О Македонији и Македонцима/VII. Мало историје.

←VI. Блъарин, бугарин, бугарштица.

О Македонији и Македонцима Писац: Стојан Протић VII. Мало историје.

VIII. Завршна реч.→

VII Мало историје.

У већ више пута наведеној књизи секретара бугарскога егзархата La Macedoine има један нарочити одељак, посвећен историји и историским везама Срба и Бугара с Македонијом. Тај одељак носи наслов: „Дали су Срби имали колонија или каквога ауторитета у Македонији пре 13. века? Како су се звали словени Македонски пре овога времена? Не треба ни да казујемо да по мишљењу Офејкова Срби никаква ауторитета у оним земљама нису имали до 13. века да они почињу наступати у Македонију тек од краја 12 века, али са свим безуспешно, и да су се Македонски Словени до 13. века звали Бугарима.

Да загледамо мало у историју и да видимо да ли је баш све то тако како нам прича г. Офејков.

Пре него што пређемо на саму историју да се задржимо мало на имену Србин, јер је г. Офејкову угодно било рећи, да су Срби своје народно име добили од латинске речи Servus, роб, доводећи у свезу с тим и цревље, обућу робова!

По П. Ј. Шафарику^[1] најстарија општа имена за словенске народе су Винди и Срби. Првим именом су Словене називали странци, нарочито Немци, а друго је име било домаће, т. ј. њим су се називали сами Словени. Најстарији траг овом имену налазимо у Плинија и Птоломеја, и то у са свим чистом облику: Serbi, Sérboi, Sirboi. Други спомен у изворима историским о великом Српском народу имамо у Константина Порфирогенита из половине 10. века и у безименога писца географских бележака о Словенима у такозваном Минхенском рукопису 11. века. У Константина је облик Serbli, Serbloi, а у Минхенском рукопису Zeriuani. Оба ова писца говоре како су Срби велики народ, а баварски безимени географ изреком вели да су од њих изашли Словени, т. ј. да су се Словени у почетку звали Србима. Баварски безимени географ је немац и живео је при крају 9. века. Из истога времена имамо сведочанство од Соломона, епископа, у његовом делу Mater verborum, да су се становници старе Сарматије звали Србима. Између ових сведочанстава стоји сведочанство Прокопија из друге половине 6. века, по коме су: „Словени и Анти, пре тога, имали једно име, т. ј. у старо време звали су се Спори, сигурно за то што су живели расејано, спорадички.“ Питање је сад да ли су Прокопијеви Спори, Плинијеви и Птоломејеви Serbi, К. Порфирогенита Serbli и баварскога географа Zeriuani једно исто. Добровски, Шафарик, Шлецер и Цајс сложно мисле, да се у поквареној речи Прокопијевој Спори морају разумети Срби. У прилог мишљењу да је најстарије домаће име Словена било Срби показује и та околност, што се два најудаљенија словенска народа данас тим истим именом зову, што извесно није случајно као што је још Добровски рекао.

У других писаца, који помињу ово име оно се јавља у овим облицима: у Фредегара Surbii, у Ајнхарда Suurbi, у немачком спеву једном 12. века Surben, у Адама Бременскога и Хелмолда Sorabi, у Кадлубека Serbiensis provincia, у Богухвала Sarb, у Сигберта Хемблац Sirbia, у Кедрина Serbii, у Зонаре и Ане Комненке Serbi, у речнику Чеха Вацерада Zirbi и т. д. Искварени латински облици Servi, Serviani, долазе, вели Шафарик, од 13.-15. века, те на њих нећемо ни обраћати пажње.

Као што је и природно очекивати, овоме имену налази се трага и данас скоро у свима словенским језицима, било у именима места и река, било у називима друге врсте. Да споменемо неколика по Шафарику: у руском, малоруском и старом пољском има реч пасерб (puer, privignus), пољском pasierb; у Руса и Пољака имају ове речи: сербщизна, сербщызна, серепчызна; Сербен у Сербигал у Ливонији; Сербино у Петроградској губернији; Серби у Минској; Серби и Сербиновка у Волинији; Сербентиније, Сербентини у Пољској; Сербинов у Сандомирском; Сјербовице у Кракову; у Галицији Сарбице, Сарбијево, Сарбин. Да додамо овоме још неколика имена из балканских земаља: Србија на Бистрици (Haliakmon), у Македонији; село Србиново (Serbinova у наводу Офејковљеву Верковићева предговора) код Џуме на Струми, близу Кресне Планине; тако исто више села између Битоља и Кожана носе и данас назив Србија, Србица, по казивању Верковића (Види у Офејкова стр. 38), који вели да је сам три села с таквим именима нашао, па додаје да њихов број извесно мора бити већи.

Име Словени јавља се као име словенских народа први пут у 6. веку. Ранијег трага у историским изворима није му се могло наћи, ако нећемо Птоломејеве Ставане да огласимо за Словене, као што је мислио Шафарик.^[2]

Да пређемо сад на саму историју.

Досељене српских племена на балкански полуострв пада, као што је познато, у прву половину седмога века наше ере. О том нам је оставио сведочанство византиски цар Константин Порфирогенит. По њему српска су племена, дошав с Карпата на балкански полуострв, населила најпре део Македоније око Солуна, па су после заузела северније крајеве у Илирику и Горњој Мизији. По Порфирогенитову причању излази, да су Срби своја прва насеља у Македонији напустили за то „што им се нису допала,“ па пошла к северу, и ту се код Београда задржала те преко византискога намесника у овоме граду измолили у цара нова насеља, севернија од првих, у Илирику и Мизији. Колико ово причање Константиново може опстати, то су већ критични историци оценили, а о том, у осталом, сведоче и она имена места око Солуна, Бистрице, Битоља, Костура и североисточно одатле, око Родопе, код Дупнице и Џуме на Сруми, која непобитно и данас сведоче да су многа насеља српска остала у Македонији. Што, пак, о овим јужним и југоисточним Србима није у историји више спомена остало, томе ваља тражити узорка у доласку азиских Бугара, (године 679.) који су страхом и покорењем великога дела Словена и византиске империје учинили, те се о њима у средњевековних историка за прво време више и говорило и писало. Са свим је природно да се после политичко име државе, Bulgaria, преносило и на оне делове њене, који су врло кратко време били под њеном влашћу, и у којима име државно никаква корена у народу није имало нити га је оставило.

Да се, пак, етнографска разлика одзивала на историске догађаје, па да ју је и историја посредно морала забележити, о том има више сведочанства. Тако у 8. веку на балканском полуострву била су три главна дела: Романија у Тракији, македонским, тесалским, епирским и далматинским приморјима; Бугарска између Балкана и Доњега Дунава и Славинија од Балкана до Пелопонеза и Јадранскога мора, састављена из много малих кнежевина: Тимочана, Моравана, Брсјака, Драговића, Сагудата, Велегостића и. т. д. Историја овога времена поглавито је у том, што је Романија од честих војна слабила, а Бугарска се на рачун ових словенских кнежевина ширила док под Симеуном (888-927.) већина од њих није била њој силом присаједињена.^[3] Тако у почетку 9. века, године 818., видимо где се Тимочани удружују с Франкима и дужу буну противу Бугара, под чију су власт потпали били. С њима су били устали и Бодрићи на Тиси и „многе словенске општине.“ Око тога је времена устао и хрватски велики жупан Људевит против Франака, и ми видимо где Тимочани итају да се с њим удруже.^[4] Мало раније, као што знамо, око 774 године пада покушај бугарскога владаоца Церига против Брсјака, који се, како се опет зна, свршио несрећно по Бугаре. Овде нам ваља споменути и то, да је Софија с околином до 809. године била византискa. Око времена истога 836-839. долази несрећно војевање Пресијама противу српскога жупана Властимира. Од године 853-927. владали су у Бугарској Борис (до 888) и Симеун. За њихово доба Бугарска се највише раширила, и у то доба пада присаједињење оних многих словенских кнежевина у Македонији, у Срему, у Браничеву. После Симеуна Бугарска се одмах за владе његова сина Петра распада.

Интересно је и врло важно што из овога времена, које се сматра златним веком бугарске литературе, не само нема никакве појезије, но нема ни једнога домаћега сувременога извора који би нам казао докле су се управо простирале границе Симеунове државе. О том се тек историци домишљају и погађају по опису епископстава састаљенога у Византији по заповести цара Лафа Философа (886-912) и из познатих повеља цара Василија II од године 1020., које се у оригиналу нису сачувале но се о њима дознаје тек из једне повеље Михаила Палеолога коју је овај 1272. г. издао.

Ради бољега разумевања ваља имати на уме да су за време највећега раширења Бугарске државе земље у Македонији и Такији непрестано биле спорне, и да су Бугари за њих морали једнако се тући с ВИзантинцима да би их у својој власти одржали. Тако се из историје зна, да је Симеун око 914. године спремајући се против Цариграда отправио био војску најпре да покори византиске провинције: дренопољску, солунску и драчку. Време од 912. до 927. испуњено је самим борбама, јер је Борисове тековине Симеун морао поново задобијати. Дренопољ је два пута (914. И 923.) привремено био у власти Бугара. Пред тим за време владе Бориса исто тако су, нарочито у првој половини његова владања једнако текле борбе Бугара са Србима, Грцима, Хрватима и Франкама. Познато је како су српски жупани, браћа Мутимир, Стројимир и Гојник, победили Бориса и заробили му сина Владимира, због чега је он морао са Србима закључити мир. Исто тако је безуспешно ратовање Борисово било и с Хрватима и Грцима (у Тракији).

Цело ово време има карактер једне тако да кажемо политичке олујине, која чим је престала одмах излазе на површину стари елементи: Бугарска и Славинија. За време наследника Симеунова Петра (927-968.) Бугарска се одмах распала. У Словинији одмах је букнуо устанак један, па после и други. Управо може се рећи да се одмах по смрти Симеуновој у Славинији оживеле самосталне наследне кнежевине, које су Борис и Симеун за кратко време били Бугарској придружили. Овај други покрет у Славинији био је око 963. године. Покрет је водио Шишман, кнез најмоћнијега племена македонских словена Брсјака, оних истих против којих је још Цериг при крају 8. века безуспешно војевао. Он се прогласи царем. У крајеве, којама је он владао долазили су Македонија, Албанија, изворни предео Струме, Софија, Видин. Врло је карактеристично и вредно пажње који су се крајеви од Бугарске оцепили. Бугарска је остала оно што је и била: земља источно од Чибре до Црнога мора и између Дунава и Балкана са – северном Тракијом. „Стара римска граница међу дијацезама илирском и трачком постала је граница оба бугарска (?) царства, од којих је једно чинило стару Бугарску а друго Славинију.^[5] Бугарску су покорили Византинци 971. године, а Славинија је трајала до 1018. године. При крају 10. века и у почетку једанаестога налазимо у граду Србици наследнога династу Николицу, о коме на једном месту налазимо ово забележено: „Срьбина же нуждею прѣеть, и Николицу начелника срьбчищемь приіеть царь и почте патрикіемь.“^[6]

И Иречек и Дринов сматрају, да је она држава у Македонији, која се развила из устанка Брсјака под њиховим кнезом Шишманом, а после под Самуилом, друго, западно бугарско царство. Да ли се она тако може сматрати ми, разуме се, не можемо овде расправљати, и оставићемо ту ствар пресуди стручних али беспристрасних историка. Нека они исто тако по правди оцене и оне познате повеље Василија II од 1020. године, о којима се дознаје из повеље Михаила Палеолога из друге половине 13. века. Ми ћемо овде само споменути, да је уговор о миру, закључен по смрти Симеуновој између његова сина Петра и Византије (8 октобра 927. г.), признао цару Петру царску титулу и патријаршко достојанство архијепископа Дамњана у Дрстру, заједно са самосталношћу бугарске цркве. Овоме бугарском патријарху припадало је пет епархија у Бугарској (без Видина). Даље ћемо споменути да је она уништена 971. године и подвргнута цариградском патријарху. Ова је патријаршија засебно постојала и онда, кад је самостална била и охридска архијепископија: ове две цркве биле су, дакле, са свим одељене, и с тим фактом, који свакојако није без значаја, мора се рачунати. Иначе би изашло да су постојале две бугарске цркве, а то није могућно. Ова одвојеност цркава, бугарске и оридске, била је и за Самуила и доцније – а то је, такође, врло важно за карактер Самуилове државе и оридске архијепископије. Ниједнога факта нема који би показивао, да је власт бугарскога патријарха у Трнову прелазила границе праве Бугарске. Исто је тако важно и пресудно и то, да оридска архијепископија никад у свој састав није обухватала епископије у Бугарској, т. ј. оне на које се простирала власт трновскога патријарха, као што није без значаја ни то, да су се границе оридске архијепископје подударале са свим са границама архијепископије Прве Јустинијане, што и сам Голубински принзаје.

После овога излета у Бугарској историју да се вратимо на Србе. Ми смо видели и по казивању Константина Порфирогенита, и по данашњим именима места на горњој Сруми, око Битоља, Солуна и Бистрице, и по наследном династи Ноколици у Србији из десетога века, да је у Македонији не само било Срба у половини седмога века, но да их је било и после и да о њиховоме бићу у оним крајевима зна несумњиво да прича чак и сам наш деветнаести век – по сведочанствима која ни за кога не могу бити сумњива. За то и Шафарик у својим „Словенским Старинама“ пише: „знамо само то једно поуздано, да су Срби, који живе у Западној Македонији у граду Србици и њемим околинама, дошли онамо кад су и њихова браћа дошла у Илирик“ (том II, књ. I, стр. 314-315.)

Према овоме јасно је и непобитно да су Срби не само имали „своје колоније“ у Македонији од половине седмога века, но да се зна шта више и за њихове кнежеве из десетога века и да је печат који су они ударили на оне крајеве толико разговетно и дубоко утиснут био, да тип и слику његову нису могли истрти и заравнити ни све оне силне олујина и промене које су се кроз читавих дванаесет векова у оним земљама догађале. То је у исто време и доказ о народној снази српскога елемента и његовом ауторитету, - као што би рекао г. Офејков. А ако се не гледа кроз бугарске и шовинистичке наочари, но се историска несумњива факта цене по њиховој правој вредности, о којој се правилан појам може добити поређењем њиховим са садашњим стањем оних покрајина, онда ће се извесно наћи да и у оном одвајању Македоније и борби њеној с Бугарима, у оној одвојености Видинске и Средачке области, у оном често и правилно понављаном бунтовништву Македонаца против политичке силе Бугара, која се види кроз све време моћи Бугарске државе, има некога дубљега разлога који се мора крити у самој етнографској разлици; јер се не може друкчије никако објаснити како да нпр. тако блиске области Бугарима очувају и до данашњега дана таку одвојеност у целом животу и језику, по признању самога г. Иречека, да оне немају у себи ниједне битне бугарске особине, укорењене и снагом велике. Сав ауторитет Бугара показао се једино у том, што су облици језика поремећени, а језгро његово, оно што га спаја или двоји од другога језика, унутрашњи главни гласовни законе, они су исти који и у српском језику. Може ли се то тумачити само експансивном снагом српскога елемента, као што су нека господа склона то чинити, кад се нарочито узме на ум, да су у тим крајевима владали Бугари ако не дуже а оно за цело онолико колико и Срби?! Исто то вреди и за Македонију, где је тако исто цео живот народни заједно с главним особинама језика тако оштро одвојен од бугарскога. Ово су, мислимо, много поузданији и битнији знаци, по којима се ова ствар мора ценити, но они разни називи по страним изворима који су често и сакато бележени, и неодређено употребљавани, и према разним потребама не ретко – удешавани!

Ма колико се и г. Офејков и г. Дринов трудили да докажу, како бајаги до краја 12. века Срби никакве везе с Македонијом нису имали – то им неће никада поћи за руком. Доста јасно се то види и из овога што смо већ ми овде навели, а, уверени смо, још ће се боље и јасније то видети кад се и време од 8-12 века боље и свестраније проучи и испита, и кад се, осим тога, садашња етнографија и лингвистика Македоније на солиднију основу постави.

Са свим у вези с оним што смо довде рекли видимо, да се при крају 11. века, кад се самостално средиште српско из Скадра пренаша у Расу, први покрети жупана Вукана, сарадника Бодинова, окрећу преко Липљана на југоисток и југ. Липљан је био најпре граница византиска према самосталној жупанији Рашкој, а после Бугарска. Од године 1091. ми видимо, где српски жупан Вукан упада често у византиске провинције у том правцу, па допире својом војском до Шар Планине и Скопља, а године 1093. видимо га не само у Врањском Поморављу, око Скопља на Вардару и око Шаре Планине, но и у Пологу. Године 1094. грчки цар удара на Србе и побеђује их.^[7] Ове борбе српскога жупана Вукана ако и нису стално политички задобиле Србима поменуте крајеве, опет су оне важне и карактеристичне с тога, што се прво ширење политичке српске моћи окреће овим путем и правцем. Зна се да је Немања после истим путем ударио, идући од свога претходника још даље, јер, као што се зна, он је и Софију, оба Полога, оба Пилота, Скопље, Велбужд и Ниш био освојио, и ако на кратко време. Није, дакле, крај 12. века повео српске владаоце у оне крајеве, као што би хтео тврдити г. Офејков, него још крај 11. века – дакле прво згодно време кад су Срби могли дати маха својој политичкој снази.

Осим тога ми видимо да Немања одмах у првим походима својим гради задужбине српске у оним крајевима – што је знак да их он није баш тако скоро напустио, као што се обично мисли. Познато је нпр. да је Немања одмах по освојењу Скопља саградио онамо цркву Св Архангела Михаила. Даље, за владе његова сина Стевана, ми видимо где се Стрез буни противу бугарскога цара и придружује политички своје земље Стевановим, наравно помоћу Стеванове војске. Значајно је да су Стреза, кад је после хтео отпасти од Стевана Првовенчанога, његови људи убили.^[8] Где је Стрезов Просек био и шта је Стеван тим добио, познато је. Ово је све било у почетку 13. века (1209-1214. г) Око овога је времена био и Слав у Родопи, који се самостално према Бугарима држао. Земље које је Стеван најпре Стрезу против Борила и Хенрика очувао, и као сизерен их држао до одметништва Стрезова, задржао је и после Стрезове смрти. Има знакова по којима се може мислити да су ове земље и после остале у српским рукама. На то указује једна повеља Милутинова Хиландару.

Нов пораст политичке моћи српске државе био је за владе Уроша I., „великога и страшнога“ (1243-1277), како га наши извори зову. Урош I је владао више од тридесет година и подигао је знатно моћ и углед ондашњој српској држави. Зна се како је он посредовао за мир између бугарскога цара Михаила и Грка (цара Тодора), зна се како је опседао Трново, узвисио на престо бугарски Србина Константина Теха,^[9] слао Маџарима помоћ војну противу Отокара, „од Срба, Бугара и Грка,“ држао многе земље у Македонији (горњи Вардар и оба Полога), опседао Прилип и много војевао противу Грка у савезу с епирским деспотом Михаилом и Латинима, па унео у своју владалачку титулу и rex Bulgarorum.

Ове политичке добитке Урошеве изгубио је после краљ Драгутин. Византиска царевина била је васпостављена још за Уроша (1268. г), и она за владе слабога Драгутина заузме скоро све земље до Липљана. За то и стоји забележено у старим књигама, да је „у те дане српска земља била у великој тескоби и умањена.“ То је, свакојако, и био узорок, те је одмах крајем 1281. године на Драгутиново место дошао Милутин, који је не само повратио дедовину и очевину, него је још и увеличао и засновао сталну владу Срба у Македонији. Одмах прве године владе своје, Милутин је поново заузео и Србији придружио оба Полога, Скопље, Овче Поље, Злетово и Пијанац. Како је даље овај развој догађаја текао зна се и из историје, те није потребно да их овде ређамо. Исто тако прелазимо и владу Дечанскога и Душана, па ћемо додирнути само мало догађаје после Душана до коначне пропасти српске државне самосталности. Крајње тачке српске власти на југоистоку биле су, ако што се зна, Серез и Драма, где су господовали српски династи при крају 14. века. Турци су парче по парче оне земље од Срба освајали и једнога по једнога династу српскога савлађивали и покоравали, остављајући их ипак у њиховој области и немењајући унутрашње уређене земље. Са подвлашћењем јужних покрајина српске државе Турци су били потпуно готови и сигурни управо тек после знамените Косовске Битке, где су своју победу над Србима онако страшно и скупа откупили. У крајевима око средишта старе српске државе Срби су се још дуго држали, разуме се будући у потчињеном, васалном положају према Турцима. Тек 1454. године они освајају Врањско Поморавље, које су знаменити Никола Скобалић из Бање и Угљеша из Иногошта са српским владаоцем онако мушки и јуначки бранили.^[10]

Из овога, ако и одвећ краткога прегледа историскога, види се јасно и непоречно ово:

Српске везе са Македонијом почињу од половине седмога века, кад су Срби онамо с Карпата дошли. Они су онамо одмах засновали „своје колоније“, о којима имена места несумњиво и данас причају. Те везе после од 9 века прекидају Бугари, разуме се само политички: али, као што смо видели, та политичка власт није могла спречити да на крају 10. и у почетку једанаестог века не видимо опет онако јасно Србина Николу, жупана Србије на Бистрици. Крајем једанаестога века ми видимо жупана Вукана, где иде и продире не само до Скопља и Шаре Планине но залази и за Шару. Крајем дванаестога века видимо Немању у истим крајевима и Софији. Почетком 13. века видимо Стевана Првовенчанога, где откида многе земље од Бугара најпре помоћу Стреза, а после и сам, кад је Стрез погинуо, - задржавајући оне у којима је Стрез под његовим сизеренством владао. При крају прве половине тринаестога века видимо Уроша Великога, који још даље шири моћ српске државе не само у Македонији, него поставља Србина и за владаоца Бугарске. Крајем тринаестога века (1281.) видимо где Милутин одмах повраћа Драгутином изгубљене добитке Урошеве, па шири српску власт на целу Македонију. На послетку видимо да од тога времена српска влада стално траје у Македонији не само да обладања Турака, но и после још за дуго; јер као што смо рекли Турци нису дизали српске династе из њихових области, већ су се задовољивали само њиховом покоришћу. Може се рећи управо да је српска веза била с оним крајевима непрекидна кроз цео петнаести и шеснаести век кад се само узме на ум, осим момената које поменусмо, још и живот српске пећске патријаршије која је остала недирнута.^[11]

Везе српске, дакле, с Македонијом су старе, врло старе, и дуготрајне. Оне су и етнографске, и историске, и културне. Интересно је и важно збиља узети на око ову последњу околност. Сви скоро споменици старе словенске културе у Македонији су српски. Заман ћете тражити у оним крајевима споменика бугарскога културнога рада, а српских има тако да кажемо колико хоћете. Да не спомињемо Свету Гору и Хилендар, оне силне повеље и рад св. Саве и Немање онамо, но да узмемо друге крајеве, па ћемо свуда наћи српских споменика: у Скопљу Немањину задужбину Св. Архангела Михаила, у истом граду и околини цркве краља Милутина: Тројеручицу, св. Ђорђа, св. Константина, св. Никиту, свету Богородицу Тресковачу, св. Ђурђа Нагоричког, св. Ђурђа у Кичеву, св. Ђурђа у Дабру; у Штипу цркву св. Архангела Михаила сазидану Рељом Крилатицом, који је зидом оградио и св. Јована Рилског, па ту и умро; у Леснову храм св. Арханђела, где је била Злетовска епископија; у Жеглигову (Куманову) архиљевачку цркву св. Ваведенија; у Хвосну Дечане; у Призрену цркву св. Арханђела, у Скопљу и околини опет цркву св. Димитрија и Зерзевски манастир краља Вукашина и Краљевића Марка; у Пчињи манастир св. Прохора који је обновио кнез Лазар; у Елбасану цркву св. Владимира, владаоца Дукље, и т. д. У Охриду су манастири св. Наума и св. Саве, ученика Методијевих. Кад се узме на ум да су у средњем веку манастири били и средишта просвете, онда је ово свакојако једна важна околност.

На послетку спомена је вредно и то, да је краљ Милутин и у Софији подигао цркву, која се и данас зове Свети Краљ. То је саборна црква нове бугарске престонице. Није без значаја околност да је влада бугарска 1884. године покушавала службено да име цркви предене и назове је св. Петка. Али како је овај покушај наишао код народа на велики отпор, који је цркву стално и даље звао Свети Краљ, то влада бугарска одустане од даљег наваљивања, и тако опет остане како је и било.

1. Славянскія Древности, том I, књ. I, стр. 112-300.
2. G. Krek, Einleitung in die Slavische Literaturgeschichte, zweite Auflage, стр. 282, 293, 294.
3. Иречек, Исторія Болгаръ, стр. 171.
4. К. Иречек, Исторія Болгаръ, стр. 179, 180.
5. К. Иречек, Исторія Болгаръ, стр. 224 до 225.
6. Starine, XIV стр. 163.
7. Гласник XLVIII, Српске области X и XII века Ст. Новаковића, стр. 120-124.
8. Домаћи извори за српску историју, Ив. Павловића, VII, VIII стр. 84-92.
9. Његова земља којом је дотле владао била је не далеко од Софије у подножју Витоша - вели К. Иречек.
10. Годишњица III, Врањско Поморавље у српској историји 14. и 15. века од Ст. Новаковића.
11. Нека је овде споменут и један факат који је значајан не само за српске везе с Македонијом, но и за прави карактер оридске архијепископији писани у 15. и 16. веку многи српски споменици, Србуље, чисто српским језиком - у времену, дакле, кад српско-бугарски спор о Македонији није никако ни постојао.