О слободи (Џон Стјуарт Мил) 1
| ←< Посвета | О СЛОБОДИ Писац: Џон Стјуарт Мил |
2. глава >→ |
УВОД
Предмет овога списа није слободна воља, већ грађанска и друштвена слобода; а то ће рећи: природа и границе власти, коју би могло извршавати друштво на појединцу. Ово је питање ретко поставаљано у начелу, а готово никад није свестрано претресено, али оно утиче веома јако на сва спорна питања нашег столећа, и мада је још скривено , ипак ће оно ускоро да изађе на видело, као животно питање будућности. Питање ово није тако ново, јер оно покреће човечанство још од искона, али се појављује у новим видовима, на степену развитка који је достигло садашње изображено друштво, и захтева да се другачије и темељније претресе.
Борба слободе против силе, то је значајна црта повеснице, с њом нас понајпре упознаје историја грчка, римска и енглеска. Слобода се звала у оно време, заштитом против насиља политичких власника. За ове власнике мислило се онда (изузимајући неке народне владе у Грчкој) да су по нужди супротност народу, над којим имају власт. Час је то био поглавица, час какво владајуће племе или каста, која је изводила своју власт, или из наследства или из победе, али ју је свакако извршавала на незадовољство потчињених; но ове се власти то није дотицало, а није се то ни желело, мада су се и могле оградити против овог угњетавања. Власт ова сматраше се као да је нужна, али уједно и врло опасна; као неко оружје које су власници могли употребити подједнако и против својих поданика и против спољашњих непријатеља. Нужно је било, да постоји једна птица грабљивица, која ће бранити слабије чланове заједнице, од грабљивих крагуја, и којој би се, будући да је најснажнија, могла поверити та одбрана. Али пошто је краљ грабљивица, био често расположен да мало прореди и своје стадо, то је дакле ваљало бити увек на опрезу и знати се бранити и од његовог кљуна и ноктију.
Родољуби су с тога тежили, да ограниче власт, која би припадала владаоцу над заједницом, и то ограничавање било је оно, што се онда разумевало, под слободом. Постоје два пута којима се ударило, да се то постигне. Извојевало би се, прво, признање неких установа, такозваних политичких права и слободе, које владалац није смео оборити а да не постане вероломан, и да не оправда известан отпор или општи устанак против себе. А друго, што се касније увело, било је неко уставно ограничење, по коме је најважнија радња владајуће силе зависила од воље целине, или једног тела, од кога се очекивало да заступа општу корист. У већини европских земаља, морала се владајућа сила покорити оном првом ограничењу.
Са овим другим ограничењем, не догоди се тако, и сад настаде главни задатак свих пријатеља слободе, да се ово постигне, а где је оно већ отпочето, да се што савршеније спроведе. И то остаде циљ и преко тога не пође се даље нигде, где год човечанству беше повољно, да се један непријатељ другим обара, да му господари један господар, под условом да је оно мање више заштићено од његовог насиља.
Али у току човечанског развитка дошло је време, кад се више не држи, да је прека нужда, да владаоци имају власт неограничену, која је по себи упркос општем добру. Људима се учинило да је много боље, ако се разне државне власти повере пуномоћницима или посланицима целог народа, који се могу и смењивати. Народ мишљаше да је само то начин, којим ће се обезбедити против тога, да се државна власт не може никада употребити на његову штету. Гдегод беше народне странке, беше јој главни задатак да тежи за владаоцима, који се бирају, и то само на неко време; и ова тежња ступила је на место оних пређашњих напрезања да се ограничи власт владе. Док се учрвршћивала борба око тога, да влада зависи од повременог избора народа, дотле су се по негде појавила мишљења, да се и сувише важности приписало овом ограничавању власти. У томе је било (тако се чинило) неке одбране од владаоца чији интереси беху обично супротни интересима народа. Што се пак сад тражило, беше то да владаоци буду са народом једно, да њихови интереси, њихова воља постану интересом и вољом народа. А народу на што онда, да се брани од своје рођене воље, јер ту се није имало бојати, да ће народ учинити себи самом што на силу. Народ је могао тако поверавати владаоцима сваку власт, јер им је он прописивао како да је употребљавају, само ако су владаоци били одговорни и дали се на брз начин уклонити. Њихова власт била је онда власт народа, само нешто згодније удешена, да се може само лакше употребљавати. Овако је мислила или можда и осећала последња генерација европских слободњака, и овако је то већим делом и сада у овој странци на континенту. Међу политичарима континента има врло мало светлих изузетака који допуштају да се влада ограничи, изузимајући баш ону владу која по њиховом уверењу већ не би требала ни да постоји. Овако би мишљење временом овладало и у нашој земљи, да су потрајале небројене околности које су нас ка томе нагониле.
У политичким и филозофским теоријама, као и у поједином животу, открива се успех погрешке и слабости, које би се иначе у случају да ствар није успела, можда на дуже отеле посматрању. Схватање, да власт коју врши један народ над собом самим, не треба да се ограничи, могло се чинити да га не ваља све дотле нападати, док је био разговор о народној влади у сну или у књигама само, као о установи, која је у давно прошлим временима постојала. Није било потребе да се овај појам потресе са пролазећим заплетима, као што је то била француска револуција, и то утолико пре што је сво зло у њој било дело неколицине самовласника, и није се могло приписати штетном упливу народних установа, него више неком напрасном грчевитом изливу против монархистичког и аристократског насиља. Међутим, по једном се пак великом делу земаљске површине прострла демократска република, и показала се као један од најснажнијих удова у породици народа. Тиме постаде изборна и одговорна влада предметом оних испитивања и претреса који се обично чине око неког огромног дéла које већ постоји. Приметило се, да када се говори о “самоуправи” о “самовласти”, да то не значи баш управо оно, што се под тим разуме; да и “народ”, који власт врши, није увек онај исти народ, с којим се и над којим се та власт врши, и да такозвана “самоуправа” није управа сваког појединца над самим собом, но је управа свих над сваким. А ван тога да воља народа у истини једно је, са вољом најмногобројнијег и најраднијег дела тог народа – једно са већином, или оном странком којој је за руком пошло, да се натури као већина. Из тога следи да и сам народ може смишљати да угњетава један део целине; и као што треба против онога другог, тако ваља и против овог народног злоупотребљавања власти да има заштите. Ето с тога је увек важно, да се ограничи власт владе над појединим лицем и онда, кад је влада редовно одговорна целини т.ј. највећој странци целине. Лако се одомаћило сматрати ствар овако, јер то се препоручује и мислећим главама и по вољи је оним сталежима који су у европском друштву од великог уплива и чијим је правим интересима демократија противна. И тако се сада и “тиранија већине” броји у зла, према којима има друштво да се огради.
Као што су се људи бојали оне друге тираније, тако су се испрва а и данас још боје тираније већине, и то нарочито и услед тога што су је осећали у поступцима државне власти. Људи који су ту ствар оштрије узели, увидели су, да друштво – друштво као целина над свим појединцима који га склапају – не узима за оруђе свог насиља, само она дела, која може да изведе преко својих јавних власти. Друштво има силу и оно је употребљава да само изведе своју вољу, и кад оно што је наопако или уопште, остварује пусту вољу своју, у стварима у које не би требало да се меша; онда друштво чини друштвено насиље, које је тим штетније него свако друго државно насиље, што се не служи тако оштрим казнама, али не оставља ни толико излаза да се те казне избегну; што сасвим продире у живот и окива и саму душу. Није дакле довољно да се има само одбрана од власти, треба да постоји одбрана и против владајућег мњења и назора; против онога нагона друштва, који хоће свој начин мишљења и рада, да другим чиме, но што су грађанске казне, натури као правило живота и онима, који тако не мисле. Треба да постоји одбрана против смера друштва, да сваку личност која му није по вољи, у свом развитку скучи, да је сасвим угуши, и да сваки карактер натера да се по њему образује. Има нека граница преко које не сме прећи опште мњење а да се не умеша у личну независност; сваком дакле друштву, које хоће да напредује, исто је тако од преке потребе да пронађе ту границу, да не да, да се она прекорачује, као што му је нужно, да се огради против државног деспотизма.
Мада се ово што рекосмо не да лако порећи, ипак још остаје много, ако не све, да се ово питање практично протумачи, нарочито да се повуче граница, како да се самосталност и ограничење од друштва, једно другом прилагоди.
Животу човека даје вредности то, што други људи морају да се према њему у својој слободној радњи ограничавају. Морају се дакле поставити нека извесна правила живота, а то ваља на првом месту да постави закон, а у многим стварима где закон не може да успе нека постави та правила – јавно мњење. Главно је питање у чему да се састоје та правила? Изузевши неке најочитије случајеве, и ово је једно од оних друштвених питања које је врло мало разјашњено. Нема ни два века, ни две земље, у којима би ово питање подједнако решено било, и један се век чуди другоме и једна земља другој, како га је решила. И народ једне земље и једног века тако је мало свестан о томе, како је тешко ово питање решити, да напросто изгледа, као да су људи одувек о томе споразумни. Држи се, да су правила која су сами поставили тако јасна, да сама за себе говоре. Ова готово општа обмана пример је, од како је чаробног уплива навика која није само, како се то обично каже друга природа човека, него је човек узима непрестано на место онога, што му је заиста урођено. Уплив навике, која не да да ико посумња у правила живота, која је друштво узајамно усвојило тим је јачи што се у овом питању поставља, да није нужно наводити разлоге ни себи самоме ни другима. Свет се навикао и верује да у таквим питањима више чине осећања но разлози, и да су томе разлози сасвим излишни; Ову веру потхрањивали су неки који себе сврставају у филозофе. Осећај, да свако треба да чини оно што други или сви једномишљеници воле, - то се уистину узима за мерило истине, кад неко гради себи мњење о оном како ваља удесити правила живота. Доиста и нико неће сам себи да призна, да суди о стварима по свом нахођењу; да мњење о некој ствари, ако није поткрепљено разлозима, важи само као лично нахођење, и ма колико се позивали да је и другим људима то исто нахођење, оно остаје увек нахођење, ма и нахођење многих, на место нахођења појединог човека. Већини људи довољно је овако лично и овако оснажено нахођење, шта више они њиме и правдају своје мишљење о моралу, укусу и пристојности, ако им то не спада у оно што они верују; њихво нахођење им је главни кључ на коме они ту своју веру тумаче. На мњења дакле људи, о ономе што ваља или не ваља, утичу разни узроци, који опредељују уједно и њихове жеље о ономе, како да се други људи владају; а ових узрока има тако исто много, као што има много побуда, које чине, да људи много штошта друго желе. Час утиче на људе њихов ум, а час њихове предрасуде или уображења, често и њихове друштвене склоности или апатије, завист или суревњивост, охолост, и гордост а понајвише лична жеља, лични страх – лична корист; било то право или не. Где год има, да је једна класа узвишена над свим осталима, ту бива, да морална свест целе земље потиче из заблуда или свести ове једне уздигнуте класе. Понајвише из оваквих сталежних предрасуда и чувстава поникао је онај обичајни закон, који опредељује однос Спартанаца и хелота, закупаца и црнаца, однос владаоца и поданика, отмених и пука, мужа и жене; и назори који су таквим начином постали, утичу после обратно на морално чувство и узајамне односе чланова те уздигнуте класе. Где је пак другде, какав сталеж изгубио своју некадашњу превагу, или тамо, где та превага није омиљена, носи преовлађујуће морално чувство на себи утисак неке нестрпљиве зловоље, према поменутој превази једног сталежа.
И потчињеност људи наклоностима или ненаклоностима, које претпостављају код својих привремених господара или богова, опредељује такође правила живота, која улива закон или мњење, и ово се односи и на рад и на нерад. И мада је ова потчињеност поглавито себична, она ипак није притворност; она је корен савршеног искреног презирања, које је учинило да су људи спаљивали вештице и расколнике. Напокон је, међу толиким ниским побудама, још од јаког уплива на правац моралног чувства и општа и очита корист друштава, мање својом властитом вредношћу него више као последица из тога изрођених наклоности и ненаклоности које се не тицаху толико добра друштва, али беху ипак од уплива при стварању обичаја.
Сходно томе, наклоности и ненаклоности друштва, или једног његовог снажног дела, биле су доиста превасходно побуде, по коме је закон или мњење углавило правила, којих је ваљало да се сви придржавају. Овакво стање ствари нису уопште и начелно нападали ни они људи, који су мишљењем и својим чувством испред друштва унапред измакли, мада се у појединостима нису слагали са овим. Они су пре истраживали како се те наклоности и ненаклоности друштва мењају, но што су испитивали питање, да ли ваља да су те наклоности и ненаклоности закон за поједине људе? Они су се радије трудили око тога, да измене осећања друштва о ствари ако су и сами расколнички мислили, него што су у опште пристајали уз саме расколнике у одбрану слободе. Верозакон је једини случај, у коме су се људи начелно узвисили и чврсто држали тог вишег гледишта, и тај је случај у много чему од велике поуке а уједно је најјаснији пример како може погрешити тако звано морално чувство. Одиум тхеологицум искреног верозаконског апостола јесте најочитији пример дејства тог природног чувства. Они који су први свргли јарам такозване “католичке” цркве нису били исто тако, као и та црква сама, нимало вољни, да допусте разноликост религиозног мишљења. Кад је минула жестине борбе, без да је и једна странка потпуно победила, и када је свака црква и секта морала ограничити се на то, да задржи оно земљиште, које је заузела; нашле се мањине, неимајући изгледа да буду већине, у нужди, да потраже од оних, који немогоше задобити за себе, да им ови трпе њихов засебни и одвојени верозакон. И само на овоме попришту бранила су се права појединог човека према друштву, на широкој основи општих начела и очигледно се доводио у сумњу захтев друштва, којим хтеде да подвргне одвојена мишљења под своју силу. Људи којима свет има данас да заблагодари слободу вероисповести, тврдили су, да је слобода савести вечито право сваког човека, и да у стварима вере нико није одговоран за другога. Али нетрпељивост је у људима, у свему, што им на срцу лежи, тако јако укорењена, да слобода вероисповести није готово нигде заиста остварена, изузевши тамо, где јој је придошло у помоћ верозаконска равнодушност, коју не буне богословске размирице. – У свима и најтрпељивијим земљама признају сви који су побожни у себи, да ваља бити трпељив али не баш одрешито. Један би трпео одвојена мњења у начину управе цркве, али и не трпи у самим догмама; други може да трпи свакога, само не онога који не верује у Папу или у Тројство; трећи трпи свакога који верује у “откровење” а мало их има који у својој хришћанској љубави иду тако далеко, да трпе свакога – само не онога, који не верује у једнога Бога и у будући живот. Гдегод има искрена побожна чувства у човечанству ретко да се не захтева овако строга вера.
У Енглеској (због посебног развитка државнога) притиска теже јавно мњење, а закон лакше него у свим другим земљама; људи се овде живо опиру сваком непосредном мешању у власти, законодавне или управне – у приватан живот. А то не бива толико из поштовања права на личну самосталност, колико из још не угинуле навике, по којој се увек предпоставља да влада има неку корист, која је противна општој користи. Већина још није научила да осећа власт и надзоре владе, као своју рођену власт и своје рођене надзоре. Кад се дође једном до те свести, онда ће лична слобода бити изложена нападима владе као што је сада подложена нападу јавног мњења. За ово, чувство је врло живо и готово је да се одупре закону, кад овај хоће личност да ограничи у ономе, где иначе не беше ограничена; и онда се ту не пита, да ли та ствар иде под, или је изван домашаја закона; и тако ово чувство које је по себи у главном спасоносно, често се у поједином случају рђаво и неосновано примењује. Нема нигде говора о каквом признатом начелу, по ком би се опште судило да ли је мешање владе умесно или не. Свако суди по личном хиру. Једни би да нешто добро ураде или да неком злу доскоче, најрадије уступили тај посао влади; други би пак радије терет друштвених зала упртили на своје раме, него што би рашили поље, које подлеже мешању владе у људске ствари.
Тако се исто свако у правцу свога чувства држи у неком нарочитом случају час ове час оне стране, или суди по мери учешћа, или по свом већем или мањем поверењу у владу, да ће она у том нарочитом случају поступити по његовој вољи; ретко да ко ради из чврстог и сталног уверења, које има о правом задатку и граници власти владе. И као што му се свиди, греши услед тога, што нема стална начела и једна и друга стана: влада се толико исто често неумесно призива у помоћ, као што се често неумесно њена помоћ одбија.
Поставимо сада себи у овом покушају задатак, да докажемо једно врло просто начело, које би требало да безусловно руководи поступак друштва према једном човеку, било да га у нечему ограничава; било да се друштво у томе служи телесном силом, ма каквом законитом казном или моралним принудама јавног мњења. То је следеће начело: да самоодбрана буде једини циљ, за коју човечанство, поједини људи или целина има права, да се меша у слободу радње једног од својих чланова; да предупређивање да се други не оштете, буде једини законити разлог, по коме се сме употребити сила, према неком члану образоване заједнице. Телесно или морално благостање ни своје ни туђе није томе довољан разлог,. Нико се не може правно принудити, да нешто чини или да нешто пропусти што би то можда по њега по срећу његову боље било, или, што би кад би тако чинио, то по мњењу других паметно и право учинио. Ово су разлози по којима би му неко могао нешто предлагати, убеђивати га, наговарати, молити га, али никад нису разлози, по којима би могао неко некога силом принудити, или ако је већ учинио, учинити му зато неко зло. Ово се само онда даје оправдати ако је учињено, у циљу да се предупреди нешто, што би другог оштетило. Свако је друштву само у толико одговоран за своје понашање, у колико се то и других тиче. У ономе што се њега самог тиче, свако је самосталан, правно неограничен. Свако је сам свој господар над собом самим, над својим телом, над својом душом.
Ваљда неће бити потребе да приметимо да се ово односи на одрасле људе који су у пуној снази душе и тела. Не говоримо о деци или младима који су испод оних година, које закон одређује да могу имати мужа и жену. Које још у таквом стању, да се морају други за њега старати, тај захтева одбрану и против своје радње и против онога што га с поља угожава. Стога не треба да изгубимо из вида оно исконско стање, где се друштво сматрало као још недозрело. Прве тешкоће на путу самосталног развитка, тако су огромне, да се не ваља дуго премишљати о оном, чиме се да се надвладају; владаоцу одушевљеном за развитак и унапређење народа пристају онда сва средства, којима се може постићи циљ, који је иначе недостижан. Суровом, исконском народу најбоља је влада сила, само ако јој је циљ, да народ усаврши и кад заиста постигнути циљ и оправда то средство. Слобода као начело не да се употребити на претходно стање ствари, док људи нису постали способни, да се усавршавају слободним и мирним убеђивањем. Док се дотле не дође, не остаје им ништа друго него да се покоре људима као што су били Агбар или Карло велики – још ако буду те среће, да их негде пронађу. Чим је пак човечанство у образованости довољно напредовало, па се даје убеђивањем и поуком свом сопственом усавршавању руководити (а дотле су давно дошли сви народи, који нас се овде тичу) онда се већ не дозвољава насиље, било оно у виду да људи нешто трпе или се казне, у циљу да се њихово благостање постигне, и казна се да оправдати тамо, где намерава да друге заштити.
Овде ће бити место да приметим, да се одричем сваке користи, која би се дала извести из апстрактног појма права, које је независно од преставе нужности. Нужност је мени последње мерило, којим се испитују сва етничка питања, али она треба да буде нужност у свом најширем смислу, нужност основана на сталној користи човека као створа, који је опредељен да напредује. Ја тврдим, да овај обзир правда оно, што поједине људе у нечем спољашњем ограничава њихову сопствену вољу, али само у оним радњама које се и других људи тичу.
У колико неко чини оно, што другима шкоди, у толико треба тај случај да се казни, било сад законом или где законите казне немају успеха, онда општим неодобравањем. Људи се могу принудити и на такве радње, које су другима непосредно од користи, такви су случајеви кад се неко принуди да пред судом сведочи, да праведно учествује у општој одбрани или у некој другој општој радњи, која је од преке потребе за напредак друштва, чију заштиту уживамо. Људи се могу принудити и неким извесним приватним доброчинствима, као на пример да спасу свом ближњем живот или да одбране нејаке од насиља. То су све ствари, које, ако се неучине, друштво то с правом казни, у толико пре што је свако дужан чинити. Може се некоме шкодити, не само тиме, што му се нешто учини, већ и ако се пропусти прилика, па му се нешто не учини; и у једном и у другом случају право је, да су људи одговорни за штету. Али треба бити више на опрезу када се неко присиљава да нешто не пропусти. Одговорност за зло које се другом чини, то је правило – одговорност ради тога, што се то зло није предупредило, то је тако редак изузетак. Али ипак има много важнијих случајева, који доста јасно правдају овај изузетак. Тако је свако де јуре одговоран у свим оним својим спољашњим односима, који се тичу ствари других људи прво тим људима, а по потреби друштву као њиховом заштитнику. Има често добрих разлога, да се човек не повлачи на одговорност, али ови разлози морају потицати из нарочите целисходности тог случаја. То бива прво с тога, што је задатак често такав, да ће га човек по свој прилици боље решити, ако му се он остави на слободну сопсвену увуђавност, него кад га друштво хоће својим путем да надзире; или с тога, што су незгоде које би поникле из надзора веће, но што би биле оне, које би се надзором отстраниле. Где има таквих разлога који не допуштају присиљавати људе на одговорност, ту ваља да се нађе као судија, сама савест онога који ради, па она да брани корист оних који немају одбрану, и то тим строжије, што се у овом случају не може тражити да ко одговара пред земаљскимс судом. Али има једно поље у животу рада, на ком друштво, за разлику од појединца, ако у опште има, оно има само посредних интереса, а то је, скуп свих оних радњи које се тичу само онога, који је и покренуо, или кад се већ тичу и других људи, оно се тичу само са њиховим слободном, намерном и поштено добијеном вољом и учешћем. Кад рекох, да се те радње тичу само онога који је и покреће, то мислим да се оне тичу прво и непосредно њега; јер оно што се само њега тиче може се тицати и других. Приговоре које би се могли поставити, испитаћемо мало ниже.
Тако се дакле обележава делокруг човечанске слободе. Он обухвата прво унутрашњу свест, захтева дакле слободу савести у најширем смислу, слободу мисли и чувства, безусловну слободу мњења и осећаје о свим стварима, практичним или шпекулативним, научним, моралним или богословским.
Слобода, да човек своје мисли објављује и у јавност износи, чини се као да спада под друго начело, јер се рачуна као радња појединог човека, која се и других људи тиче; но будући да је она готово исто тако важна, као слобода мишљења и што се заснива на истим разлозима, то се она не да практично одвојити од ње. Даље обухвата начело: слободу да свако може уживати и тежити; да може живети по својој вољи, како му се највише свиђа, и на свој рачун, ма шта из свега тога испало; да му његови ближњи не смеју сметати у томе, кад им он не чини штету, па мислили они да он ма како неразумно и неумесно живи. Напокон иде из слободе сваког појединца; слободан удр им се тиме не шкоди, предпостављајући да се удружују само пунолетни и да се нико преко своје воље или с преваром не увлачи у друштво.
Ниједно друштво није слободно у коме се у главном не поштују ове слободе, па ма какав му био начин владе; а ни једно друштво није потпуно слободно, где не важе ове слободе безусловно и неограничено. Слобода, која то име заслужује, јесте у томе, да ми сами своју сопствени срећу својим путем тражимо, да нам нико не смета у томе, докле ми њему не сметамо или му не стајемо на пут, да он своју срећу постигне. Свако је себи чувар свог сопственог телесног, душевног и умног здравља. Човечанство више добија, кад пушта сваког да живи како му је воља, него кад сваког присили да живи како је воља другима.
Мада ове изреке нису нимало нове, некоме ће се учинити да су сасвим обичне. Ипак нема науке, која би била противнија општем правцу, постојећих мњења него што је ова. И заиста је друштво (по својој увиђавности) исто толико снаге потрошило да дотерује људе, по свом калупу, који је оно имало за лично и друштвено усавршавање. Држава је у старом свету држала да има права, да свестрано управља приватним животом, стари мудраци сложили су се са оним, што се мислило да се државе највише тиче, како се сваки поједини грађанин телесно и умно васпитава. Овакав начин мишљења могао се и допустити, у оним малим републикама, које су окружене снажним непријатељима, биле у непрестаној опасности да ће какав спољашњи напад или унутрашњи потрес срушити, и којима би тако штетно било пустити да у средсређена снага ослаби, да се нису смеле ослонити без условно на добротворне последице слободе. У новије време државе су веће, светска и духовна власт је одвојена (савешћу и државним стварима управљају одвојене власти) и тиме се избегло да се закон није тако дубоко мешао у приватан живот. Али су овде још ревносније употребљаване моралне принуде, где год се појединац усудио, да се удаљи од владајућег мњења, било у друштвеним, било у својим стварима; готово се свуда вера, ова најјача снага која утиче на развитак моралног чувства, потчинила или частољубљу хијерархије, која се својим надзором у свашта уплетала или мрачној строгости обичаја. И међу новијим људима који су смерали да исправе свет, па су се старим вероисповестима најжешће противили; било је људи, који су и цркве и секте, потраживали ову власт над савешћу. Ово важи нарочито за А. Конта, чији је друштвени план, као што га излаже траите` де политиqуе поситиве, стављао у изглед, владу друштва над појединцем (додуше више моралним него законитим уредбама) и који превазилази политички идеал најстрожијег гајитеља старог века.
Негледајући на назоре појединих мислећих људи, ипак целина све више тежи томе, да распростре у недоглед, силу друштва над поједнцем, које јавним мњењем, које законодавством; и у колико све промене, које се дешавају у свету, иду на то, да ојачају друштво, а ослаби снага појединца, у толико је и ово једно од зала, које не само да неће само од себе нестати, већ прети, да ће све више и више расти. Нека од најплеменитијих а нека од најнижих човечијих чувстава, подупиру тако јако склоност човека, (био он сад владалац или грађанин) да намеће другима за правило живота своја мњења, да не може у томе ништа да га обузда, осим тога што нема снаге. Но будући да ова снага не опада, већ расте, то нам је у садашњим околностима у изгледу, да ће то преваљивање све више расти, ако се усуди подићи против тога, каква јака ограда моралних уверења.
Добро ће бити по наше доказивање, ако уместо да се упустимо у наш задатак уопште, уземемо прво на око, онај њен део, где је ово начело, које смо овде поставили, ако не сасвим оно до неке извесне границе признато. Део је тај: слобода мишљења од које није могуће поделити сродну јој слободу изјављивања мњења, речима или штампом. Мада ове слободе сачињавају политички морални закон, у свим оним земљама, које исповедају слободне установе и верозаконску трпељивост, ипак јавна свест не познаје још довољно ни филозофске ни практичне разлоге, који су им основа; А и многима који су вође мњења, није ово ушло толико у крв, колико би се могло очекивати. Када се ови разлози умесно разумеју, дају се на много шире применти, него што је ово питање. Њихово темељно разлагање, биће дакле најбољи увод за оно остало. То ће ме уједно и извинити, ако се не нађе ништа ново у овоме, што ћу представити; а уједно и зато што сам се усудио да опет разлажем оно, што се већ триста година па до данас толико пута већ разлагало.