno je, da ljudi priznaju, da razlozi važe pri slobodnom uzjavljivanju mnjenja, ali opet progovaraju, da s tim razlozima ne valja terati “mak na konac” a neuviđaju, da razlozi, koji nisu dovoljni za kakav krajnji slučaj – nisu time uopšte dovoljni.

Ili kako se to slaže, kada se veli, da ljudi ne traže, da se prizna da oni nemogu pogrešiti, jer dopuštaju, da treba da je slobodno izjavljivati mnenja, o svima sumnjivim stvarima, a ovamo se ipak veli, da niko nesme dovoditi u sumnju, neko izvesno načelo ili nauku, jer je ona sasvim izvesna – ta to će reći izvesni smo, da je ona izvesna. Reći, da je neko tvrđenjeizvesno, a ovamo ima nekoga, koji bi, kad bi mu bilo slobodno, napadao na tu izvesnost, pe ne nedozvoliti mu to da čini, to se zove držati, da nama i našim jednomišljenicima, pristoji, da budemo sudije, koji persuđuju tu izvesnost, presuđuju i nesaslušavši protivnu stranku. – U naše doba – za koje se veli da “ljudi ni u šta ne veruju i da su zaraženi strašću sumnje”, u kom se ljudi ne uzdaju u istinu svojih mnjenja, no drže da nebi znali šta bi počeli, kad nebi imali svojih mnenja - traži se, da se neko mnenje zaklno od javnih napadaja, ne poglavito s toga, što je ono istinito, no što je vađno za društvo. Kaže se, da imaju neki dogmata, koja su blagostanje ljudi tako nužno, da ne kažemo neophodno potrebno, da je vlada isto tako dužna da ih podržava, kao što brani druge koristi društvene. U takvim slučajevima, koji tako izvesno spadaju u dužnost vlade, veli se, dovoljno je i nešto manje od nepogrešivosti, te da opravda vladu, šta više da je obaveže, da zauzme pravac svoje od društva opšte podruprto mnenju. Često se tvrdi a još češće se misli, da samo rđavi ljudi mogu ići na to, da potresu ovakve spasonosne dogme, a u tome drži se, ne može ništa zlo biti, što se zli ljudi, zauzdavaju i sprečavaju da čine ono, što leži samo njima na srcu. Ovim načinom gradi se pravdanje sprečavanja, slobnodnog izraza mišljenja, ne pitanjem istine, no pitanjem nužosti dotičnih nauka i laska si, da će tako izbeći odgovornost za ono, što se ište za sebe, vlast nepogrešivo presuđuje mnenja. Oni kojima je to dovoljno, previđaju da se time zahtev na nepogrešivost, prenosi samo na drugu stvar. Da li je jedno mnenje nužno, to je stvar samoga mnenja, i daje se poricati, koliko i samo mnenje. Isto je tako potreba, da ima neki sudija, koji će nepogrešno suditi, da li je jedno mnenje potrebno, ako što treba da se sudi, da li je ono porešno, već ako se nebi inače, osuđenome mnenju dala svaka prilika da se brani. Isto tako ne vredi ni onaj prigovor, koji veli, da treba da se dozvoli onom ko drugačije misli, da tvrdi potrebu ili neškodljivost svoga mnenja, ali mu ne treba dozvoliti da tvrdi, da je njegovo mnenje istinito. Istina jednoga mnenja deo je njegove dužnosti.

Kad tražimo da znamo, da li je želeti da se nekom tvrđenju, veruje ili ne, daje li se tu isključiti, da ne gledamo, da li je to tvrđenje i istitino ili ne? Po mišljenju ne rđavi, no najbolji ljudi, ne može ni jedna vera, koja je protivna istini, biti istinski korisna; i zar da ne bude dovzvoljeno, da možemo ostvariti ovo gledište, kada nas optužuju da hulimo onu nauku, koja se hvali da je korisna, koji mi naprotiv držimo da je lažna? Pristalice takvih od vajkada donetih mnenja (predanja), traže, da se što više koristi ovim gledištem, šta više, traže da se tim pre zna i veruje njihovoj nauci jer je ona “istina”. Gde se dozvoljava tako rešavajući razlog, samo jednoj stranci a drugoj ne, tu onda ima razgovora o poštenoj prepirci mnenja, u pitanju nužnosti. I doista gdegod zakon ili opšte moralno čustvo ne dozvoljava, da se nesme dirati u istinu jednog mnenja, tu se isto tako ne trpi da se odriče, da to mnenje nije nužno. Ono što se u najboljem slučaju dozvoljava, to ublažuje u nečemu, bezuslovnom nužnot toga mnjenja, ili smanjuje krivicu koji tovari na sebe, svako odvojeno mnenje.

Da se još jasnije uvidi, kako je budalasto, ne hteti slušati mnenja, za koja smo sami uvereni, da ništa ne vrede, evo ispitaćemo to na vekoj izvesnoj stvri, i ja ću ovde da izaberem slučajeve, koji će mi biti nanezgodniji – slučajeve u kojima se navode najtvrđi razlozi sa gledišta istine i nužnosti, protiv slobode najavljivanja mnenja. Neka bude dakle to uverenje na koje se napada: vera u jednoga Boga i budući život ili ma koje, od opšte priznatih moralnih načela. Ako svrštimo borbu na ovome polju, to dajemo kakvom nepoštenom protivniku veliku dobit u ruke; za celo će reći (a mnogi, koji nisu s namerom nepošteni, govoriće to za njime) : a to li su nauke, koje ti držiš da nisu dovoljno izvesne, a da se stavljaju u odbranu zakona? Zar je tebi vera u jednoga Boga, mnenje, koje zahteva nepogrešivost za se? Biću tako slobodan, te ću ovde primetiti da meni nije, tvrdo pouzdanje u ikoju veru, ono, što ja nazivam traženjem nepogrešivosti za se. Ja zovem onoga da traži nepogrešivost za sebe,da reši ovo pitanje i za druge ljude,bez da im dozvoljava da saslušaju i ono,što se sa protivne strane tvrdi.Ja prezirem i odbacujem ovo prisvajanje,a još više kad se ono čini u stvari,koje je moje najsvetije uverenje.

Jedan čovek može biti uveren, ne samo o pogrešnosti nekoga mnjenja,već i o rđavim posledicama istoga mnjenja-i ne samo o rđavim posledicama već (da upotrebim izraze koje inače odbacujem) i nemoralnosti i pobožnosti toga mnjenja, i ako, me kako da je tvrdo uveren, ma to njegovo lično uverenje, da deli i njegova zemlja i savremenici, on na osnovu toga, ne da tom mnjenju da se ono samo brani-onda kažem takav čovek traži nepogrešivost za sebe.Nije da se kaže, mnjenje se smatra za nemoralno i bezbožno; pa onda ne može se zameriti i nije opasno i što se traži nepogrešivost za sebe, baš u ovom slučaju je to najubitačnije.Tu je koren onim užasnim zabludama, sa kojih ljudi jednog veka privlače na sebe čuđenje i preziranje potomstva,ovdi izviru oni znatni sjučajevi,gde se zakon dao upotrebiti, da uništi najvrsnije ljude,najuzvišenije nauke, uspevši nažalost u tome, što se tiče ljudi. Jer neke su od tih nauka ostale u životu, da budu povod( kao u inat) takvom postupanju protiv ljudi, koji ne dele ovakve nauke i njihova predana tumačenja.

Svetu se ne može dosta nagovoriti, da je nekada živeo čovek po imenu Sokrat, koji je došao u znatnu opreku, protiv zakonitih vlasti i javnog mnjenja svog doba. U onoj zemlji koja je onda imala toliko velikih ljudi,- kažu oni, koji njega i zemlju najbolje poznaju- Sokrat je bio najvrliji muž svog doba, a mi znamo da je on bio čelovođa i uzor svim kasnijim učiteljima vrlina, da je bio izvor uzvišenih misli Platona i razumne aristoteljeve nauke o nužnosti, i maestri di color che sanno, dvaju glavnih izvora etičke i svake druge filozofije. Ovog priznatog učitelja svih znatnih mudraca, njega, kome slava i posle dve hiljade godina, sve više raste, koji više vredi, nego sva druga imena što su mu otadžbinu proslavila- njega osudiše zemljaci na smrt, pošto zakonskim putem ubediše da je bezbožan i nemoralan. Bezbožan zato, što je poricao državno priznate bogove: tužioc uveravaše šta više da Sokrat ne veruje ni u kakve bogove. Da je nemoralan zato što je svojom naukom i poukom “ otrov omladine “. I njegove sudije nađoše, možemo reći po svom znanju i savesti, da je on to skrivio radi čega ga tuže; i osudiše čoveka, koji je po svoj prilici među svojim savremenicima imao najviše zasluga za ceo svet- da umre kao zlikovac. – Ili vratimo se drugom i još jedinom primeru sudijskog zločinstva, koje će posle onog sokratovog, biti od utiska, vratimo se događaju koji se desio pre osamnaest sto nekoliko godina na Golgoti. Čoveka, koji je kao što svedoče svedoci, učinio takav utisak moralne uzvišenosti, da su ga osamnaest stoleća, kao samog svemogućeg poštovali, tog čoveka odvedoše sramno na smrt- a kao kakvog? Kao bogohulitelja. Savremenici, ne samo da ne poznaše u njemu svoga dobrotvora, već smatraše protivno od onoga što je on bio, i postupaše s njim kao sa izmetom bezbožnika, a sada toga radi važi, da su oni bili bezbožnici. Osećanja koja se bude u današnjim ljudima kada pomišljaju na ta nedela, čine, da ljudi nepravedno sude o ljudima u ono doba. Ti ljudi nisu bili, po svoj prilici, zli ljudi- bar nisu bili gori nego što su ljudi u opšte, šta više, bili su to ljudi, koji su u punoj meri delili religiozna, moralna i patriotska čuvstva svog doba i svog naroda, sasvim ona vrsta ljudi, koji u svako, pa i u naše vreme, po svoj prilici žive ceo svoj vek, nedužni i poštovani. Sveštenički glavar, koji razdera svoju rizu, kada se izgovoriše reči, koje po mišljenju njegovih zemljaka, značiše priznanje najviše krivice, bio je, po svoj prilici, isto tako iskreno ozlojeđen i porugljiv, kao i većina poštenih i smirenih ljudi, kad danas izriču svoja pobožna čuvstva: i oni, koji se danas njemu čude, većinom bi isto tako uradili, da su živeli u ono doba i da su se rodili kao Judeji. Pre nego što bi strogo verni hrišćani došli u iskušenje, da drže svetinu, koja je pobila prvo mučenike kamenjem, za goru od sebe, neka se sete da je i Sv. Pavao bio među onim goniocima.

Da navedemo ovde još jedan primer, koji će biti od najvećeg upliva kad je srazmerno ono, što je pouka u zabludi, onome, što je mudrost i vrlina onoga što potpada zabludi. Ako je od vlasnika imao povoda, da se drži za najboljeg i najprosvećenijeg među svojim savremenicima, to ga je imao car Marko Avrelije. Kao samovladaru celog obrazovanog sveta, život mu pokazuje ne samo da je bio pravedan bez mane, nego što se od njegovih stojičkih uverenja manje bilo nadati- da je bio i najblažeg mišljenja. U ono malo prilika što mu prebacuju da je pogrešno, ima se to uvek pripisati tome, što je kroz prste gledao. Njegovi spisi, remek etike starog sveta ne razlikuju se mnogo, gotovo nimalo od najglavnijih hristovih načela. Ovaj muž, bolji hrišćanin, ne uzimajući ovu reč u smislu crkvene nauke- no bilo koji od vladaoca, koji uzeše sebi to ime, gonio je hrišćanstvo. Na visini svega onoga što je čovečanstvo do onda izvojevalo, obdaren vedrom, bistrom pameću i značajem, koji se u njegovim spisima, sam od sebe, razvio kao hrišćanski ideal, ipak mu je ostalo skriveno, da će hrišćanstvo svetu, čije je dužnosti smatrao za stroge, biti na vlagoslov, a ne na prokletsvo. On je dobro znao kako je društvo jadno stajalo. Ali on je video ili mu se činilo da vidi, da će to društvo tako kao što je moći, sačuvati još od goreg raspada ili starom verom ili obožavanjem starih bogova. Kao vladaoc čovečanstva, držao je da mu je dužnost, da zaštiti druđtvo, od ove konačne propasti, i nije video put kojim će se ono, ako se jednom raspadne, moći ponovo sklopiti. Nova vera išla je očigledno na to, da raskine postojeći sklop, bila mu je dakle dužnost ili da primi i sam novu veru ili da je uguši. U koliko mu se, dakle, činilo, da bogoslovlje hrišćanstva, nije ni istinito, ni bogovskog porekla, u koliko nije verovao čudnovatoj pripovetci o raspetom Bogu, u toliko u njegovim očima, nije bilo moguće, da sistema, koja sama kaže, da počiva na osnovu, koji on nije mogao da veruje, može razviti onu oživljavajuću snagu koju je ona uprkos svojim slabostima zaista i razvila- i u toliko je samo, ovaj najplemenitiji i najljubazniji među vladaocima i filozofima, samo svestan svoje svete dužnosti, dozvolio da se goni hrišćanstvo. Meni se čini, da je ovaj događaj, jedan od najtragičnijih u istoriji sveta. Gorka je to misao, kad se pomisli, kako bi se hrišćanstvo sasvim drugačije obrazovalo u svetu, da je ono pod Markom Avrelijem, mesto što je pod Konstantinom, primljeno za državnu religiju. Ali bilo bi nepravedno prema njemu, a bilo bi i greh protiv istine, kada bi se poricalo, da on u ono vreme kazneći rasprostiranje hrišćanstva, nije imao onih navoda, koji se navode za kažnjenje antihrišćanskih nauka. Nijedan hrišćanin nije tako čvrsto uveren, da je ateizam lažan i da preti da raskine društvo, kao što je Marko Avrelije bio uveren, da će to isto učiniti hrišćanstvo, on koji je to bolje mogao resuditi nego svi živi ljudi. Ko bi se, dakle, rešio za kažnjenje rasprostiranja mnjenja, a ne bi se smatrao boljim i mudrijim nego Mako Avrelije- da je iskusniji u mudrosti svog doba, da je duhovno uzvišeniji, nego svoje doba- da je revnosniji u težnji za istinom ili iskreniji: taj neka se okane zahtevati nepogrešivosti za sebe i za svet, na koju se veliki Antonin oslonio, sa tako nesretnim uspehom.

Neprijatelji slobode veroispovesti, osećajući, da ne mogu ni jednim dokazom braniti upotrebljavanje kazne, za zauzdanje nereligioznih mnjenja, a da ujedno i ne opravdaju Marka Antonija; kad dođu u tesnac, pristaju na ovo, ali misle sa Dr. Džonsonom da su gonioci hrišćanstva imali pravo, jer je gonjenje iskušenje, koje istina mora da pretrpi, i uvek sretno pretrpi, jer zakon napokon ne može da uspe protiv istine, ali je ponekad prava blagodat za gušenje opasnih zabluda. Vredno će biti da se malo zabavimo, oko ovog čudnog pravdanja religiozne netrpeljivosti.

Nauci, koja pravda gonjenje neistine, tako da to nikako ne može škoditi istini, ne da se prebaciti da ova neprijateljuje širenju novih istina, ali tim manje je dostojno pohvale, velikodušje njenog postupanja prema ljudima, kojima je čovečanstvo obavezno za ovu uslugu. izjaviti svetu ono, što se, bez da je on pređe znao za to, tiče njegovog dobra; dokazati mu, da se on nalazi u zabludi u nekom zemaljskom ili religioznom pitanju; zove se ukazati bližnjima svojim zaista najvežniju od svih usluga. To važi i jednomišljenicima, Dr. Džonsona u ponekim slučajevima, kao što je ovaj, sa prvim hrišćanima i reformatorima, za najdragoceniji dar, što se u opšte može pokloniti čovečanstvu. Što se pokretači tako neocenimi dobročinstava, nagrđuju trnovim vencem i što se s njima postupa kao sa najgorim zlikovcima, to ne važi ljudoma ovog mnjenja, kao zabluda, koju treba žaliti, i kao nesreća, koju bi trebalo čovečanstvo da kaje u prosjačkoj košuljici;- već je to njima postupak, pravi i pravedni, baš kako odgovara ovoj stvari. Ko izjavljuje neku novu istinu trebalo bi, baš kao ono po zakoniku Lokrana, predlagač novog zakona, da izađe sa konopcem oko vrata, koga bi odmah stegli, čim javna skupština ne bi na osnovu njegovih razloga, htela s mesta da prihvati njegov predlog. Ko govori, da ovako valja postupati sa svojim dobrotvorima, taj ne može ceniti i samo dobročinstvo; i meni se čini da je ovog mnjenja, posebno ona vrsta ljudi, kojoj podnosi, što su nekad otkrivene nove istine, ali smatra da je izlišno, rasprostirati i dalje te istine.

Govor, da istina trijumfuje nad gonjenjem, nije zaista, ništa drugo, do onih umiljatih neistina, koje ljudi jedan za drugim benetaju, dok već ne dojavi. I samo je iskustvo tome protivno. Istorija je prepuna primera, da je gonjenje održalo pobedu nad istinom. I ako se istina može time ugušiti zauvek, ipak se ona može baciti vekovima u nazad. Da govorimo samo o religioznim mnjenjima, reći ćemo, da je reformacija još pre Lutera dvadeset puta se istkla i opet bila ugušena. Ugušen je i Arnold Breščia. Ugušen je fra Dulčino. Ugušen je Sovonarola. Ugušeni su Albingenezi. Ugušeni su Valdenzeri. Ugušeni su Lolharde. Ugušeni su Husite. Gonjenje i posle Lutera, uspevalo je svuda, gde god je ono dugo trajalo. Protestantstvo se iskorenilo u Španiji, Italiji, Flandernu i u austrijskim zemljama a ne bi mnogo bolje prošlo u Engleskoj da je duže poživela, kraljica Marija ili da je ranije umrla, kraljica Jelisaveta. Gonjenje je svuda postiglo svoj cilj, osim tamo, gde je raskolništvo bilo jako kao stranka, pa se nije moglo ugušiti. Niko pametan, neće reći da je bilo nemoguće iskoreniti hrišćanstvo u rimskoj državi. Ono se raširilo i došlo je na vlast, što su gonjenja bila samo mestimično, što nije dugo trajalo i bila su isprekidana vremenom, u kom se moglo mirno pokrštavati. To nije ništa drugo, već varati sebe kad bi se reklo, da istina ima silu,( a koja je zabludi odrečena ), da se održi protiv tavnica i starišta. Ljudi ne idu revnosnije za istinom, nego što to često čine za zabludom i dovoljno upotrebljavanje zakonskih ili društvenih kazni, biće obično dosta da stavi i jednom i drugom svoj cilj. Prava vrlina istine je u tome, da se jedno mnjenje kad je ono istinito, može ugušiti jedanput, dvaput i više puta, ali da će ga u toku veka obično jedan ili drugi opet pronaći, dok mu uskrs ne padne najzad u takvo vreme, u kom će ga zgodne okolnosti čuvati od gonjenja, gde će ono uhvatiti dovoljno korena, da se može odupreti svakom sledećem gonjenju.

Možda će neko pozivati na to, da su prošla ona vremena, kada su se oni, koji rasprostiru nova mnjenja osuđivali na smrt; da mi nismo kao naši očevi, koji su ubijali svoje proroke, šta više, mi im podižemo još i spomenike. I zaista više nije običaj ubijati raskolnike i mera kazni koje bi dopustilo današnje čovečanstvo protiv mnjenja koje se najviše mrzi, ne bi išla dotle da se ono iskoreni. Ali ipak ne laskajmo sebi, da smo sasvim prosti od bruke zakonitog gonjenja. Još postoje zakonske kazne za mnjenja ili bar za njihovo najavljivanje, i ima primera da se te kazne vrše i u naše doba pa se ne može pouzdano reći, da će biti nemoguće, da one opet ispočetka ožive. God. 1857. osuđen je neki nesretnik^[b] koga su inače hvalili, da je čovek na svom mestu, sudom grofovine kornvelske na dvadeset i jedan mesec zatvora, što je rekao i na neku kapiju napisao nekoliko reči, koje vređaju hrišćanstvo. Mesec dana posle toga, ne dozvoli oldbejski sud u više prilika dvojici ljudi^[c], da budu porotnici, i jednoga od njih ljuto uvredi i sudija i jedan pravoznalac, a zašto? Zato što ti ljudi ispovediše iskreno i pošteno, da nemaju nikakve veroispovesti. Iz istog razloga nisu bili pravedni prema nekom strancu^[d] protiv nekog lupeža. Ovo odricanje sudske pomoći, osnivalo se na onom načelu zakona, koje kaže, da se niko ne može pustiti, da pred sudom svedoči koji ne veruje u jednoga Boga ( dosta je ma u koga ) i u budući život, što će toliko reći, da lica koja u to ne veruju, stoje van zakona i nemaju prava na zaštitu suda, tako da će, ne samo bilo kakav napad na njih, ostati nekažnjen, ako je učinjen u njihovom prisustvu ili prisustvu njihovih jednomišljenika; pa se neće kazniti ni napad na nekog drugog, ako bude zavisio od njihovog svedočenja.

Ko deli ovo mnjenje, taj pokazuje da ne poznaje povesnice ( u toliko, u koliko je dokazano, da se većina nevernika u jednom veku sastojala od ljudi posebnog poštenja i izvrsnosti ) a niko ne bi celio ovo mnjenje, ko god ima pojma o tome, koliko je bilo ljudi, koje svet poštuje zbog njihovih vrlina i velikih znanja, a ovamo je svakome poznato ili bar najbližim srodnicima- da ti ljudi nemaju vere.

I van toga ovo pravilo škodi samo sebi i podriva samo svoj osnov, jer, pod izgovorom, da svi koji odriču Boga moraju biti lažljivci, prima te ljude da svedoče, ako su spremni da lažu, a odbija samo one, koji će se radije izložiti ogovaranju i priznati ma kakvu veru, nego što će govoriti istinu. Ovo pravilo koje po svojoj ceni, sao za sebe govori da je ludo, može se i dalje održavati u svojoj snazi, samo kao znak slepe mržnje, i kao ostatak strasti gonjenja. A što je najčudnije u takvom gonjenju, jeste, da se ono može samo onda izbeći, ako se može dokazati, da ga nismo zaslužili. Ovo pravilo i načela podjednako su na sramotu kako vernima tako i nevernima, jer ako je onaj, koji ne veruje u budući život lažljivac, to oni koji u to veruju ne lažu samo s toga, što se boje pakla. Nećemo da vređamo one, koji su to pravilo izumeli i koji ga brane, time, što ćemo reći, da oni crpe pojam hrišćanske vrline, iz svoje savesti.

Sve su to u istini samo posledice i zaostatci strasti gonjenja i nisu toliko dokaz tome, da se smera goniti, koliko su primer onoga bolesnog mišljenja, koje je tako često u Engleskoj, po kome ljudi rado tvrde tako loše načelo i onda, kada se i nema zle volje, da se ono zaista i izvede. Stanje javnog mišljenja, ne garantuje nam dovoljno, da se neće još dublje ugnezditi navika, na još gori način zakonskog gonjenja, koje traje od prilike šesdesetinu poslednjih godina. U naše doba se, isto toliko često muti mirna površnost običaja, time, što se čine pokušaji, da se davno pronađena zla opet ožive, koliko time, da se nova dobročinstva uvode. Ono, što se danas rastrubljuje, da je oživljavanje religije, jeste tesnogrudih i neobrazovanih ljudi oživljavanje fanatizma, i gde god vri u osećanju naroda onaj jaki i neizgladivi kvas netrpeljivosti ,- koji nije nikad ni prestao , u srednjem staležu ove zemlje,- malo fali, pa da se ljudi opet razdraže, na istinsko gonjenje onih, koji u njihovim očima uvek zaslužuju, da se gone.^[e]

Eto s toga je, što ljudi ovako misle i osećaju, o ljudima koji odbacuju dogme, koje su po njihovom mišljenju važne, zbog čega se u našoj zemlji ne može odomaćiti duhovna sloboda. Zakonske kazne, imaju odavno taj uspeh, da dručtveni žig još dublje urežu. S toga, što ovaj žig tišti, duboko tišti, retko da se ispovedaju u Engleskoj mnjenja, koja goni društvo, ređe, nego što se u drugim zemljamlj čine izjave, kojima se ljudi izlažu sudskoj kazni. Ko nije svojim položajem tako sretan, da ne zavisi od drugih ljudi, taj se ne može protiviti onome mnjenju kao ni zakonu. Biti zatočen, ne boli više, nego ne moći zaslužiti sebi koru hleba. Ko je sebi obezbedio svoj užitak, pa ne čeka milosti ni od velikaša, na od zadruga, na od publike, taj ne stavlja ništa na kocku, priznavajući javno svoje uverenje, osim što će ljudi o njemu loše misliti i govoriti, a da se ovo izdrži, tome baš nije nužno neko posebno junaštvo.- Nema razloga da se u korist ove vrste ljudi moli javno za pomilovanje.- No i ako mi tako misleće ljude ne kaznimo oštro, kao što smo nekad to činili, ipak je moguće, da mi postupajući tako s njima, kaznimo sami sebe oštrije nego ikad. Sokrat je bio pogubljen ali sokratova mudrost je sinula kao sunce i prosula svoje zrake, po celom duhovnom nebu. Hrišćane su bacali pred lavove ali hrišćanska crkva je postala ogromno senovito drvo, koje je nadvisilo sve starije i slabije izdanke i osušilo svojom senkom. Naša čisto društvena netrpeljivost ne ubija nikoga, na iskorenjuje mnjenja, već dovodi ljude da i sami prikrivaju ili da se okane naprezanja rasprostirati ta mnjenja. Među nama ne otimaju i ne gube raskolnička mnjenja, svake desetine godina ili svakog pokolenja. Njihov plam ne liže po vazduhu već samo tinja kao žeravica na onom mestu, na kom su ponikla, u uskim krugovima mudraca ili ispitatelja, bez da svojom pravom ili lažnom svetlošću osvetljavaju stvari, koje se tiču svih ljudi. I tako se održava neko stanje stvari, koje godi mnogim nazorima, jer se njim bez ikikvih mrskih kazni u novcu i slobodi, spolja ne narušavaju vladajuća mnjenja a ujedno se ne zabranjuje bezuslovno misliti, kako je volja ljudima odvojenog mišljenja koji boluju od bolesti mudraca. To je vrlo zgodan način očuvati mir u duhovnom svetu i udesiti, da sve što u njemu biva, ide dojakošnjim kolosekom. Ali cena je veoma skupa, plaćamo za ovakvo održavanje duhovnog mira, jer joj žrtvujemo svako odvažno moralno uverenje. Ovakvo stanje stvari u kom najvredniji i najrevnosniji duhovi nalaze za dobro, da neiskvarena načela i razloge svoga ubeđenja, zadrže samo u svojim grudima, i da svoje samostalno uverenje, kad ga iznesu u javnost, prilagode pretpostavkama, koji su se davno odrekli u sebi;- ne može nipošto, da uzgoji one otvorene neustrašive karakterom, one neumitne i čvrste mudrace, koji su bili nekada ponos duhovnom svetu. Ljudi, koji se iz toga mogu iščekivati, biće robovi svakidašnjih običaja, fariseji istine, koji će u svim važnim stvarima upravljati svoje razloge, po svojim slušaocima a oni im neće izvirati iz svog unutrašnjeg uverenja.

Ljudi koji hoće da izmaknu ovom izboru, uspeće u tome, ako ograniče svoje misli i zauzimanje, samo na onaj uzak krug stvari, o kojima se može govoriti, bez da čovek tumara u oblast načela, a to će reći, ako se ograniče na neznatne spoljašnjosti, koje bi sobom uspele, kad bi se nazori ljudi osnažili i raširili, a koje neće nikad uspeti ako, se ostavi na stranu slobodno i smelo razmišljanje o svim najuzvišenijim stvarima, što bi jedino moglo potkrepiti i raširiti nazore ljudi.

Ljudi koji ne smatraju ćutanje jeretika, za neko zlo, valja da pomisle da se time nikad ne može doći do poštenog i temeljnog pretresa jeretičkih mnjenja jer se ona mnjenja koja ne bi podnela takve pretrese, ne gube sa ovoga sveta, s toga što im se staje na put da se ne rasprostiru.

Prepreka koja se stavlja svim istraživanjima, koja ne podudaraju sa dogmama veroispovesti, ne smeta ponajviše samo jereticima. Najveća je šteta po one, bez da su jeretici, iz golog straha raskolništva, zaplaše se u celom svom duševnom razvoju. Ko računa šta izgubi svet, u mnogim onim ljudima, koji su daroviti ali plašljivog karaktera, koji ne smeju da slede drskom snažnom i nezavisnom poletu misli, s toga što se boje, da će i taj polet dovesti do nečega, što bi se moglo činiti da je bezbožno i nemoralno? Ponekad ćemo naići u ovoj vrsti ljudi , na čoveka velike savesnosti i oštrog i obrazovanog uma, koji se celog veka muči da svoj um, kog ne može da utiša, stranputicom zavede, koji iscrpljuje sve svoje izvore bistrine da pomiri glas svoje savesti i svoga uma sa krutom verom, ali i možda uzalud iscrpljuje.

Niko ne može postati znatan mudrac ako ne priznaje da je prva dužnost mudracu, da ide za svojom pameću, ma ona došla do kakvih zaključaka.Šta više, istina šiše dobija našim zabludama, ako sami za sebe revnosno i dovoljno spremni mislimo, nego istinitim mnjenjima onih ljudi, koji se drže tih mnjenja, samo s toga, što sami sebi ne dopuštaju da samostalno misle. Ne trebamo mi slobodu mišljenja, samo ili naročito s toga da obrazujemo velike mudrace; ona nam treba posebno s toga, da srednji ljudi, dođu do onog stepena duhovnog razvitka do koga mogu doći. Bilo je i uvek će biti, u zraku opšteg duhovnog repstva, pojedinih velikih mudraca, ali niti je bilo, niti će ikada biti, u takvom zraku, duhovno čilog naroda. Svuda gde je narod bio prelazno živostan, bio je to usled toga, što se za kratko vreme ugušio onaj strah, od slobodnog mišljenja. Tamo, gde su se ljudi ćutke saglasili, da ne treba pretresati načela, gde se smatralo da je već svršen razgovor o pitanjima društvenog života, tu ne možemo otsekom očekivati, da je razvijena ona živost, koja odlikuje jedan ili drugi otsek povesnice. Nigde nije duh naroda u svojim dubinama, potrešen do onog napora, kojim se ljudi obične pameti, uzdižu do tog dostojanstva mudraca, gde god se plašljivo obilazila rasprava, oko onih pitanja, koja bi bila u stanju razbuktati vatru oduševljenja. Primer nam je tome prvo, evropsko stanje u stoleću, koje dođe posle reformacije, drugo, duhovni pokret u drugoj polovini osamnaestog veka, mada je on bio ograničen na obrazovanije staleže; a treće, što je još kraće trajalo, vreme Geta i Fihta kada je vrio nemački duh. - Ovi se odseci bitno razlikuju u mnjenjima, koja se u njima istakoše, ali liče jedan na drugog u tome, što se svim trima, zbacio jaram starinskih mnjenja. U svakom, od ta tri odseka, otrešeno je zastarelo nasilje, koje je tištalo duhove, ali nije ništa novo postavljeno na to mesto. Pokret koji se rasprostro odatle, učinio je Evropu onim, što je ona danas. Svako usavšavanje, koje se od tog doba učinilo u nazorima i ustanovama ljudi, daje se svesti na ova tri pokreta. Već odavno pokazuju znaci vremena, da su ova sva tri malaksala i ne možemo se nadati novom pokretu, ako ispočetka ne ostvarimo našu duhovnu slobodu.

Da pređemo sada na drugi deo našeg dokaza, da ostavimo iz vida da donešena mnjenja mogu biti pogrešna, već da pretpostavimo da su ona istinita; pa da ispitamo, koliko vrede, na to oslanjajuća se uverenja, čim se ne može slobodno i otvoreno prepirati o njihovoj istini. Ma kako da ne rado dopušta onaj, koji se čvrsto drži svog mnjenja, da ono može biti i pogrešno; to bi valjalo da pomisli, da će mu se mnjenje, ma kako ono istinito bilo, smatrati ipak kao mrtva dogma a ne kao živa istina, ako nije slobodno pretresati ga iz temelja, što češće i bez ikakvog zazora.

Ima neka vrsta ljudi (srećom nema ih tako mnogo kao pre), koji su zadovoljni, ako se ko samo slaže s onim što oni drže da je istinito, mada nikako i ne zna razlog tom mnjenju makar ga i ne znao braniti, kad se ono ma kako površno napadne. Pođe li toj vrsti ljudi za rukom, da svoja mnjenja nature kao zapovesti društva, onda naravno da drže, pre zlo nego dobro, kad se na njihova mnjenja napadne. Gde god oni vladaju gotovo je nemoguće, doskorašnja mnjenja i smišljeno i promereno oboriti, a još manje se daju ona oboriti nesmišljeno; da se pak istraživanje sasvim isključi, to se ne može izvesti, jer počne li se ono jednom, to će vera koja se ne osniva na uverenju pasti, čim ima i najmanje izgleda da se ona može opovrći. Ostavi li se ova mogućnost na stranu- uzme li se da istinito mnjenje živi u duši, ali živi kao predrasuda, kao dogma, koja ne zavisi ni od kakvih dokaza, koja odgovara svim razlozima-opet to onda nije način, kojim se može istina održati. To se ne zove poznavati istinu. Istina koja se tako održava samo je jedno sujeverje više, koje je slučajno prišiveno rečima koje izražavaju istinu.

Kada treba da se um i snaga suđenja ljudi izoštravaju što bar protestanti dopuštaju, ono na čemu se mogu ova svojstva zgodnije izoštravati nego na stvarima, koje nas se tako blisko tiču, da svako smatra da mu je neophodno,nužno obrazovati o njima svoje mnjenje. Ovo ispitivanje razloga svom mnjenju, doprinosi najviše tome, da se ljudska pamet preobrazi. Sve ono, što se misli o stvarima, gde je važno misliti o njima, onako kako valja, valja znati braniti, bar od najobičnijih napada.

Možda će se reći: “Iz toga što ko nije čuo, da se jedno mnjenje obara, ne sledi još da on ispoveda a ne uviđa to mnjenje. Ko uči geometriju ne uči samo pravila, on razume i uči i dokaze, i čudo bi bilo reći, da on ne saznaje i razloge geometrijskih istina; s toga što ne čuje nikad ni od koga da i poriče ili opravdava.” - To je sasvim umesno rečeno u takvoj nauci, kao što je matematika, gde se ne da obično ništa navoditi, kad bi se pitanje preokrenulo.

Svojstvo dokazne snage, matematičkih istina, leži u tome, što su svi dokazi na jednoj strani, nema tu prigovora, ni obaranja prigovora. Ali istina jedne stvari o kojoj može biti različitih mnjenja, zavisi od ravnoteže razloga, koji su za i protiv. I u samim prirodnim naukama, mogu se različito tumačiti jedne iste pojave. Na mesto teorije kretanja, kome je sredina zemlja, može se postaviti teorija kretanja, kome je sredina sunce; na mesto teorije o kiseoniku, teorija o flogistonu; i mora se dokazati, zašto ona druga teorija ne može važiti; ali dok se ovo ne dokaže, dok ne znamo kako se dokazuje, dotle mi ne razumemo razloge svom mnjenju. Vratimo se sada tako isto zamršenim zadacima, etike, religije, politike, nauke o društvenim onosima, nauke o pojedinim strukama života; u svim tim naukama leži tri četvrtine snage razloga, za svako pitanje, koje se napada- u obaranju razloga, koji podupiru tom protivnom mnjenju.

Govori se za jednog, od najvećih govornika u starom vremenu, da je razloge, koje su mu navodili protivnici, tako isto a i još revnosnije ispitivao, nego svoje sopstvene.

Ono što je činio Cicero, kad je hteo da uspe svojim govorom, to isto treba da čine svi oni, koji hoće skroz i skroz da prozru istinu jedne stvari. Ko razume da shvati stvar, samo sa svog gledišta,taj no to dobro ne razume. Ono može biti, da su mu razlozi dobri, i da ih niko ne bi mogao oboriti, ali kad on nije u stanju, oboriti protivničke razloge, kad ih on i ne poznaje onda on nema povoda da pretpostavi svoje mnjenje tuđem. I što se u takvom slučaju može još najpametnije učiniti, jeste to da čovek odloži izricanje svog mnjenja. Nije li mu to dovoljno, to on onda radi ili po zapovesti, ili se, kao što to ljudi najviše čine, prilazi onoj stranci koja mu najviše odgovara.

Ali nije dovoljno, da čovek čuje razloge svojih protivnika od svog učitelja, kako i on navodi i kako ih on opovrgava. To se ne zove onda prodreti u razloge i dozvati ih pameti. Čovek se mora upoznati sa tom razlozima, preko onih lica, koji zaista veruju u njih, koji ozbiljno čine sve da ih brane; jer drugačije nikad čovek neće doći u onoj meri do istine da postane sam sposoban, da joj pogleda u oči i da pobedi sve teškoće. Devedesetdevetoro među stotinom takozvanih obrazovanih ljudi, nalaze se u ovom položaju i onda, kada znaju tečno navoditi razloge svom mnjenju.

Oni mogu umesno suditi ali mogu tako isto pogrešiti, a da ne posumnjaju da su pogrešili, jer oni ne mogu da se postave, u misli iako misleći, ne mogu da rasude ono, što bi protivnici mogli navesti- s toga dakle, ne mogu kao što valja znati ni svoje rođeno mišljenje. Oni ne poznaju one strane jedne stvari, koje ostale razjašnjavaju i pravdaju, ne znaju razloge, sa kojih se protivna fakta uzajamno podupire, sa kojih zaslužuje jedan uzorak, da se predpostavi drugom, koji se čini da je isto tako snažan.- Takvi ljudi ne poznaju istinu, sa onih strana koje su presudne, i koje opredeljuju presudu svakog pravog poznavaoca tih stvari; i zaista niko ne može to doznati ako ne posmatra stvar sa obe strane brižljivo i nezauzeto, ako ne promeri bezpristrasno razloge, koje navodi i jedna i druga strana. Ovo pravilo tako je važno, za pravo razumevanje svih čovečanskih i moralnih pitanja, da bi valjalo svuda, gde kakva važna istina nema protivnika, izmisliti te protivnike i dati im u ruke svi najjače razloge, što bi i mogao samo zamisliti najprepredeniji đavolov advokat.

Kakav neprijatelj slobodnog izjavljivanja mišljenja, mogao bi da oslabi ovo naše umovanjlj, možda ovako govoriti: “Ali nije ni potreba da čovečanstvo uopšte zna i razume sve razloge koje bogoslovi i filozofi mogu navoditi i za i protiv njegovog mišljenja. Šta će prostom čoveku, da zna pronaći sve lažne navode ili varljive zaključke, nekog oštroumnog protivnika. Dovoljno je ako ima nekoga ko je kadar da sve to porekne i to tako da ništa ne ostane ne oboreno, što bi moglo neuke zavesti. Da obična pamet, kada joj se već uliju najglavniji razlozi jedne istine, valja da se za ostalo, poveri doskorašnjem pravilu i da se , znajući da joj je znanje nepotouno, da nema dara da reši svaku teškoću, uzda, da su ljudi koju su to naročito učili, sve pojavivše se teškoće već opovrgli ili da ih mogu opovrći.”

Pravo ljudi da slobodno izjavljuju svoje misli, nije svojim razlozima na onda ništa izgubilo, ako se ljudima ovoga mišljenja kojima nije bog zna kako važna stvar verovati u kakvu istinu i ne znati joj razloga, prizna sve, ono što traže. Jer i ovo mišljenje priznaje da u čovečanstvu mora biti tvrdog poverenja, da će se kao što treba odgovoriti svim prigovorima. A kako se mogu prigovori ti oboriti, kad se ono, što treba da se obori, ne sme ni da iskaže? Ili kako se može čovek uveriti, da je neka stvar zaista dobro opovrgnuta, kad se protivnicima ne daje prilika, da dokažu, da to nije tako? Ako na publika, ono bar filozofi, koji reba da reše te teškoće, treba da se upoznaju sa ovim teškoćama, u njihovom najvarljivijem vidu, a da mogu do toga doći, treba da se slobodno iskažu te teškoće i predstave i u najpovoljnijem vidu. Katolička crkva je po svom načinu gotova sa ovom nezgodom. Ona pravi veliku razliku između klase, kojoj dopušta da prima njenu nauku iz uverenja, i klase, koja treba slepo da veruje u nju. Do duše ona ne dopušta nikom, čega da se drži, ali hijerarhiji, ako joj se može verovati, dozvoljeno je da se upozna sa razlozima i protivnika, u cilju da vide, kako će se i opovrći; dokle hijerarhija sme čitati jeretičke knjige, ostali laici trebaju za to posebnu dozvolu, koja se vrlo teško dobija.

Ova nauka priznaje, dakle, da je za učitelja vrlo dobro, ako poznaje stvar protivnika, ali ona to ne dozvoljava i ostalom svetu i tako daje maloj četi “izabranih” nešto malo više duhovnog obrazovanja, ali nikako više duhovne slobode, nego ostalom stadu. Ovim načinom uspeva, da sebi zagarantuje ono duhovno nadmoćje, koje je potrebno za svoje ciljeve, jer i ako obrazovanost bez slobode, ne može nikako da proizvede slobodu i velike duhove, ono može bar da stvori vešte nisi prius branioce. Ovo je zabranjeno u zemljama gde vlada protestantstvo, jer protestanti drže bar u teoriji, da svako treba sam da nosi odgovornost, kad bira kakvu će veru da veruje, i da sem ta odgovornost ne da nikako preneti, na učitelje te vere. A van toga, u našem današnjem položaju, nije moguće da ne čitaju i neučeni ono, što čitaju učeni. Kad učitelji čovečanstva hoće da se upoznaju sa svačim, što im pristoji da znaju, ono mora biti dozvoljeno, svašta slobodno pisati i neograničeno u javnost iznositi.

Kad bi sva rđava posledica, što nema slobode pretresavanja mnjenja, bila u tome, što ljudi ne bi znali razlog tom mnjenju, onda bi se to moglo smatrati ne kao moralno, već kao duhovno zlo, koje ne umanjuje cenu mnjenja ni upliv na značaj čoveka. Ali u istini stoji stvsr ovako: tamo gde nema slobodne razmene mnjljnja, tamo se zaboravlja ne samo razlog, već često i važnost jednog mnjenja. Reči koje iskazuju jedno mnjenje ne bude u drugim ljudima pretstve ili ih bude samo mestimice. Na mesto žive pretstave, na mesto žive vere, stupe obične fraze, ili ako još šta zaostane od značenja tog mnjenja, ono je pusta ljuska i kora, jezgro je propalo. Ne može se dosta premišljati o velikoj oblasti, koju zauzima ova stvar u povesnici čovečanstva.

Kako to biva, dokazaće nam najbolje sve etičke nauke i ispovesti svih vera. Nauke i ispovesti važne su i silne po one, koji si ih ustanovili i njihove prve učenike; njihova važnost oseća se podjednako, a često još izvesnije sve dotle, dokle se ta nauka ili vera bori sa drugim ispovestima. Pobedi li ona napokon, pa postane opšte mnjenje, ili zastane li u svom napredovanju- to će i očuvati zemljište koje je zauzela , ali se neće dalje rasprostirati. Što joj uspeh biva očitiji, tim se manje prepire o spornom pitanju, dok se napokon ova prepirka ne ugasi sasvim. Nauka je zauzela svoje mesto, i ako ne kao opšte mnjenje, ono bar kao odvojeno mnjenje, ili kao mnjenje neke priznate sekte, i oni, koji je sada isovedaju, niu je iѕabrali, već su je obično nasledili; slučajevi, da se vera boljom zamenjuje, postaju ređi i ne zanimaju one koji tu veru ispovedaju.

I mesto, dakle, da ljudi, kao pre, stoje uvek na oprezu ili da se od sveta brane ili da pridobiju svet na svoju stranu- ostavljaju oni, neka stvar ide kako hoće, i klone se, te ne slušaju razlog protiv svoje ispovesti. Od ovog doba počinje nauka obično gubiti svoju živu ubeđujuću snagu. Često se čuje, kako se tiže učitelji svih ispovesti, da im je teško, da probude u dušama verujući, živu predstavu neke istine, koju oni samo po imenu poznaju, u tolikoj meri, da im ova prodre u sve osećaje i da im zaista rukovodi svu radnju. Ove tužbe nije bilo u ono vreme, kada se vera još borila za svoj opstanak, jer su znali i osećali i slabiji borci zašto se bore, znali su kako se razlikuju druge ispovesti od njihove. U tom dobu, nalazilo se dosta ljudi, koji su sa svih strana, proučili svoja načela, koja su i promerili u svim bitnim odnosima, koja su iskusili onaj veliki upliv, kojima vera u ovu nauku, utiče na njihov značaj, znali su kako im ona prodire u dušu. Postane li, pak, vera koja svoje predanje, kome se više prosto veruje, nego što se ono uviđa, u kome čovek ne mora, duševno da prodire u pitanja , koja ta vera stavlja- onda je čovek sve više sklonjen, da zaboravlja ono, što je u toj veri glavno, pa pamti samo gole spoljašnje forme i dovoljno mu je tromo lenjo pristajanje uz tu veru i čini mu se kao da je izlišno, da savesno veruje i lečnim iskustvom ispituje.- A tim načinom gotovo prestaje vera dolaziti u đivi dodir sa našom untrašnjošću.

I tako se množe slučajevi, koji su u našem dobu sasvim obični, da vera skameni našu dušu spolja, i učini je tako okornom, da se ne može probuditi u njoj nikakvo plemenito čuvstvo, a takva vera biće po dušu i duh naš straža, koja stražari, da duša i duh ostanu prazni.

Način, kako većina pravovernih ispunjava nauke, koje bi trebalo da učine najveći utisak na dušu, čini, da ostaju kao mrtva vera samo na površini, bez stalnog korena.- Pod hrišćanstvom razumem ja ovde ono isto, što pod njim razumeju sve crkve i sekte- načela i pravila života, koja imaju u novom zavetu. Svi koji ispovedaju hrišćanstvo priznaju i kao zakon. I ipak nećemo preterati, ako kažemo, da među hiljadom hrišćana, nema jednoga koga bi u svojoj radnji predvodili ovi zakoni. Njega rukovodi običaj njegovog naroda, njegovog staleža, njegove veroispovesti.

I tako ima on, s jednr strane, zbir etičkih načela, koja mu je otkrika večita mudrost, da se po njima vlada u životu, a s druge strane, gomilu svakidašnjih nazora i navika koja se slažu sa nekima od onih načela, ili se slažu donekle, ili se ne slažu baš nikako. On se klanja hrašćanskim načelima, ali sledi u životu ova druga načela. Svi hrišćani veruju, da su blagosloveni svi siromasi i jadnisi koji se muče;veruju da će pre proći kroz iglene uši, nego što će bogati doći u carsko nebesko; veruju da ne valja suditi, a da ne bude čovek osuđen; veruju da je greh kleti se imenom božjimČ da valja ljubiti bližnje, kao i sebe samog; veruju da valja dati i košulju onome, koji namuzme ogrtač; da se ne valja brinuti za sutrašnji dan; veruju, napokon, da onaj koji hoće da bude savrčen, treba da proda svo imanje svoje i da ga razdeli sirotinji. Ljudi su iskreni, kada kažu, da veruju u te stvari. Oni veruju u to, kao u sve ono, što se uvek hvali, a nikad ne napada. Ali oni veruju u to, u smislu one žive vere, koja upravlja delima, baš isto toliko, koliko se po tom upravljaju u životu. Ako ćemo reći kao što jeste, ove su nam nauke zato, da zapušimo protivnicima usta, i da budu kao neki razlog, za sve ono, što se čini kao pohvalno. Ali kad bi neko hteo da napomene, da ove nauke sadrže u sebi kijamet stvari, koje niko i ne misli da čini, za tog čoveka bi se reklo, da hpće da je pametniji od drugih. Nauke ove ne diraju u srce masu verujući, nemaju upliva na njihovu unutrašnjost. Svetina ih poštuje po glasu, ali nema onog osećaja koje prelazi sa reči na dela, koje prisiljava duh da ih razmotri i uzme za osnov svom vladanju. Gde god se pita šta treba raditi, ljudi se osvrću, šta radi Petar i Pavao i čekaju da čuju od njih u koliko treba poslušati Hrista spasitelja.

Možemo sasvim pouzdano reći, da su prvi hrišćani sasvim drugačije radili; a da nisu tako radili, ne bi se hrišćanstvo, kao vera prezrenog malenog naroda, raširilo i postalo verom rimske države. Kada su hrišćanski zlotvori govorili: “ Pogle kako se hrišćani ljube “ ( to se danas već ne može reći ) zaista su oni više nego ikada osećali šta im znači vera. S tim će biti u svezi, što se hrišćanstvo sporo rasprostire, pa je posle osamnaest vekova, ograničeno na evropljane i njihove potomke. Biva, da i same strogo verujuće, koje sasvim ozbiljno shvataju svoju veru i strožije je uzimaju nego što to obično biva, više uzbuđuje onaj deo, koji pristaje uz Kalvina ili Knoksa ili njima podobne ličnosti. Hristove reči spavaju mirno u duši i nisu od većeg utiska nego neke druge umilne reči. Svakako ima više uzroka, zašto ima više životne snage kod onih nauka, koje su kao neka razlika u nauci jednr izvesne sekte, nego kod onih, koje su u svim priznatim sektama, i za koje se učitelji tih sekti više trude da im održe važnost- ali je bez sumnje jedan od najvažnijih uzroka, šta bi baš ta nauka sekte, često dovodi u sumnju i što se mora najčešće braniti od napada. I učitelj i učenici zaspaće na straži, ako nije neprijatelj u polju.

Sve ovo važi o svim uobičajenim naukama i mudrosti i nauke života i morala i verozakona. Svi jezici i književnosti puni su primedbi o životu, o onome šta znači život i kako ga treba razumeti. Svako zna ove primedbe, sluša i odobrava, i one su postale sasvim obične, ali i onda svako razume kako treba kada i lično oseti i iskusi u životu. Koliko se puta čovek, kad ga nešto snađe iznenada, i boli ga što se prevario, seti se neke poslovice ili govora, kog je stalno poznavao, i koji ba ga sačuvao i on da je uvek znao za štetu kao što sada zna i oseća. Ovo ne ističe doduše samo iz toga, što nema dovoljno razmene mnjenja, jer ima mnogo iatina, koje se ne mogu pojmiti dok ih čovek sam ne iskusi. Ali ljudi bi značenje samih reči savršenije poznali i ono što su razumeli kad bi češće slušali, kako oni ljudi to razumeju navode razloge za i protiv toga. Polovina ljudskih zabluda ponikla je iz zlosretne naklonosti ljudi, po kojoj ne htedoše više razmišljati o stvarima, o kojima se nije moglo sumnjati. Jedan savremeni pisac naziva s pravom ovo stanje “dubokim snom gotovog mnjenja “.

“Ali kako to, zapitaće neko, zar ne može biti znanja tamo gde nema jednodušnosti? Zar treba da jedan deo čovečanstva u zabludi, da drugi može razumeti istinu? Zar jedna vera, prestaje da živi istinom, s toga što je opšte primljena i priznata? Zar se neko tvrđenje ne oseća i ne pojmi iz temelja, ako ne ostane iole sumnje u njemu? Zar istina umire u našoj unutrašnjosti, čim se ona primi jednodušno? Rastećoj prosveti bio je cilj najlepši uspeh u tome što su se ljudi složili u priznavanju svih važnih istina- pa zar prosveta, samo dotle da traje dok ne obavi svoj zadatak? Zar da savršena pobeda uništi plodove osvojenja?”

Ja to ne tvrdim. U koliko čovečanstvo napreduje, u toliko će neprekidno rasti i broj onih nauka, o kojima se više ne sumnja; i ljudsko blagostanje ako bi se merilo po broju i važnosti istina, koje su došle do ove tačke i koje nisu više sporne. Neospornost jednog mnjenja spasonosna je, ako je mnjenje istinito a isto je tako opasna i ubitačna, ako je mnjenje pogrešno. Ali mada je postepeno sužavanje ograda, raznolikosti mnjenja, u oba smisla reči nužno tj. da ga ne možemo ni obići, ni lišiti ga se, ipak ne moramo iz toga zaključiti da su mu i sve posledice blagotvorne. Potreba, stalno izjašnjavati i braniti istinu, mnogo pomaže, da je u punoj njenoj snazi razumemo, i ako gubitak te potrebe ne prevazilazi korist, koja se ima od opšteg priznanja istine, ipak je ona znatno umanjuje. I kad ne bi bilo ovog sredstva i na dalje, ja bi zaista morao poželeti, da učitelji čovečanstva, potraže kakvu zgodu, kojom bi sve teškoće jednog pitanja, mogli izneti pred svest svoga učenika, i to u onoj meri kao što bi to činio kakav protivnik koji bi smerao da im veru prevari.

Umesto da ljudi traže takve zgode, izgubili su i one, kojih je nekada bilo. Sokratova dijalektika, koja se onako divno ogleda u platonovim razgovorima bila je zgoda na ovu ruku. Ona je u glavnom bila odricanje u razlaganju svih velikih pitanja mudrosti i života, koje je išlo na to, da ubedi svakoga, koji je samo onako naprosto primao uobičajena mnjenja, da on tu stvar ne razume, da on nema neko izvesno mnjenje o nauci koju priznaje; da uveren o svom neznanju, može doći do vere, koja se zasniva na jasnom pojmu nauke i njenih razloga. Školske prepirke srednjeg veka, imale su taj isti cilj. One su nameravale, da učenik razume, svoje sopstveno (odnosno suprotno) a i suprotno mnjenje, da uči razloge svome mnjenju i da uči obarati, protivno mnjenje.

Greška ove prepirke bila je ta, što su joj se premise pozivale više na autoritet, nego na zdravi razum i kao vežbanje duha, ona je mnogo zaostala, iza one snažne dijalektike, kojom se upražnjavao razum “viri Socratici”, ali duh novijeg vremena, ima obema više da blagodari, nego što bi on to hteo, jer u današnjem načinu vaspitavanja nema ničega, što bi jedno ili drugo zamenilo. Jer ko danas uči sve, od svojih učitelja ili iz knjiga, ma da može izbeći učenje bez razumevanja, ipak nije prinuđen, da uči svoju stvar sa obe strane. Retko je da i sami filozofi poznaju i jednu i drugu stranu stvari i obično je, da je ono najslabije, što je ko namenio, za odbranu svoga mnjenja, da navede svojim protivnicima. Danas je u modi, ne uvažavati negativnu logiku, koja dokazuje ono, što je slabo u teoriji i ono što je pogrešno u praktici, bez da utvrđuje pozitivne istine. Takva negativna kritika, bila bi doduše žalosni rezultat, ali se ne može, a da se ne ceni kao sredstvo kojim se može doći do pozitivnog znanja i uverenja. I dokle god se ljudi, ne budu po planu u tome vežbali, dotle neće biti znatnih filozofa i opšta obrazovanost biće, na niskom stupnju, izuzevši matematičke i fizikalne nauke. Na svakom drugom polju, neće niko moći zahtevati da mu se prizna da je znalac, ako nije, bilo sam sobom, bilo prinuđen od drugih, udario onim putem duhovnog razvitka, kojim bi ga povela živa prepirka sa protivnicima. Vidi se dakle, da bi nesmisleno bilo odreći se ovakve preke koristi, kada se ona sama nudi, a do koje bi se tako teško došlo, da je nema. Ima li dakle ljudi, koji poriču neko doneseno mnjenje, ili su gotovi da to čine, ako im samo dopušta zakon ili javno mnjenje, ono dajte da im blagodarimo, da ih pažljivo slušamo, da se radujemo što se našao neko, koji će uraditi za nas posao, koji bi mi i sami i sa većom mukom morali uraditi, ako nam je iole stalo do toga, da znamom jesu li naša uverenja onakva, kao što treba da su, i imaju li životne snage u sebi.

Imamo da govorimo još o jednom od glavnih uzroka, po kome je potrebno da ima različitih mnjenja, sve dotle, dokle čovečanstvo ne dođe na onaj stupanj duhovnog razvitka, koji je još u nedogledu. – Do sada smo se osvrtali, samo na dve mogućnosti a te su, prvo, da uobičajeno mnjenje može biti pogrešno, elem drugo neko mnjenje istinito; a drugo, ako je uobičajeno mnjenje istinito, ono da je veoma važno, da se uhvati u koštac sa protivnom zabludom, da bi se istina time jasnije pojmila i osetila. Ali ima još jedan slučaj, koji se češće dešava, nego oba gore pomenuta, a taj je, kad od oba mnjenja koja se bore, nit je jedno pogrešno, nit je drugo istinito, već su među sobom podelili istinu. Onda je nužno, da ima odvojenog mnjenja, da bi se dopunila ona čestica istine, koju nije zahvatilo uobičajeno mnjenje.

Opšte rasprostrta mnjenja, o svim stvarima koje se ne daju lako pojmiti, imaju nešto istine, ali retko da imaju, u sebi, svu istinu. Ona su samo jedan deo istine, čas manji, čas veći, obično su preterana i nakaradna, otrgnuta od onih istina, koje bi valjale da su uz njih i da ih ograničavaju. Raskolnička pak mnjenja, sadrže u sebi neke od onih ugušenih i prenebregnutih istina i ove raskinuvši svoje doskorašnje okove, teže ili da se spoje sa onom istinom, što je uobičajeno mnjenu, ili da joj izađu naprijateljski na ogled, gradeći se istom isključivošću, celom celcatom istinom. Do skora se ovo najčešće događalo, jer je čovečiji duh više jednostran nego svestran, i otud biva, da pri prevratima mnjenja, jedan deo istine pada, dok se dugi međutim uzdiže. I sam napredak, koji bi valjao da umnođava istine, zamenjuje jednostranu i nepotpunu istinu, samo drugom istinom, i koristi u toliko, u koliko je istina koja zamenjuje, potrebnija i bolje odgovara potrebi trenutka, nego ona, koja se zamenjuje. Uzevši dakle u obzir ovaj jednostrani značaj vladajućeg mnjenja i tamo, gde se ono zasniva na istinitom temelju, valja dakle uvažavati, svako mnjenje koje ima u sebi ma i jednu česticu istine, koju je vladajuće mnjenje prenebreglo, pa ma kako bila ova čestica istine, pomešana i upletena u zablude. Pametan čovek, neće se ljutiti, što onih koji nam obraćaju pažnju na istine, koje smo prevideli, previđaju takođe, neke istine, koje mi vidimo. On će sam sebi reći da, dokle je god opšte omiljena istina jednostrana, želeti je, da i ne omiljena istina, ima svoje jednostrane branioce, koji će odvažno stupiti u borbu i unatoč svim nezgodama, znati obratiti pažnju, na onaj deo istine, za koji oni kažu da je cela istina. – Tako je u osamnaestom veku, lekovito potresao svet. Ruso sa svojim nastanim nazorima, u doba, kada su se i obrazovani i neobrazovani divili “obrazovanosti” i čudesima novije nauke, književnosti i filozofije; kada su ljudi sebe držali, za nešto više, nego što su bili ljudi u starom veku. Ruso je učinio veliku uslugu svetu, razbivši čvrstu gomilu jednostranih mnjenja i prinudivši elemente da se kristalizuju u novom, obogaćenom vidu. Ovo nije da su tadašnja mnjenja, bila dalja od istine, nego što su to bila, rusovljeva mnjenja; šta više, ona su u glavnom bila bliža istini, u njima je bilo više priznate istine i manje zablude. Ali ipak je bilo u rusovljevoj nauci mnogo istina i prešlo je iz nje, mnogo u javno mnjenje, jer je ono baš trebalo tih istina i kada se taj izliv pritaložio, živele su te istine i nadanja u javnom mnjenju. – Od kada je Ruso pisao, izobraženi duhovi nisu nikad zaboravili, koliko je pretežniji prost život, koliko raznežavaju i demoralizuju ljude zamke i licemernosti lažnog društvenog stanja. Ovi će pojmovi vremenom i pobediti, mada i sada valja još posvedočiti, i to delima, jer reči tu slabo pomažu.

Da uzmemo još koji primer. Priznato je u politici, da je za zdravo stanje političkog života, podjednako nužno, da imaju u njemu jedna stranka reda ili stabilnosti i jedna stranka naprednjačka, stranka reforme, i to sve dotle, dokle jedna od tih stranaka ne raširi toliko svoj vidokrug, da može biti i stranka reda i stranka napredka, dokle ne sazna, šta joj valja održati, šta li oboriti. Svaki od ovih načina mišljenja, koristi se nedostacima, svojih protivnika i samo se toj međusobnoj opreci ima zahvaliti, da i jedno i drugo ostaju u granicama zdravog razuma. Gde god čovek ne može, isto tako slobodno ostvariti, i isto tako slobodnim darom i odvažnošću braniti, svoje nazore u životu, bilo da su oni sad u korist demokratiji ili aristokratiji, jednakosti ili imanju , zadrzi ili slobodnom naticanju, raskošu ili umerenoti, slobodi ili zaptu – tu nema izgleda, da će se učiniti pravda jednome, kao i drugome, tu se neće meriti, jednakom merom za sve, nego će po svoj prilici, jedna mera prevagnuti a druga u vis odskočiti.

U velikim pitanjima delatelnog života, istina je više pitanje izmirenja i ujedinjenja protivnosti, i malo ima ljudi koji bi bili toliko uviđajni i nepristasni, da ma koliko toliko, ostvare ovo izmirenje. I tako ne ostaje drugo, nego da se ono ostvari, borbom ljudi, koji se bore, pod raznim zastavama. – Ako dakle u važnim pitanjima koja napomenusmo, bilo koje mnjenje ima prava, da ga ne samo više trpe, nego i potpomažu, nego koje drugo njemu suprotno, to ima za cilj toga prava, ono mnjenje koje je neko izvesno vreme, na izvesnom mestu, ostalo u manjini. To mnjenje zastupa u to vreme, zanemarene interese i onu stranu čovečanskog blagostanja, koje je u opasnosti, da će se manje uvažiti, nego što bi valjalo. Ja znam, da se u ovoj zemlji trpe odvojenja mnjenja, u mnogim ovakvim pitanjima, i ja ovo navodim, samo zato, da bi po priznatim i mnogobrojnim primerima, svestrano dokazao da, kako danas stoji ljudska pamet, istina može samo onda procvetati, kad ima raznolikih mnjenja. I kad god se nađe ljudi, koji ne dele, prividno jednako mišljenje sveta o jednoj stvari, i onda, kada svet ima pravo, verovatno je, da ti ljudi imaju razloga svom odvojenom mišljenju. Ove razloge, treba saslušati i istina bi nešto izgubila, kada bi oni ćutali.

Moglo bi se reći “neka uobičajena načela a naročito ona, o najvišim pitanjima života, valja da su više no poluistine. Na primer, hrišćanski moralni zakon, sadrži u sebi svu istinu i ko bi učio drugi, od njega odvojeni moral, bio bi baš posve u zabludi”.

Budući da je ovaj slučaj najvažniji po život, to je ujedno i najzgodniji da na njmu okušamo opšte načelo. No pre nego što bi se reklo, šta odgovara moralnom zakonu, šta li ne, želeti bi bilo da se dođe na čisto sa onim, šta upravo treba razumeti, pod tim hrišćanskim moralnim zakonom. Ako se njim razume moralni zakon novog zaveta, onda se čudim, da ko god, koji je tu knjigu čitao, može misliti da se njime smerala i oglasila potpuna nauka morala. Sveto pismo, poziva se svuda, na neku pređašnju nauku o moralu i propisuje pravila, samo u onim pojedinostima, u kojima valja ovu nauku popraviti i boljom i uzvišenijom zameniti; a i van toga, govori sveto pismo, tako u vrlo opštim izrazima, da se ne može uzeti smisao od reči do reči, i više je u njemu poezije i rečitosti, nego zakonodavne tačnosti. Nikada nije ispalo za rukom, izvesti iz njega uređenu nauku o moralu, a da se nije moralo dopunjavati i starog zaveta, koji je do duše potpuniji ali u mnogom varvarski i samo za varvarski narod udešen. – Sv. Pavao bio je izričit neprijatelj, ovako judejskog načina tumačenja i popunjavanja nauke svog učitelja, ali se ipak i on, oslanja na neki pređašnji zakon o moralu a to je, na grčki i rimski i udesio je svoje hrišćanske savete, tako po tom zakonu, da čisto izgleda, kao da odobrava i ropstvo. – Ono što se zove hrišćanskim moralnim zakonom, koje bi bolje nazvati bogoslovskim moralnim zakonom, nije delo Hristovo ili njegovih apostola nego je tek kasnije postalo. Katolička crkva ustanovila ga je, malo po malo, u prvih pet vekova, i mada ga obnovitelji i protestanti nisu posve poprimili, ipak su ga manji izmenili, nego što se to moglo očekivati. Oni su se u glavnom zadovoljili time, što su uklonili sredovečne dodatke; pa su uvrstili u njega, svaka sekta, svome značaju i svojoj težnji ubaciće dodatke. Ja neću poricati, da čovečanstvo, ima mnogo da zahvali, ovom moralnom zakonu i onima, koji su ga propovedali, ali ću bezazorno reći, da je taj zakon, u mnogim bitnim tačkama, nepotpun i jednostran, i da bi ljudi, mnogo gore stajali, nego što zajedno stoje da nisu pojmovi i čuvstva, koja taj zakon ne uvažava, doprineli, da se obrazuje evropski značaj i život. Tako zvani hrišćanski moral, ima odlike nazadnosti, i većim je delom, protest protiv neznaboštva.

Ideal je tom zakonu, da više opominje čoveka, nego što ga podstiče, više ga upućuje da trpi, nego da stvara; više da bude nevin, nego plemenit; uči ga više, da se kloni zla nego da ide odvažno za dobrim. Vrlo je dobro rečeno, da taj zakon kad nešto nalaže, ono mnogo više kaže: “to ne čini”, nego “čini”. Gnušavajući se pohote uzdiže on do neba uzdržljivost i veli, da bi ova valjala, da bude jezgro zemaljskih zakona. Raj i pakao, smatra on, treba da budu pobude čestitom životu, i zaostaje tako iza starih mudraca; gradeći moral samoživim, odvaja on čuvstvo dužnosti čoveka, od koristi svojih bližnjih, van ako što s neba ne zapoveda, da se čovek obzire na ovu dužnost. Zakon ovaj uči da valja trpeti pa slušati, da se valja podčiniti svakoj postojećoj sili, koju ne treba, ako vera zabranjuje, zaista poslušati; ali protiv koje se, ma kako nam ona zlo činila, nipošto ne valja buniti a još manje ustajati. Moralni zakon svih znatnijih idolopokloničkih naroda, bavi se i odviše sa dužnostima prema državi, i sužava preko mere slobodu pojedinog čoveka, a čisto hrišćanski moralni zakon jedva priznaje ove dužnosti i prelazi ih ovlaš. Ne u Novom zavetu nego u Kuranu stoji izričito ovo načelo: “Vladalac koji daje kakvome čoveku zvanje, greši i prema Bogu i prema državi ako ima u svojoj državi, još nekoga, koji bi bio sposobniji za to zvanje”.

I ono što današnji moralni zakon priznaje prem da neznatno, da čovek ima dužnosti i prema celini, to ne izvire iz hrišćanskih nego po sve grčkih i rimskih izvora, a i ono, što ima u tom moralnom zakonu o privatnom životu, o visokoumlju, o duševnoj uzvišenosti, o ličnom dostojanstvu čoveka i samom čuvstvu časti, - sve to niče iz čisto čovečanskog a nikako iz religioznog dela našeg vaspitanja, a ne bi nikada ni moglo ponići iz takvog moralnog zakona koji izrično priznaje, da čoveka ceni jedino po poslušnosti.

Ja neću da tvrdim da ovih nedostataka mora biti u hrišćanskom moralnom zakonu, ma kako ga čovek razumevao, ili da kažem da on ne može odgovoriti onome, što se zahteva od potpunog moralnog zakona. Još manje ću ovo tvrditi o nauci i propisima Hristovim. Ja držim da Hristove izreke znače sve ono, što treba da znače; i da se mogu složiti sa onim što iziskuje svestrani moralni zakon; držim, da se u njih može umetnuti sve ono što vredi u jednom moralnom zakonu, bez da im se učini veće nasilje nego što su im ga učinili oni, što htedoše da izvedu iz njih zakonik za rad u životu. A time se i potpuno slaže, što ujedno mislim, da te izreke sadrže u sebi a nisu ni htele da više sadrže, nego jedan deo istine.

Ja smatram da ima mnogo bitnih delova najviše moralnosti, koje osnivač hrišćanstva nije predvideo ili nije hteo da predvidi u svojim govorima i koje je crkva, kada je osnovala, na osnovi ovih izreka, svoj moralni zakonik, sasvim zabacila. I pošto stvar ovako stoji, smatram da je velika zabluda – kada se u hrišćanskoj nauci traže potpuna pravila za naše življenje, kad i sam Hristos nije ih hteo razložiti, nego samo ukrepiti i osveštati. A i van toga, smatram, da ovi tesnogrudi nazori vode velikom zlu, i da ne malo škode, moralnom zaptu i pouci, koju se trude, da unaprede, toliki dobromisleni ljudi. Ja se jako bojim, ako se pokušava izobraziti duh i dušu po religioznim obrascima, isključujući one svetske obrasce koji su uz hrišćansku veru postojali, i njome se dopunili – da će iz takvog izobraženja, iznići niski, jadni i puzeći karakteri, koji će doduše skrušiti pred voljom svevišnjega, ali se neće nikada moći, sa srdačnom radošću, uzdići do pojma sveblagoga tvorca.

Ja smatram, uz hrišćanski moral, mora biti još i drugih moralnih zakona, ako se hoće, da se duh čovečanstva moralno preporodi, i da hrišćanska nauka, ne valja da bude izuzetak, od onog pravila koje kaže da u nepotpunom duhovom razvitku našem, istina može procvetati, samo u raznolikosti i borbi mnjenja. Iz toga ne sledi, da će ljudi, ako se brinu za istine koje nisu u hrišćanstvu, prenebregnuti s toga one istine koje imaju u njemu. Takva predrasuda i nebrežljivost svakako je neko zlo, i nemamo li izgleda, da ćemo ga se zauvek oprostiti ono smatrajmo ga, kao cenu koja se plaća, za neko ne ocenjeno dobro. – Ali svako se mora i treba da se ogradi, protiv onoga, što se jedan deo istine, izdaje za celu istinu, i pređe li se mera, pa oni koji protestuju postanu nepravedljivi, ono se mora jednostranost njihova premda sažaljevati ali ipak trpeti. – Ako hrišćani hoće nevernike da nauče, da budu pravedni prema hrišćanstvu ono neka sami započnu i nek budu pravdni prema neveri. – Istini se ne može ukazati usluga, kad se pred svetom zamazuje fakt, koji zna svaki koji i ole poznaje književnost, a to je: da su najplemenitije i najdragocenije nauke o moralu, po većoj česti, dela ne samo onih muževa, koji nisu poznavali hrišćansku veru – no i onih koji su je poznavali pa su je odbacili.

Neću da tvrdim, da bi neograničena sloboda izjavljivanja svih mogućih mnjenja, učinila kraj verozakonskom i filozofskom sektarstvu. Koliko god puta ljudi ograničene pameti, veruju onako nasumice u jednu istinu izvesno je da će je oni izjavljivati, uživati i tako se po njoj vladati, kao da i ne bi bilo druge istine na svetu, ili bar istine koja bi mogla njihovu istinu oggraničiti ili preinačiti. Ja priznajem, da je i najveća sloboda razmene misli, ne može zadržati mnjenja da se ne grade sektama, nego da se mnjenja još više iskritikuju ako se ne uvaži istina, s toga što je navađaju i njihovi protivnici a inače bi je valjalo uvažiti. Razborita i ne zauzeta okolina, a ne strasni borac, imaće najveće koristi iz sudara tih razni mnjenja. Nije zlo, što će se sudariti i boriti obe strane istine, već je zlo što će se mirno ugušiti polovina istine. Još nam ostaje nade, kad su ljudi prinuđeni da saslušaju i jednu i drugu stranku, i tek onda, kada budu pazili samo na jednu stranku, postaće njihove zablude predrasudama i istina neće biti od upliva, jer će biti preterana. I budući da je redak duševni dar, koji će umesno presuditi, među obema stranama jednog pitanja kad je samo jedna stvarno poznata – to istina ima malo izgleda, da će prodreti, ako ne naće svaka strana, svako mnjenje koje ima mali deo istine u sebi, sebi takvog branioca, koji će je ne samo bratini, nego ujedno tako braniti da ga drugi moraju saslušati.

Pošto smo ispitali četiri razna razloga, uverili smo se da je nužno za duhovno blagostanje čovečanstva, (a od ovoga zavisi i ostalo blagostanje) da ima slobode obrazovati i izjavljivati mnjenja. Raloge ćemo te ovde ukratko ponoviti.

Prvo: mnjenje koje se silom uguši može biti istinito, bez da smo u stanju tvrditi izvesno da je ono pogrešno. Poričemo li ovo to tražimo da se prizna, da smo mi nepogrešivi.

Drugo: mada ugušeno mnjenje može biti pogrešno, ipak je moguće a vrlo često i biva da u njemu ima jedan deo istine; i u koliko opšte ili vladajuće mnjenje, retko ili nikad ne sadrži u sebi celu istinu o jednoj stvari, to onaj ostatak istine, ima samo tako izgleda, da će izaći na vidik, ako se sudari sa suprotnim mnjenjem.

Treće: ako je uobičajeno mnjenje, ne samo istintio, već ako je u njemu cela istina, to će ga se većina pridržavati iz predrasude, neznajući i ne osećajući razumnu mu osnovu, ako ne bude dozvoljeno napadati ga snažno i bezobzirno. I napokon,

Četvrto: nauka će inače doći u opasnost da se izgubi, da oslabi, da joj se otme onaj oživljavajući upliv na karakter i radnju; pa će da postane gola i prazna forma, koja ne može da učini nikakvo dobro, nego samo mesto i sprečava da se ne širi istinsko i duboko uverenje, što niče iz razuma i ličnog iskustva.

Pre nego što ćemo ostaviti pitanje o slobodi izjavljivanja mnjenja, valja da se obazremo još i na ono mišljenje, koje kaže da treba dopustiti da se slobodno izjavljuju mnjenja ali da se to čini umereno, i bez da se prekorače granice učtivog razgovora.

Moglo bi se govoriti o tome, da je nemoguće povući ove granice, jer uzmemo li za merilo uvredu onih na čije se mnjenje napada, to će nas iskustvo uveriti, da se oni nađu uvređeni čim je napad snažan i od uspeha, i da im se čini da je svako prešao granice, čime je žešće i življe napao i u tesnac uterao. Ali ovaj način mišljenja, koji je važan za praktičan život, gubi se čim ga dublje načelno ispitamo. Nema sumnje da se način, kojim se tvrdi neko mnjenje iako je ono istinito neda pravdati, i da se može s pravom strogo ukoriti. Ali pri ovom načinu vređanja veoma je teško dokazati kome da je učinio uvredu, van ako on to sam prizna. Najviše se greši pri tome kad se podmeću koje kakve sofizme, kad se guše fakta i dokazi, kad se pogrešno navode okolnosit kog slučaja, ili kad se napokon izvrće protivničko mnjenje. Ali sve to čine neprestano i u najgorem stepenu i sve dobronamerno ljudi, koji ni u drugim prilikama ne važe da su neznalice i nesposobni, i to tako, da je retko moguće reći savesno i sa dovoljnim razlogom da su pogrešno predstavljajući stvar, moralno pogrešili. A još manje bi valjalo da sam zakon uzima tu slobodu mešati se u takve prestupe učinjene govorom. Možda bi manje osudili ove, tako zvane ne umerene izraze kao: ruženje, ismevanje, uvredu i td, kad bi se to uskratilo i jednoj i drugoj stranci; ali ovako se ne da da oni ne upotrebljavaju samo protiv vladajućeg mnjenja. Ako i kod god upotrebljava protiv onog mnjenja, koje ne vlada ne samo da će mu se kroz prste gledati, već će ga još po svoj prilici pohvaliti što se tako pošteno trudi i što se pravedno ozlojedio. – I baš otuda potiče najveće zlo, što se ono upotrebljava protiv onih koji su bez odbrane; i ne poštena korist, do koje može doći neko mnjenje tim sredstvom pripada isključivo uobičajenom mnjenjima. Najgora uvreda koja se ovim načinom može, u žestini prepirke, naneti pristalicama suprotnog mnjenja jeste, žigosati kao rđave i nemoralne ljude. Najviše su izloženi ovakvim klevetama, pristalice ne omiljenog mnjenja, i pošto ih obično malo ima, to se van njih slabo ko stara da li im se čini krivo. A napadačima na neko vladajuće mnjenje, zabranjuje se da se ne služe ovim oružjem; služe li se njime onda nisu bezbedni za svoju ličnost a ako su i to,ono će njime samo omalovažiti svoju rođenu stvar. U opšte mnjenja koja su suprogna vladajućem mnjenju, biće saslušana, ako se najblaže izraze i ako se klone svake nenužne uvrede, ustupe li od toga i za dlaku, izgubiće tako svoje zemljište; pristalice pak vladajućeg mnjenja tako užasno nabeđuju svoje protivnike da se ljudi čisto boje, ispovedati suprotno mnjenje i slušati one koji ga brane. S toga bi dakle bilo u interesu i istine i pravde, da se na obe strane ograniči, upotrebljavanje vređajućeg govora; jer kad bi bilo prilike da se bira, ono bi veća muka bila stati na put, da se ne napada na raskolništvo nego na religiju. – Očigledno je da se ni zakon ni vlast nema ni u jedno ni u drugo mešati, a mnjenje neka sudi uvek po okolnosti naročitog slučaja.

Valja dakle osuditi svakoga, bio on na ma kojoj strani, koji ne brani svoju stvar iskreno, već je brani sa zloćom, tvrdoglavstvom i nestrpljivošću. Ne valja dakle prišivati ove greške protivnicima, s toga što su nam protivnici, nego treba odati čast i poštenje svakoj ličnosti, ma koje stranke; samo ako ona trezveno i mirno sudi o protivnicima i njihovim mnjenjima; ako ih iskreno karakteriše i ništa im na štetu, ne preteruje i ništa ne izostavlja, što bi govorilo ili moglo govoriti u njihovu korist. To je pravi moral u javnom razgovoru, i mada se on često krši, ipak sam tako sretan da znam, da ima mnogo znatnih pobornika, koji ga jako paze a još više njih koji se savesno trude, da ga postignu.

Beleške

1. Tek što sam ove reči bio napisao, kada započe vlada 1858. goniti štampu, kao da htede ovo opovići. Ovo zlonamerno mešanje u slobodu javnog govora nije me moglo prinuditi da išta preinačim u svom tekstu; moje dakle uverenje da su prošle kazne i stradanja za prestupe u političkom govoru u našoj zemlji, nije preinačeno, izuzimajući kao što rekoh, trenutke slepog straha. Jer prvo vlada nije istrajala u tom gonjenju a drugo to i nisu bila politička gonjenja u punom smislu. Prestup nije bio u tome, što su se pretresale ustanove, rad ili lica vlade, nego što se rasporstirala nemoralna nauka: da je dozvoljeno ubijati tirane.
   Ako dokazi u ovoj glavi navedeni, imaju iole vrednosti, to bi bilo potpuno slobodno, biti pristalica ma kakve nauke i govoriti o njoj, jer je to stvar, koja spada u unutrašnje uverenje, ma kako ta nauka bila nemoralna. Ne bi bilo umesno a ne bi ništa ni dokazalo da li nauka o ubijanju tirana zaslužuje to ime. Dovoljno je da kažem da je ovo bilo uvek sporno pitanje morala; da su čitavi narodi smatrali ne za zločinstvo, već za plemenitu žrtvu kad neko ubije zlikovca, koji se izmiče zakonu, stavljajući se iznad zakona; i da ovo nije ubistvo već građanski rat. Draženje na to ubistvo, može se po mom uverenju, naročito samo onda kazniti, kad je to draženje zaista imalo pravih posledica, i kada se može dokazati od prilike veza, između draženja i pokušaja ubistva. I onda ne sme kazniti strana vlada, već vlada koja je sama napadnuta, u interesu svoju samoodbrane, pokušaje koji udaraju na njeno biće.
2. Tomas Prolej Asisi u Bodmenu 19. jula 1857. Idućeg decembra pomilovala ga je Kruna.
3. Đorđa Jakova Holieka 5. avgusta 1857. i Edvarda Trilova jula 1857.
4. Baronu od Glajhena. Policijski sud Meriboru Strita jula 1857.
5. Velika nam je opomena u ovom smislu to, što se umešala strast gonjenja, pri sepoaskom ustanku i što se pokazala kao najgora strana, našeg narodnog značaja. Da prećutimo bes veroispovedne strasti i one varalice sa predikaonice ali čelovođe evangeličke stranke postaviše kao načelo gospodarenja nad induima i muamedancima, da se ne sme nijedna škola, u kojoj se ne uči sveto pismo, potpomagati javnim novcem, a iz toga je bila nužna posledica, da se nijedno javno zvanje ne sme podeliti osim pravim ili mnimim hrišćanima. Jedan državni pottajnik rekao je, po izveštaju, od 1. nov. 1857. besede mu svojim biračima: Trpljenje njihove vere, (vere stotine miliona britskih podanika) tog sujeverja koje oni veron zvaše, britanskom vladom, imalo je tih posledica, da se poštovanje britanske vlade umanjilo i širenje hrišćanstva zadržalo...Strpljivost, to je osnovni kamen religiozne slobode ove zemlje, ali ne valja zlo upotrebljavati ovu reč strpljivost. Po onome kako je on razume, razume se u toj reči potpuna sloboda, sloboda bogopoštovanja za sve hrišćane kojime vera počiva na jednakom osnovu, strpljivost je strpljenje svih sekta i imena hrišćana, koji veruju u jednoga posrednika.” Želim samo da obratim pažnju da ovaj čovek, za koga su smatrali da zaslužuje, da bude na tako visokom mestu u državi, pod slobodoumnim ministarstvom: brani načelo, da svi oni koji ne veruju u božanstvo hristovo nemaju prava da ih trpimo. Ko će se još posle ovakve budalaste izjave nadati, da su zauvek prošla vremena religioznog gonjenja?