O slobodi (Džon Stjuart Mil) 1
| ←< Posveta | O SLOBODI Pisac: Džon Stjuart Mil |
2. glava >→ |
UVOD
Predmet ovoga spisa nije slobodna volja, već građanska i društvena sloboda; a to će reći: priroda i granice vlasti, koju bi moglo izvršavati društvo na pojedincu. Ovo je pitanje retko postavaljano u načelu, a gotovo nikad nije svestrano pretreseno, ali ono utiče veoma jako na sva sporna pitanja našeg stoleća, i mada je još skriveno , ipak će ono uskoro da izađe na videlo, kao životno pitanje budućnosti. Pitanje ovo nije tako novo, jer ono pokreće čovečanstvo još od iskona, ali se pojavljuje u novim vidovima, na stepenu razvitka koji je dostiglo sadašnje izobraženo društvo, i zahteva da se drugačije i temeljnije pretrese.
Borba slobode protiv sile, to je značajna crta povesnice, s njom nas ponajpre upoznaje istorija grčka, rimska i engleska. Sloboda se zvala u ono vreme, zaštitom protiv nasilja političkih vlasnika. Za ove vlasnike mislilo se onda (izuzimajući neke narodne vlade u Grčkoj) da su po nuždi suprotnost narodu, nad kojim imaju vlast. Čas je to bio poglavica, čas kakvo vladajuće pleme ili kasta, koja je izvodila svoju vlast, ili iz nasledstva ili iz pobede, ali ju je svakako izvršavala na nezadovoljstvo potčinjenih; no ove se vlasti to nije doticalo, a nije se to ni želelo, mada su se i mogle ograditi protiv ovog ugnjetavanja. Vlast ova smatraše se kao da je nužna, ali ujedno i vrlo opasna; kao neko oružje koje su vlasnici mogli upotrebiti podjednako i protiv svojih podanika i protiv spoljašnjih neprijatelja. Nužno je bilo, da postoji jedna ptica grabljivica, koja će braniti slabije članove zajednice, od grabljivih kraguja, i kojoj bi se, budući da je najsnažnija, mogla poveriti ta odbrana. Ali pošto je kralj grabljivica, bio često raspoložen da malo proredi i svoje stado, to je dakle valjalo biti uvek na oprezu i znati se braniti i od njegovog kljuna i noktiju.
Rodoljubi su s toga težili, da ograniče vlast, koja bi pripadala vladaocu nad zajednicom, i to ograničavanje bilo je ono, što se onda razumevalo, pod slobodom. Postoje dva puta kojima se udarilo, da se to postigne. Izvojevalo bi se, prvo, priznanje nekih ustanova, takozvanih političkih prava i slobode, koje vladalac nije smeo oboriti a da ne postane veroloman, i da ne opravda izvestan otpor ili opšti ustanak protiv sebe. A drugo, što se kasnije uvelo, bilo je neko ustavno ograničenje, po kome je najvažnija radnja vladajuće sile zavisila od volje celine, ili jednog tela, od koga se očekivalo da zastupa opštu korist. U većini evropskih zemalja, morala se vladajuća sila pokoriti onom prvom ograničenju.
Sa ovim drugim ograničenjem, ne dogodi se tako, i sad nastade glavni zadatak svih prijatelja slobode, da se ovo postigne, a gde je ono već otpočeto, da se što savršenije sprovede. I to ostade cilj i preko toga ne pođe se dalje nigde, gde god čovečanstvu beše povoljno, da se jedan neprijatelj drugim obara, da mu gospodari jedan gospodar, pod uslovom da je ono manje više zaštićeno od njegovog nasilja.
Ali u toku čovečanskog razvitka došlo je vreme, kad se više ne drži, da je preka nužda, da vladaoci imaju vlast neograničenu, koja je po sebi uprkos opštem dobru. Ljudima se učinilo da je mnogo bolje, ako se razne državne vlasti povere punomoćnicima ili poslanicima celog naroda, koji se mogu i smenjivati. Narod mišljaše da je samo to način, kojim će se obezbediti protiv toga, da se državna vlast ne može nikada upotrebiti na njegovu štetu. Gdegod beše narodne stranke, beše joj glavni zadatak da teži za vladaocima, koji se biraju, i to samo na neko vreme; i ova težnja stupila je na mesto onih pređašnjih naprezanja da se ograniči vlast vlade. Dok se učrvršćivala borba oko toga, da vlada zavisi od povremenog izbora naroda, dotle su se po negde pojavila mišljenja, da se i suviše važnosti pripisalo ovom ograničavanju vlasti. U tome je bilo (tako se činilo) neke odbrane od vladaoca čiji interesi behu obično suprotni interesima naroda. Što se pak sad tražilo, beše to da vladaoci budu sa narodom jedno, da njihovi interesi, njihova volja postanu interesom i voljom naroda. A narodu na što onda, da se brani od svoje rođene volje, jer tu se nije imalo bojati, da će narod učiniti sebi samom što na silu. Narod je mogao tako poveravati vladaocima svaku vlast, jer im je on propisivao kako da je upotrebljavaju, samo ako su vladaoci bili odgovorni i dali se na brz način ukloniti. Njihova vlast bila je onda vlast naroda, samo nešto zgodnije udešena, da se može samo lakše upotrebljavati. Ovako je mislila ili možda i osećala poslednja generacija evropskih slobodnjaka, i ovako je to većim delom i sada u ovoj stranci na kontinentu. Među političarima kontinenta ima vrlo malo svetlih izuzetaka koji dopuštaju da se vlada ograniči, izuzimajući baš onu vladu koja po njihovom uverenju već ne bi trebala ni da postoji. Ovako bi mišljenje vremenom ovladalo i u našoj zemlji, da su potrajale nebrojene okolnosti koje su nas ka tome nagonile.
U političkim i filozofskim teorijama, kao i u pojedinom životu, otkriva se uspeh pogreške i slabosti, koje bi se inače u slučaju da stvar nije uspela, možda na duže otele posmatranju. Shvatanje, da vlast koju vrši jedan narod nad sobom samim, ne treba da se ograniči, moglo se činiti da ga ne valja sve dotle napadati, dok je bio razgovor o narodnoj vladi u snu ili u knjigama samo, kao o ustanovi, koja je u davno prošlim vremenima postojala. Nije bilo potrebe da se ovaj pojam potrese sa prolazećim zapletima, kao što je to bila francuska revolucija, i to utoliko pre što je svo zlo u njoj bilo delo nekolicine samovlasnika, i nije se moglo pripisati štetnom uplivu narodnih ustanova, nego više nekom naprasnom grčevitom izlivu protiv monarhističkog i aristokratskog nasilja. Međutim, po jednom se pak velikom delu zemaljske površine prostrla demokratska republika, i pokazala se kao jedan od najsnažnijih udova u porodici naroda. Time postade izborna i odgovorna vlada predmetom onih ispitivanja i pretresa koji se obično čine oko nekog ogromnog déla koje već postoji. Primetilo se, da kada se govori o “samoupravi” o “samovlasti”, da to ne znači baš upravo ono, što se pod tim razume; da i “narod”, koji vlast vrši, nije uvek onaj isti narod, s kojim se i nad kojim se ta vlast vrši, i da takozvana “samouprava” nije uprava svakog pojedinca nad samim sobom, no je uprava svih nad svakim. A van toga da volja naroda u istini jedno je, sa voljom najmnogobrojnijeg i najradnijeg dela tog naroda – jedno sa većinom, ili onom strankom kojoj je za rukom pošlo, da se naturi kao većina. Iz toga sledi da i sam narod može smišljati da ugnjetava jedan deo celine; i kao što treba protiv onoga drugog, tako valja i protiv ovog narodnog zloupotrebljavanja vlasti da ima zaštite. Eto s toga je uvek važno, da se ograniči vlast vlade nad pojedinim licem i onda, kad je vlada redovno odgovorna celini t.j. najvećoj stranci celine. Lako se odomaćilo smatrati stvar ovako, jer to se preporučuje i mislećim glavama i po volji je onim staležima koji su u evropskom društvu od velikog upliva i čijim je pravim interesima demokratija protivna. I tako se sada i “tiranija većine” broji u zla, prema kojima ima društvo da se ogradi.
Kao što su se ljudi bojali one druge tiranije, tako su se isprva a i danas još boje tiranije većine, i to naročito i usled toga što su je osećali u postupcima državne vlasti. Ljudi koji su tu stvar oštrije uzeli, uvideli su, da društvo – društvo kao celina nad svim pojedincima koji ga sklapaju – ne uzima za oruđe svog nasilja, samo ona dela, koja može da izvede preko svojih javnih vlasti. Društvo ima silu i ono je upotrebljava da samo izvede svoju volju, i kad ono što je naopako ili uopšte, ostvaruje pustu volju svoju, u stvarima u koje ne bi trebalo da se meša; onda društvo čini društveno nasilje, koje je tim štetnije nego svako drugo državno nasilje, što se ne služi tako oštrim kaznama, ali ne ostavlja ni toliko izlaza da se te kazne izbegnu; što sasvim prodire u život i okiva i samu dušu. Nije dakle dovoljno da se ima samo odbrana od vlasti, treba da postoji odbrana i protiv vladajućeg mnjenja i nazora; protiv onoga nagona društva, koji hoće svoj način mišljenja i rada, da drugim čime, no što su građanske kazne, naturi kao pravilo života i onima, koji tako ne misle. Treba da postoji odbrana protiv smera društva, da svaku ličnost koja mu nije po volji, u svom razvitku skuči, da je sasvim uguši, i da svaki karakter natera da se po njemu obrazuje. Ima neka granica preko koje ne sme preći opšte mnjenje a da se ne umeša u ličnu nezavisnost; svakom dakle društvu, koje hoće da napreduje, isto je tako od preke potrebe da pronađe tu granicu, da ne da, da se ona prekoračuje, kao što mu je nužno, da se ogradi protiv državnog despotizma.
Mada se ovo što rekosmo ne da lako poreći, ipak još ostaje mnogo, ako ne sve, da se ovo pitanje praktično protumači, naročito da se povuče granica, kako da se samostalnost i ograničenje od društva, jedno drugom prilagodi.
Životu čoveka daje vrednosti to, što drugi ljudi moraju da se prema njemu u svojoj slobodnoj radnji ograničavaju. Moraju se dakle postaviti neka izvesna pravila života, a to valja na prvom mestu da postavi zakon, a u mnogim stvarima gde zakon ne može da uspe neka postavi ta pravila – javno mnjenje. Glavno je pitanje u čemu da se sastoje ta pravila? Izuzevši neke najočitije slučajeve, i ovo je jedno od onih društvenih pitanja koje je vrlo malo razjašnjeno. Nema ni dva veka, ni dve zemlje, u kojima bi ovo pitanje podjednako rešeno bilo, i jedan se vek čudi drugome i jedna zemlja drugoj, kako ga je rešila. I narod jedne zemlje i jednog veka tako je malo svestan o tome, kako je teško ovo pitanje rešiti, da naprosto izgleda, kao da su ljudi oduvek o tome sporazumni. Drži se, da su pravila koja su sami postavili tako jasna, da sama za sebe govore. Ova gotovo opšta obmana primer je, od kako je čarobnog upliva navika koja nije samo, kako se to obično kaže druga priroda čoveka, nego je čovek uzima neprestano na mesto onoga, što mu je zaista urođeno. Upliv navike, koja ne da da iko posumnja u pravila života, koja je društvo uzajamno usvojilo tim je jači što se u ovom pitanju postavlja, da nije nužno navoditi razloge ni sebi samome ni drugima. Svet se navikao i veruje da u takvim pitanjima više čine osećanja no razlozi, i da su tome razlozi sasvim izlišni; Ovu veru pothranjivali su neki koji sebe svrstavaju u filozofe. Osećaj, da svako treba da čini ono što drugi ili svi jednomišljenici vole, - to se uistinu uzima za merilo istine, kad neko gradi sebi mnjenje o onom kako valja udesiti pravila života. Doista i niko neće sam sebi da prizna, da sudi o stvarima po svom nahođenju; da mnjenje o nekoj stvari, ako nije potkrepljeno razlozima, važi samo kao lično nahođenje, i ma koliko se pozivali da je i drugim ljudima to isto nahođenje, ono ostaje uvek nahođenje, ma i nahođenje mnogih, na mesto nahođenja pojedinog čoveka. Većini ljudi dovoljno je ovako lično i ovako osnaženo nahođenje, šta više oni njime i pravdaju svoje mišljenje o moralu, ukusu i pristojnosti, ako im to ne spada u ono što oni veruju; njihvo nahođenje im je glavni ključ na kome oni tu svoju veru tumače. Na mnjenja dakle ljudi, o onome što valja ili ne valja, utiču razni uzroci, koji opredeljuju ujedno i njihove želje o onome, kako da se drugi ljudi vladaju; a ovih uzroka ima tako isto mnogo, kao što ima mnogo pobuda, koje čine, da ljudi mnogo štošta drugo žele. Čas utiče na ljude njihov um, a čas njihove predrasude ili uobraženja, često i njihove društvene sklonosti ili apatije, zavist ili surevnjivost, oholost, i gordost a ponajviše lična želja, lični strah – lična korist; bilo to pravo ili ne. Gde god ima, da je jedna klasa uzvišena nad svim ostalima, tu biva, da moralna svest cele zemlje potiče iz zabluda ili svesti ove jedne uzdignute klase. Ponajviše iz ovakvih staležnih predrasuda i čuvstava ponikao je onaj običajni zakon, koji opredeljuje odnos Spartanaca i helota, zakupaca i crnaca, odnos vladaoca i podanika, otmenih i puka, muža i žene; i nazori koji su takvim načinom postali, utiču posle obratno na moralno čuvstvo i uzajamne odnose članova te uzdignute klase. Gde je pak drugde, kakav stalež izgubio svoju nekadašnju prevagu, ili tamo, gde ta prevaga nije omiljena, nosi preovlađujuće moralno čuvstvo na sebi utisak neke nestrpljive zlovolje, prema pomenutoj prevazi jednog staleža.
I potčinjenost ljudi naklonostima ili nenaklonostima, koje pretpostavljaju kod svojih privremenih gospodara ili bogova, opredeljuje takođe pravila života, koja uliva zakon ili mnjenje, i ovo se odnosi i na rad i na nerad. I mada je ova potčinjenost poglavito sebična, ona ipak nije pritvornost; ona je koren savršenog iskrenog preziranja, koje je učinilo da su ljudi spaljivali veštice i raskolnike. Napokon je, među tolikim niskim pobudama, još od jakog upliva na pravac moralnog čuvstva i opšta i očita korist društava, manje svojom vlastitom vrednošću nego više kao posledica iz toga izrođenih naklonosti i nenaklonosti koje se ne ticahu toliko dobra društva, ali behu ipak od upliva pri stvaranju običaja.
Shodno tome, naklonosti i nenaklonosti društva, ili jednog njegovog snažnog dela, bile su doista prevashodno pobude, po kome je zakon ili mnjenje uglavilo pravila, kojih je valjalo da se svi pridržavaju. Ovakvo stanje stvari nisu uopšte i načelno napadali ni oni ljudi, koji su mišljenjem i svojim čuvstvom ispred društva unapred izmakli, mada se u pojedinostima nisu slagali sa ovim. Oni su pre istraživali kako se te naklonosti i nenaklonosti društva menjaju, no što su ispitivali pitanje, da li valja da su te naklonosti i nenaklonosti zakon za pojedine ljude? Oni su se radije trudili oko toga, da izmene osećanja društva o stvari ako su i sami raskolnički mislili, nego što su u opšte pristajali uz same raskolnike u odbranu slobode. Verozakon je jedini slučaj, u kome su se ljudi načelno uzvisili i čvrsto držali tog višeg gledišta, i taj je slučaj u mnogo čemu od velike pouke a ujedno je najjasniji primer kako može pogrešiti tako zvano moralno čuvstvo. Odium theologicum iskrenog verozakonskog apostola jeste najočitiji primer dejstva tog prirodnog čuvstva. Oni koji su prvi svrgli jaram takozvane “katoličke” crkve nisu bili isto tako, kao i ta crkva sama, nimalo voljni, da dopuste raznolikost religioznog mišljenja. Kad je minula žestine borbe, bez da je i jedna stranka potpuno pobedila, i kada je svaka crkva i sekta morala ograničiti se na to, da zadrži ono zemljište, koje je zauzela; našle se manjine, neimajući izgleda da budu većine, u nuždi, da potraže od onih, koji nemogoše zadobiti za sebe, da im ovi trpe njihov zasebni i odvojeni verozakon. I samo na ovome poprištu branila su se prava pojedinog čoveka prema društvu, na širokoj osnovi opštih načela i očigledno se dovodio u sumnju zahtev društva, kojim htede da podvrgne odvojena mišljenja pod svoju silu. Ljudi kojima svet ima danas da zablagodari slobodu veroispovesti, tvrdili su, da je sloboda savesti večito pravo svakog čoveka, i da u stvarima vere niko nije odgovoran za drugoga. Ali netrpeljivost je u ljudima, u svemu, što im na srcu leži, tako jako ukorenjena, da sloboda veroispovesti nije gotovo nigde zaista ostvarena, izuzevši tamo, gde joj je pridošlo u pomoć verozakonska ravnodušnost, koju ne bune bogoslovske razmirice. – U svima i najtrpeljivijim zemljama priznaju svi koji su pobožni u sebi, da valja biti trpeljiv ali ne baš odrešito. Jedan bi trpeo odvojena mnjenja u načinu uprave crkve, ali i ne trpi u samim dogmama; drugi može da trpi svakoga, samo ne onoga koji ne veruje u Papu ili u Trojstvo; treći trpi svakoga koji veruje u “otkrovenje” a malo ih ima koji u svojoj hrišćanskoj ljubavi idu tako daleko, da trpe svakoga – samo ne onoga, koji ne veruje u jednoga Boga i u budući život. Gdegod ima iskrena pobožna čuvstva u čovečanstvu retko da se ne zahteva ovako stroga vera.
U Engleskoj (zbog posebnog razvitka državnoga) pritiska teže javno mnjenje, a zakon lakše nego u svim drugim zemljama; ljudi se ovde živo opiru svakom neposrednom mešanju u vlasti, zakonodavne ili upravne – u privatan život. A to ne biva toliko iz poštovanja prava na ličnu samostalnost, koliko iz još ne uginule navike, po kojoj se uvek predpostavlja da vlada ima neku korist, koja je protivna opštoj koristi. Većina još nije naučila da oseća vlast i nadzore vlade, kao svoju rođenu vlast i svoje rođene nadzore. Kad se dođe jednom do te svesti, onda će lična sloboda biti izložena napadima vlade kao što je sada podložena napadu javnog mnjenja. Za ovo, čuvstvo je vrlo živo i gotovo je da se odupre zakonu, kad ovaj hoće ličnost da ograniči u onome, gde inače ne beše ograničena; i onda se tu ne pita, da li ta stvar ide pod, ili je izvan domašaja zakona; i tako ovo čuvstvo koje je po sebi u glavnom spasonosno, često se u pojedinom slučaju rđavo i neosnovano primenjuje. Nema nigde govora o kakvom priznatom načelu, po kom bi se opšte sudilo da li je mešanje vlade umesno ili ne. Svako sudi po ličnom hiru. Jedni bi da nešto dobro urade ili da nekom zlu doskoče, najradije ustupili taj posao vladi; drugi bi pak radije teret društvenih zala uprtili na svoje rame, nego što bi rašili polje, koje podleže mešanju vlade u ljudske stvari.
Tako se isto svako u pravcu svoga čuvstva drži u nekom naročitom slučaju čas ove čas one strane, ili sudi po meri učešća, ili po svom većem ili manjem poverenju u vladu, da će ona u tom naročitom slučaju postupiti po njegovoj volji; retko da ko radi iz čvrstog i stalnog uverenja, koje ima o pravom zadatku i granici vlasti vlade. I kao što mu se svidi, greši usled toga, što nema stalna načela i jedna i druga stana: vlada se toliko isto često neumesno priziva u pomoć, kao što se često neumesno njena pomoć odbija.
Postavimo sada sebi u ovom pokušaju zadatak, da dokažemo jedno vrlo prosto načelo, koje bi trebalo da bezuslovno rukovodi postupak društva prema jednom čoveku, bilo da ga u nečemu ograničava; bilo da se društvo u tome služi telesnom silom, ma kakvom zakonitom kaznom ili moralnim prinudama javnog mnjenja. To je sledeće načelo: da samoodbrana bude jedini cilj, za koju čovečanstvo, pojedini ljudi ili celina ima prava, da se meša u slobodu radnje jednog od svojih članova; da predupređivanje da se drugi ne oštete, bude jedini zakoniti razlog, po kome se sme upotrebiti sila, prema nekom članu obrazovane zajednice. Telesno ili moralno blagostanje ni svoje ni tuđe nije tome dovoljan razlog,. Niko se ne može pravno prinuditi, da nešto čini ili da nešto propusti što bi to možda po njega po sreću njegovu bolje bilo, ili, što bi kad bi tako činio, to po mnjenju drugih pametno i pravo učinio. Ovo su razlozi po kojima bi mu neko mogao nešto predlagati, ubeđivati ga, nagovarati, moliti ga, ali nikad nisu razlozi, po kojima bi mogao neko nekoga silom prinuditi, ili ako je već učinio, učiniti mu zato neko zlo. Ovo se samo onda daje opravdati ako je učinjeno, u cilju da se predupredi nešto, što bi drugog oštetilo. Svako je društvu samo u toliko odgovoran za svoje ponašanje, u koliko se to i drugih tiče. U onome što se njega samog tiče, svako je samostalan, pravno neograničen. Svako je sam svoj gospodar nad sobom samim, nad svojim telom, nad svojom dušom.
Valjda neće biti potrebe da primetimo da se ovo odnosi na odrasle ljude koji su u punoj snazi duše i tela. Ne govorimo o deci ili mladima koji su ispod onih godina, koje zakon određuje da mogu imati muža i ženu. Koje još u takvom stanju, da se moraju drugi za njega starati, taj zahteva odbranu i protiv svoje radnje i protiv onoga što ga s polja ugožava. Stoga ne treba da izgubimo iz vida ono iskonsko stanje, gde se društvo smatralo kao još nedozrelo. Prve teškoće na putu samostalnog razvitka, tako su ogromne, da se ne valja dugo premišljati o onom, čime se da se nadvladaju; vladaocu oduševljenom za razvitak i unapređenje naroda pristaju onda sva sredstva, kojima se može postići cilj, koji je inače nedostižan. Surovom, iskonskom narodu najbolja je vlada sila, samo ako joj je cilj, da narod usavrši i kad zaista postignuti cilj i opravda to sredstvo. Sloboda kao načelo ne da se upotrebiti na prethodno stanje stvari, dok ljudi nisu postali sposobni, da se usavršavaju slobodnim i mirnim ubeđivanjem. Dok se dotle ne dođe, ne ostaje im ništa drugo nego da se pokore ljudima kao što su bili Agbar ili Karlo veliki – još ako budu te sreće, da ih negde pronađu. Čim je pak čovečanstvo u obrazovanosti dovoljno napredovalo, pa se daje ubeđivanjem i poukom svom sopstvenom usavršavanju rukovoditi (a dotle su davno došli svi narodi, koji nas se ovde tiču) onda se već ne dozvoljava nasilje, bilo ono u vidu da ljudi nešto trpe ili se kazne, u cilju da se njihovo blagostanje postigne, i kazna se da opravdati tamo, gde namerava da druge zaštiti.
Ovde će biti mesto da primetim, da se odričem svake koristi, koja bi se dala izvesti iz apstraktnog pojma prava, koje je nezavisno od prestave nužnosti. Nužnost je meni poslednje merilo, kojim se ispituju sva etnička pitanja, ali ona treba da bude nužnost u svom najširem smislu, nužnost osnovana na stalnoj koristi čoveka kao stvora, koji je opredeljen da napreduje. Ja tvrdim, da ovaj obzir pravda ono, što pojedine ljude u nečem spoljašnjem ograničava njihovu sopstvenu volju, ali samo u onim radnjama koje se i drugih ljudi tiču.
U koliko neko čini ono, što drugima škodi, u toliko treba taj slučaj da se kazni, bilo sad zakonom ili gde zakonite kazne nemaju uspeha, onda opštim neodobravanjem. Ljudi se mogu prinuditi i na takve radnje, koje su drugima neposredno od koristi, takvi su slučajevi kad se neko prinudi da pred sudom svedoči, da pravedno učestvuje u opštoj odbrani ili u nekoj drugoj opštoj radnji, koja je od preke potrebe za napredak društva, čiju zaštitu uživamo. Ljudi se mogu prinuditi i nekim izvesnim privatnim dobročinstvima, kao na primer da spasu svom bližnjem život ili da odbrane nejake od nasilja. To su sve stvari, koje, ako se neučine, društvo to s pravom kazni, u toliko pre što je svako dužan činiti. Može se nekome škoditi, ne samo time, što mu se nešto učini, već i ako se propusti prilika, pa mu se nešto ne učini; i u jednom i u drugom slučaju pravo je, da su ljudi odgovorni za štetu. Ali treba biti više na oprezu kada se neko prisiljava da nešto ne propusti. Odgovornost za zlo koje se drugom čini, to je pravilo – odgovornost radi toga, što se to zlo nije predupredilo, to je tako redak izuzetak. Ali ipak ima mnogo važnijih slučajeva, koji dosta jasno pravdaju ovaj izuzetak. Tako je svako de jure odgovoran u svim onim svojim spoljašnjim odnosima, koji se tiču stvari drugih ljudi prvo tim ljudima, a po potrebi društvu kao njihovom zaštitniku. Ima često dobrih razloga, da se čovek ne povlači na odgovornost, ali ovi razlozi moraju poticati iz naročite celishodnosti tog slučaja. To biva prvo s toga, što je zadatak često takav, da će ga čovek po svoj prilici bolje rešiti, ako mu se on ostavi na slobodnu sopsvenu uvuđavnost, nego kad ga društvo hoće svojim putem da nadzire; ili s toga, što su nezgode koje bi ponikle iz nadzora veće, no što bi bile one, koje bi se nadzorom otstranile. Gde ima takvih razloga koji ne dopuštaju prisiljavati ljude na odgovornost, tu valja da se nađe kao sudija, sama savest onoga koji radi, pa ona da brani korist onih koji nemaju odbranu, i to tim strožije, što se u ovom slučaju ne može tražiti da ko odgovara pred zemaljskims sudom. Ali ima jedno polje u životu rada, na kom društvo, za razliku od pojedinca, ako u opšte ima, ono ima samo posrednih interesa, a to je, skup svih onih radnji koje se tiču samo onoga, koji je i pokrenuo, ili kad se već tiču i drugih ljudi, ono se tiču samo sa njihovim slobodnom, namernom i pošteno dobijenom voljom i učešćem. Kad rekoh, da se te radnje tiču samo onoga koji je i pokreće, to mislim da se one tiču prvo i neposredno njega; jer ono što se samo njega tiče može se ticati i drugih. Prigovore koje bi se mogli postaviti, ispitaćemo malo niže.
Tako se dakle obeležava delokrug čovečanske slobode. On obuhvata prvo unutrašnju svest, zahteva dakle slobodu savesti u najširem smislu, slobodu misli i čuvstva, bezuslovnu slobodu mnjenja i osećaje o svim stvarima, praktičnim ili špekulativnim, naučnim, moralnim ili bogoslovskim.
Sloboda, da čovek svoje misli objavljuje i u javnost iznosi, čini se kao da spada pod drugo načelo, jer se računa kao radnja pojedinog čoveka, koja se i drugih ljudi tiče; no budući da je ona gotovo isto tako važna, kao sloboda mišljenja i što se zasniva na istim razlozima, to se ona ne da praktično odvojiti od nje. Dalje obuhvata načelo: slobodu da svako može uživati i težiti; da može živeti po svojoj volji, kako mu se najviše sviđa, i na svoj račun, ma šta iz svega toga ispalo; da mu njegovi bližnji ne smeju smetati u tome, kad im on ne čini štetu, pa mislili oni da on ma kako nerazumno i neumesno živi. Napokon ide iz slobode svakog pojedinca; slobodan udr im se time ne škodi, predpostavljajući da se udružuju samo punoletni i da se niko preko svoje volje ili s prevarom ne uvlači u društvo.
Nijedno društvo nije slobodno u kome se u glavnom ne poštuju ove slobode, pa ma kakav mu bio način vlade; a ni jedno društvo nije potpuno slobodno, gde ne važe ove slobode bezuslovno i neograničeno. Sloboda, koja to ime zaslužuje, jeste u tome, da mi sami svoju sopstveni sreću svojim putem tražimo, da nam niko ne smeta u tome, dokle mi njemu ne smetamo ili mu ne stajemo na put, da on svoju sreću postigne. Svako je sebi čuvar svog sopstvenog telesnog, duševnog i umnog zdravlja. Čovečanstvo više dobija, kad pušta svakog da živi kako mu je volja, nego kad svakog prisili da živi kako je volja drugima.
Mada ove izreke nisu nimalo nove, nekome će se učiniti da su sasvim obične. Ipak nema nauke, koja bi bila protivnija opštem pravcu, postojećih mnjenja nego što je ova. I zaista je društvo (po svojoj uviđavnosti) isto toliko snage potrošilo da doteruje ljude, po svom kalupu, koji je ono imalo za lično i društveno usavršavanje. Država je u starom svetu držala da ima prava, da svestrano upravlja privatnim životom, stari mudraci složili su se sa onim, što se mislilo da se države najviše tiče, kako se svaki pojedini građanin telesno i umno vaspitava. Ovakav način mišljenja mogao se i dopustiti, u onim malim republikama, koje su okružene snažnim neprijateljima, bile u neprestanoj opasnosti da će kakav spoljašnji napad ili unutrašnji potres srušiti, i kojima bi tako štetno bilo pustiti da u sredsređena snaga oslabi, da se nisu smele osloniti bez uslovno na dobrotvorne posledice slobode. U novije vreme države su veće, svetska i duhovna vlast je odvojena (savešću i državnim stvarima upravljaju odvojene vlasti) i time se izbeglo da se zakon nije tako duboko mešao u privatan život. Ali su ovde još revnosnije upotrebljavane moralne prinude, gde god se pojedinac usudio, da se udalji od vladajućeg mnjenja, bilo u društvenim, bilo u svojim stvarima; gotovo se svuda vera, ova najjača snaga koja utiče na razvitak moralnog čuvstva, potčinila ili častoljublju hijerarhije, koja se svojim nadzorom u svašta upletala ili mračnoj strogosti običaja. I među novijim ljudima koji su smerali da isprave svet, pa su se starim veroispovestima najžešće protivili; bilo je ljudi, koji su i crkve i sekte, potraživali ovu vlast nad savešću. Ovo važi naročito za A. Konta, čiji je društveni plan, kao što ga izlaže traite` de politique positive, stavljao u izgled, vladu društva nad pojedincem (doduše više moralnim nego zakonitim uredbama) i koji prevazilazi politički ideal najstrožijeg gajitelja starog veka.
Negledajući na nazore pojedinih mislećih ljudi, ipak celina sve više teži tome, da rasprostre u nedogled, silu društva nad pojedncem, koje javnim mnjenjem, koje zakonodavstvom; i u koliko sve promene, koje se dešavaju u svetu, idu na to, da ojačaju društvo, a oslabi snaga pojedinca, u toliko je i ovo jedno od zala, koje ne samo da neće samo od sebe nestati, već preti, da će sve više i više rasti. Neka od najplemenitijih a neka od najnižih čovečijih čuvstava, podupiru tako jako sklonost čoveka, (bio on sad vladalac ili građanin) da nameće drugima za pravilo života svoja mnjenja, da ne može u tome ništa da ga obuzda, osim toga što nema snage. No budući da ova snaga ne opada, već raste, to nam je u sadašnjim okolnostima u izgledu, da će to prevaljivanje sve više rasti, ako se usudi podići protiv toga, kakva jaka ograda moralnih uverenja.
Dobro će biti po naše dokazivanje, ako umesto da se upustimo u naš zadatak uopšte, uzememo prvo na oko, onaj njen deo, gde je ovo načelo, koje smo ovde postavili, ako ne sasvim ono do neke izvesne granice priznato. Deo je taj: sloboda mišljenja od koje nije moguće podeliti srodnu joj slobodu izjavljivanja mnjenja, rečima ili štampom. Mada ove slobode sačinjavaju politički moralni zakon, u svim onim zemljama, koje ispovedaju slobodne ustanove i verozakonsku trpeljivost, ipak javna svest ne poznaje još dovoljno ni filozofske ni praktične razloge, koji su im osnova; A i mnogima koji su vođe mnjenja, nije ovo ušlo toliko u krv, koliko bi se moglo očekivati. Kada se ovi razlozi umesno razumeju, daju se na mnogo šire primenti, nego što je ovo pitanje. Njihovo temeljno razlaganje, biće dakle najbolji uvod za ono ostalo. To će me ujedno i izviniti, ako se ne nađe ništa novo u ovome, što ću predstaviti; a ujedno i zato što sam se usudio da opet razlažem ono, što se već trista godina pa do danas toliko puta već razlagalo.