O Makedoniji i Makedoncima/VII. Malo istorije.

←VI. Blъarin, bugarin, bugarštica.

O Makedoniji i Makedoncima Pisac: Stojan Protić VII. Malo istorije.

VIII. Završna reč.→

VII Malo istorije.

U već više puta navedenoj knjizi sekretara bugarskoga egzarhata La Macedoine ima jedan naročiti odeljak, posvećen istoriji i istoriskim vezama Srba i Bugara s Makedonijom. Taj odeljak nosi naslov: „Dali su Srbi imali kolonija ili kakvoga autoriteta u Makedoniji pre 13. veka? Kako su se zvali sloveni Makedonski pre ovoga vremena? Ne treba ni da kazujemo da po mišljenju Ofejkova Srbi nikakva autoriteta u onim zemljama nisu imali do 13. veka da oni počinju nastupati u Makedoniju tek od kraja 12 veka, ali sa svim bezuspešno, i da su se Makedonski Sloveni do 13. veka zvali Bugarima.

Da zagledamo malo u istoriju i da vidimo da li je baš sve to tako kako nam priča g. Ofejkov.

Pre nego što pređemo na samu istoriju da se zadržimo malo na imenu Srbin, jer je g. Ofejkovu ugodno bilo reći, da su Srbi svoje narodno ime dobili od latinske reči Servus, rob, dovodeći u svezu s tim i crevlje, obuću robova!

Po P. J. Šafariku^[1] najstarija opšta imena za slovenske narode su Vindi i Srbi. Prvim imenom su Slovene nazivali stranci, naročito Nemci, a drugo je ime bilo domaće, t. j. njim su se nazivali sami Sloveni. Najstariji trag ovom imenu nalazimo u Plinija i Ptolomeja, i to u sa svim čistom obliku: Serbi, Sérboi, Sirboi. Drugi spomen u izvorima istoriskim o velikom Srpskom narodu imamo u Konstantina Porfirogenita iz polovine 10. veka i u bezimenoga pisca geografskih beležaka o Slovenima u takozvanom Minhenskom rukopisu 11. veka. U Konstantina je oblik Serbli, Serbloi, a u Minhenskom rukopisu Zeriuani. Oba ova pisca govore kako su Srbi veliki narod, a bavarski bezimeni geograf izrekom veli da su od njih izašli Sloveni, t. j. da su se Sloveni u početku zvali Srbima. Bavarski bezimeni geograf je nemac i živeo je pri kraju 9. veka. Iz istoga vremena imamo svedočanstvo od Solomona, episkopa, u njegovom delu Mater verborum, da su se stanovnici stare Sarmatije zvali Srbima. Između ovih svedočanstava stoji svedočanstvo Prokopija iz druge polovine 6. veka, po kome su: „Sloveni i Anti, pre toga, imali jedno ime, t. j. u staro vreme zvali su se Spori, sigurno za to što su živeli rasejano, sporadički.“ Pitanje je sad da li su Prokopijevi Spori, Plinijevi i Ptolomejevi Serbi, K. Porfirogenita Serbli i bavarskoga geografa Zeriuani jedno isto. Dobrovski, Šafarik, Šlecer i Cajs složno misle, da se u pokvarenoj reči Prokopijevoj Spori moraju razumeti Srbi. U prilog mišljenju da je najstarije domaće ime Slovena bilo Srbi pokazuje i ta okolnost, što se dva najudaljenija slovenska naroda danas tim istim imenom zovu, što izvesno nije slučajno kao što je još Dobrovski rekao.

U drugih pisaca, koji pominju ovo ime ono se javlja u ovim oblicima: u Fredegara Surbii, u Ajnharda Suurbi, u nemačkom spevu jednom 12. veka Surben, u Adama Bremenskoga i Helmolda Sorabi, u Kadlubeka Serbiensis provincia, u Boguhvala Sarb, u Sigberta Hemblac Sirbia, u Kedrina Serbii, u Zonare i Ane Komnenke Serbi, u rečniku Čeha Vacerada Zirbi i t. d. Iskvareni latinski oblici Servi, Serviani, dolaze, veli Šafarik, od 13.-15. veka, te na njih nećemo ni obraćati pažnje.

Kao što je i prirodno očekivati, ovome imenu nalazi se traga i danas skoro u svima slovenskim jezicima, bilo u imenima mesta i reka, bilo u nazivima druge vrste. Da spomenemo nekolika po Šafariku: u ruskom, maloruskom i starom poljskom ima reč paserb (puer, privignus), poljskom pasierb; u Rusa i Poljaka imaju ove reči: serbщizna, serbщыzna, serepčыzna; Serben u Serbigal u Livoniji; Serbino u Petrogradskoj guberniji; Serbi u Minskoj; Serbi i Serbinovka u Voliniji; Serbentinije, Serbentini u Poljskoj; Serbinov u Sandomirskom; Sjerbovice u Krakovu; u Galiciji Sarbice, Sarbijevo, Sarbin. Da dodamo ovome još nekolika imena iz balkanskih zemalja: Srbija na Bistrici (Haliakmon), u Makedoniji; selo Srbinovo (Serbinova u navodu Ofejkovljevu Verkovićeva predgovora) kod Džume na Strumi, blizu Kresne Planine; tako isto više sela između Bitolja i Kožana nose i danas naziv Srbija, Srbica, po kazivanju Verkovića (Vidi u Ofejkova str. 38), koji veli da je sam tri sela s takvim imenima našao, pa dodaje da njihov broj izvesno mora biti veći.

Ime Sloveni javlja se kao ime slovenskih naroda prvi put u 6. veku. Ranijeg traga u istoriskim izvorima nije mu se moglo naći, ako nećemo Ptolomejeve Stavane da oglasimo za Slovene, kao što je mislio Šafarik.^[2]

Da pređemo sad na samu istoriju.

Doseljene srpskih plemena na balkanski poluostrv pada, kao što je poznato, u prvu polovinu sedmoga veka naše ere. O tom nam je ostavio svedočanstvo vizantiski car Konstantin Porfirogenit. Po njemu srpska su plemena, došav s Karpata na balkanski poluostrv, naselila najpre deo Makedonije oko Soluna, pa su posle zauzela severnije krajeve u Iliriku i Gornjoj Miziji. Po Porfirogenitovu pričanju izlazi, da su Srbi svoja prva naselja u Makedoniji napustili za to „što im se nisu dopala,“ pa pošla k severu, i tu se kod Beograda zadržala te preko vizantiskoga namesnika u ovome gradu izmolili u cara nova naselja, severnija od prvih, u Iliriku i Miziji. Koliko ovo pričanje Konstantinovo može opstati, to su već kritični istorici ocenili, a o tom, u ostalom, svedoče i ona imena mesta oko Soluna, Bistrice, Bitolja, Kostura i severoistočno odatle, oko Rodope, kod Dupnice i Džume na Srumi, koja nepobitno i danas svedoče da su mnoga naselja srpska ostala u Makedoniji. Što, pak, o ovim južnim i jugoistočnim Srbima nije u istoriji više spomena ostalo, tome valja tražiti uzorka u dolasku aziskih Bugara, (godine 679.) koji su strahom i pokorenjem velikoga dela Slovena i vizantiske imperije učinili, te se o njima u srednjevekovnih istorika za prvo vreme više i govorilo i pisalo. Sa svim je prirodno da se posle političko ime države, Bulgaria, prenosilo i na one delove njene, koji su vrlo kratko vreme bili pod njenom vlašću, i u kojima ime državno nikakva korena u narodu nije imalo niti ga je ostavilo.

Da se, pak, etnografska razlika odzivala na istoriske događaje, pa da ju je i istorija posredno morala zabeležiti, o tom ima više svedočanstva. Tako u 8. veku na balkanskom poluostrvu bila su tri glavna dela: Romanija u Trakiji, makedonskim, tesalskim, epirskim i dalmatinskim primorjima; Bugarska između Balkana i Donjega Dunava i Slavinija od Balkana do Peloponeza i Jadranskoga mora, sastavljena iz mnogo malih kneževina: Timočana, Moravana, Brsjaka, Dragovića, Sagudata, Velegostića i. t. d. Istorija ovoga vremena poglavito je u tom, što je Romanija od čestih vojna slabila, a Bugarska se na račun ovih slovenskih kneževina širila dok pod Simeunom (888-927.) većina od njih nije bila njoj silom prisajedinjena.^[3] Tako u početku 9. veka, godine 818., vidimo gde se Timočani udružuju s Frankima i dužu bunu protivu Bugara, pod čiju su vlast potpali bili. S njima su bili ustali i Bodrići na Tisi i „mnoge slovenske opštine.“ Oko toga je vremena ustao i hrvatski veliki župan Ljudevit protiv Franaka, i mi vidimo gde Timočani itaju da se s njim udruže.^[4] Malo ranije, kao što znamo, oko 774 godine pada pokušaj bugarskoga vladaoca Ceriga protiv Brsjaka, koji se, kako se opet zna, svršio nesrećno po Bugare. Ovde nam valja spomenuti i to, da je Sofija s okolinom do 809. godine bila vizantiska. Oko vremena istoga 836-839. dolazi nesrećno vojevanje Presijama protivu srpskoga župana Vlastimira. Od godine 853-927. vladali su u Bugarskoj Boris (do 888) i Simeun. Za njihovo doba Bugarska se najviše raširila, i u to doba pada prisajedinjenje onih mnogih slovenskih kneževina u Makedoniji, u Sremu, u Braničevu. Posle Simeuna Bugarska se odmah za vlade njegova sina Petra raspada.

Interesno je i vrlo važno što iz ovoga vremena, koje se smatra zlatnim vekom bugarske literature, ne samo nema nikakve pojezije, no nema ni jednoga domaćega suvremenoga izvora koji bi nam kazao dokle su se upravo prostirale granice Simeunove države. O tom se tek istorici domišljaju i pogađaju po opisu episkopstava sastaljenoga u Vizantiji po zapovesti cara Lafa Filosofa (886-912) i iz poznatih povelja cara Vasilija II od godine 1020., koje se u originalu nisu sačuvale no se o njima doznaje tek iz jedne povelje Mihaila Paleologa koju je ovaj 1272. g. izdao.

Radi boljega razumevanja valja imati na ume da su za vreme najvećega raširenja Bugarske države zemlje u Makedoniji i Takiji neprestano bile sporne, i da su Bugari za njih morali jednako se tući s VIzantincima da bi ih u svojoj vlasti održali. Tako se iz istorije zna, da je Simeun oko 914. godine spremajući se protiv Carigrada otpravio bio vojsku najpre da pokori vizantiske provincije: drenopoljsku, solunsku i dračku. Vreme od 912. do 927. ispunjeno je samim borbama, jer je Borisove tekovine Simeun morao ponovo zadobijati. Drenopolj je dva puta (914. I 923.) privremeno bio u vlasti Bugara. Pred tim za vreme vlade Borisa isto tako su, naročito u prvoj polovini njegova vladanja jednako tekle borbe Bugara sa Srbima, Grcima, Hrvatima i Frankama. Poznato je kako su srpski župani, braća Mutimir, Strojimir i Gojnik, pobedili Borisa i zarobili mu sina Vladimira, zbog čega je on morao sa Srbima zaključiti mir. Isto tako je bezuspešno ratovanje Borisovo bilo i s Hrvatima i Grcima (u Trakiji).

Celo ovo vreme ima karakter jedne tako da kažemo političke olujine, koja čim je prestala odmah izlaze na površinu stari elementi: Bugarska i Slavinija. Za vreme naslednika Simeunova Petra (927-968.) Bugarska se odmah raspala. U Sloviniji odmah je buknuo ustanak jedan, pa posle i drugi. Upravo može se reći da se odmah po smrti Simeunovoj u Slaviniji oživele samostalne nasledne kneževine, koje su Boris i Simeun za kratko vreme bili Bugarskoj pridružili. Ovaj drugi pokret u Slaviniji bio je oko 963. godine. Pokret je vodio Šišman, knez najmoćnijega plemena makedonskih slovena Brsjaka, onih istih protiv kojih je još Cerig pri kraju 8. veka bezuspešno vojevao. On se proglasi carem. U krajeve, kojama je on vladao dolazili su Makedonija, Albanija, izvorni predeo Strume, Sofija, Vidin. Vrlo je karakteristično i vredno pažnje koji su se krajevi od Bugarske ocepili. Bugarska je ostala ono što je i bila: zemlja istočno od Čibre do Crnoga mora i između Dunava i Balkana sa – severnom Trakijom. „Stara rimska granica među dijacezama ilirskom i tračkom postala je granica oba bugarska (?) carstva, od kojih je jedno činilo staru Bugarsku a drugo Slaviniju.^[5] Bugarsku su pokorili Vizantinci 971. godine, a Slavinija je trajala do 1018. godine. Pri kraju 10. veka i u početku jedanaestoga nalazimo u gradu Srbici naslednoga dinastu Nikolicu, o kome na jednom mestu nalazimo ovo zabeleženo: „Srьbina že nuždeю prѣetь, i Nikolicu načelnika srьbčiщemь priіetь carь i počte patrikіemь.“^[6]

I Ireček i Drinov smatraju, da je ona država u Makedoniji, koja se razvila iz ustanka Brsjaka pod njihovim knezom Šišmanom, a posle pod Samuilom, drugo, zapadno bugarsko carstvo. Da li se ona tako može smatrati mi, razume se, ne možemo ovde raspravljati, i ostavićemo tu stvar presudi stručnih ali bespristrasnih istorika. Neka oni isto tako po pravdi ocene i one poznate povelje Vasilija II od 1020. godine, o kojima se doznaje iz povelje Mihaila Paleologa iz druge polovine 13. veka. Mi ćemo ovde samo spomenuti, da je ugovor o miru, zaključen po smrti Simeunovoj između njegova sina Petra i Vizantije (8 oktobra 927. g.), priznao caru Petru carsku titulu i patrijarško dostojanstvo arhijepiskopa Damnjana u Drstru, zajedno sa samostalnošću bugarske crkve. Ovome bugarskom patrijarhu pripadalo je pet eparhija u Bugarskoj (bez Vidina). Dalje ćemo spomenuti da je ona uništena 971. godine i podvrgnuta carigradskom patrijarhu. Ova je patrijaršija zasebno postojala i onda, kad je samostalna bila i ohridska arhijepiskopija: ove dve crkve bile su, dakle, sa svim odeljene, i s tim faktom, koji svakojako nije bez značaja, mora se računati. Inače bi izašlo da su postojale dve bugarske crkve, a to nije mogućno. Ova odvojenost crkava, bugarske i oridske, bila je i za Samuila i docnije – a to je, takođe, vrlo važno za karakter Samuilove države i oridske arhijepiskopije. Nijednoga fakta nema koji bi pokazivao, da je vlast bugarskoga patrijarha u Trnovu prelazila granice prave Bugarske. Isto je tako važno i presudno i to, da oridska arhijepiskopija nikad u svoj sastav nije obuhvatala episkopije u Bugarskoj, t. j. one na koje se prostirala vlast trnovskoga patrijarha, kao što nije bez značaja ni to, da su se granice oridske arhijepiskopje podudarale sa svim sa granicama arhijepiskopije Prve Justinijane, što i sam Golubinski prinzaje.

Posle ovoga izleta u Bugarskoj istoriju da se vratimo na Srbe. Mi smo videli i po kazivanju Konstantina Porfirogenita, i po današnjim imenima mesta na gornjoj Srumi, oko Bitolja, Soluna i Bistrice, i po naslednom dinasti Nokolici u Srbiji iz desetoga veka, da je u Makedoniji ne samo bilo Srba u polovini sedmoga veka, no da ih je bilo i posle i da o njihovome biću u onim krajevima zna nesumnjivo da priča čak i sam naš devetnaesti vek – po svedočanstvima koja ni za koga ne mogu biti sumnjiva. Za to i Šafarik u svojim „Slovenskim Starinama“ piše: „znamo samo to jedno pouzdano, da su Srbi, koji žive u Zapadnoj Makedoniji u gradu Srbici i njemim okolinama, došli onamo kad su i njihova braća došla u Ilirik“ (tom II, knj. I, str. 314-315.)

Prema ovome jasno je i nepobitno da su Srbi ne samo imali „svoje kolonije“ u Makedoniji od polovine sedmoga veka, no da se zna šta više i za njihove kneževe iz desetoga veka i da je pečat koji su oni udarili na one krajeve toliko razgovetno i duboko utisnut bio, da tip i sliku njegovu nisu mogli istrti i zaravniti ni sve one silne olujina i promene koje su se kroz čitavih dvanaeset vekova u onim zemljama događale. To je u isto vreme i dokaz o narodnoj snazi srpskoga elementa i njegovom autoritetu, - kao što bi rekao g. Ofejkov. A ako se ne gleda kroz bugarske i šovinističke naočari, no se istoriska nesumnjiva fakta cene po njihovoj pravoj vrednosti, o kojoj se pravilan pojam može dobiti poređenjem njihovim sa sadašnjim stanjem onih pokrajina, onda će se izvesno naći da i u onom odvajanju Makedonije i borbi njenoj s Bugarima, u onoj odvojenosti Vidinske i Sredačke oblasti, u onom često i pravilno ponavljanom buntovništvu Makedonaca protiv političke sile Bugara, koja se vidi kroz sve vreme moći Bugarske države, ima nekoga dubljega razloga koji se mora kriti u samoj etnografskoj razlici; jer se ne može drukčije nikako objasniti kako da npr. tako bliske oblasti Bugarima očuvaju i do današnjega dana taku odvojenost u celom životu i jeziku, po priznanju samoga g. Irečeka, da one nemaju u sebi nijedne bitne bugarske osobine, ukorenjene i snagom velike. Sav autoritet Bugara pokazao se jedino u tom, što su oblici jezika poremećeni, a jezgro njegovo, ono što ga spaja ili dvoji od drugoga jezika, unutrašnji glavni glasovni zakone, oni su isti koji i u srpskom jeziku. Može li se to tumačiti samo ekspansivnom snagom srpskoga elementa, kao što su neka gospoda sklona to činiti, kad se naročito uzme na um, da su u tim krajevima vladali Bugari ako ne duže a ono za celo onoliko koliko i Srbi?! Isto to vredi i za Makedoniju, gde je tako isto ceo život narodni zajedno s glavnim osobinama jezika tako oštro odvojen od bugarskoga. Ovo su, mislimo, mnogo pouzdaniji i bitniji znaci, po kojima se ova stvar mora ceniti, no oni razni nazivi po stranim izvorima koji su često i sakato beleženi, i neodređeno upotrebljavani, i prema raznim potrebama ne retko – udešavani!

Ma koliko se i g. Ofejkov i g. Drinov trudili da dokažu, kako bajagi do kraja 12. veka Srbi nikakve veze s Makedonijom nisu imali – to im neće nikada poći za rukom. Dosta jasno se to vidi i iz ovoga što smo već mi ovde naveli, a, uvereni smo, još će se bolje i jasnije to videti kad se i vreme od 8-12 veka bolje i svestranije prouči i ispita, i kad se, osim toga, sadašnja etnografija i lingvistika Makedonije na solidniju osnovu postavi.

Sa svim u vezi s onim što smo dovde rekli vidimo, da se pri kraju 11. veka, kad se samostalno središte srpsko iz Skadra prenaša u Rasu, prvi pokreti župana Vukana, saradnika Bodinova, okreću preko Lipljana na jugoistok i jug. Lipljan je bio najpre granica vizantiska prema samostalnoj županiji Raškoj, a posle Bugarska. Od godine 1091. mi vidimo, gde srpski župan Vukan upada često u vizantiske provincije u tom pravcu, pa dopire svojom vojskom do Šar Planine i Skoplja, a godine 1093. vidimo ga ne samo u Vranjskom Pomoravlju, oko Skoplja na Vardaru i oko Šare Planine, no i u Pologu. Godine 1094. grčki car udara na Srbe i pobeđuje ih.^[7] Ove borbe srpskoga župana Vukana ako i nisu stalno politički zadobile Srbima pomenute krajeve, opet su one važne i karakteristične s toga, što se prvo širenje političke srpske moći okreće ovim putem i pravcem. Zna se da je Nemanja posle istim putem udario, idući od svoga prethodnika još dalje, jer, kao što se zna, on je i Sofiju, oba Pologa, oba Pilota, Skoplje, Velbužd i Niš bio osvojio, i ako na kratko vreme. Nije, dakle, kraj 12. veka poveo srpske vladaoce u one krajeve, kao što bi hteo tvrditi g. Ofejkov, nego još kraj 11. veka – dakle prvo zgodno vreme kad su Srbi mogli dati maha svojoj političkoj snazi.

Osim toga mi vidimo da Nemanja odmah u prvim pohodima svojim gradi zadužbine srpske u onim krajevima – što je znak da ih on nije baš tako skoro napustio, kao što se obično misli. Poznato je npr. da je Nemanja odmah po osvojenju Skoplja sagradio onamo crkvu Sv Arhangela Mihaila. Dalje, za vlade njegova sina Stevana, mi vidimo gde se Strez buni protivu bugarskoga cara i pridružuje politički svoje zemlje Stevanovim, naravno pomoću Stevanove vojske. Značajno je da su Streza, kad je posle hteo otpasti od Stevana Prvovenčanoga, njegovi ljudi ubili.^[8] Gde je Strezov Prosek bio i šta je Stevan tim dobio, poznato je. Ovo je sve bilo u početku 13. veka (1209-1214. g) Oko ovoga je vremena bio i Slav u Rodopi, koji se samostalno prema Bugarima držao. Zemlje koje je Stevan najpre Strezu protiv Borila i Henrika očuvao, i kao sizeren ih držao do odmetništva Strezova, zadržao je i posle Strezove smrti. Ima znakova po kojima se može misliti da su ove zemlje i posle ostale u srpskim rukama. Na to ukazuje jedna povelja Milutinova Hilandaru.

Nov porast političke moći srpske države bio je za vlade Uroša I., „velikoga i strašnoga“ (1243-1277), kako ga naši izvori zovu. Uroš I je vladao više od trideset godina i podigao je znatno moć i ugled ondašnjoj srpskoj državi. Zna se kako je on posredovao za mir između bugarskoga cara Mihaila i Grka (cara Todora), zna se kako je opsedao Trnovo, uzvisio na presto bugarski Srbina Konstantina Teha,^[9] slao Madžarima pomoć vojnu protivu Otokara, „od Srba, Bugara i Grka,“ držao mnoge zemlje u Makedoniji (gornji Vardar i oba Pologa), opsedao Prilip i mnogo vojevao protivu Grka u savezu s epirskim despotom Mihailom i Latinima, pa uneo u svoju vladalačku titulu i rex Bulgarorum.

Ove političke dobitke Uroševe izgubio je posle kralj Dragutin. Vizantiska carevina bila je vaspostavljena još za Uroša (1268. g), i ona za vlade slaboga Dragutina zauzme skoro sve zemlje do Lipljana. Za to i stoji zabeleženo u starim knjigama, da je „u te dane srpska zemlja bila u velikoj teskobi i umanjena.“ To je, svakojako, i bio uzorok, te je odmah krajem 1281. godine na Dragutinovo mesto došao Milutin, koji je ne samo povratio dedovinu i očevinu, nego je još i uveličao i zasnovao stalnu vladu Srba u Makedoniji. Odmah prve godine vlade svoje, Milutin je ponovo zauzeo i Srbiji pridružio oba Pologa, Skoplje, Ovče Polje, Zletovo i Pijanac. Kako je dalje ovaj razvoj događaja tekao zna se i iz istorije, te nije potrebno da ih ovde ređamo. Isto tako prelazimo i vladu Dečanskoga i Dušana, pa ćemo dodirnuti samo malo događaje posle Dušana do konačne propasti srpske državne samostalnosti. Krajnje tačke srpske vlasti na jugoistoku bile su, ako što se zna, Serez i Drama, gde su gospodovali srpski dinasti pri kraju 14. veka. Turci su parče po parče one zemlje od Srba osvajali i jednoga po jednoga dinastu srpskoga savlađivali i pokoravali, ostavljajući ih ipak u njihovoj oblasti i nemenjajući unutrašnje uređene zemlje. Sa podvlašćenjem južnih pokrajina srpske države Turci su bili potpuno gotovi i sigurni upravo tek posle znamenite Kosovske Bitke, gde su svoju pobedu nad Srbima onako strašno i skupa otkupili. U krajevima oko središta stare srpske države Srbi su se još dugo držali, razume se budući u potčinjenom, vasalnom položaju prema Turcima. Tek 1454. godine oni osvajaju Vranjsko Pomoravlje, koje su znameniti Nikola Skobalić iz Banje i Uglješa iz Inogošta sa srpskim vladaocem onako muški i junački branili.^[10]

Iz ovoga, ako i odveć kratkoga pregleda istoriskoga, vidi se jasno i neporečno ovo:

Srpske veze sa Makedonijom počinju od polovine sedmoga veka, kad su Srbi onamo s Karpata došli. Oni su onamo odmah zasnovali „svoje kolonije“, o kojima imena mesta nesumnjivo i danas pričaju. Te veze posle od 9 veka prekidaju Bugari, razume se samo politički: ali, kao što smo videli, ta politička vlast nije mogla sprečiti da na kraju 10. i u početku jedanaestog veka ne vidimo opet onako jasno Srbina Nikolu, župana Srbije na Bistrici. Krajem jedanaestoga veka mi vidimo župana Vukana, gde ide i prodire ne samo do Skoplja i Šare Planine no zalazi i za Šaru. Krajem dvanaestoga veka vidimo Nemanju u istim krajevima i Sofiji. Početkom 13. veka vidimo Stevana Prvovenčanoga, gde otkida mnoge zemlje od Bugara najpre pomoću Streza, a posle i sam, kad je Strez poginuo, - zadržavajući one u kojima je Strez pod njegovim sizerenstvom vladao. Pri kraju prve polovine trinaestoga veka vidimo Uroša Velikoga, koji još dalje širi moć srpske države ne samo u Makedoniji, nego postavlja Srbina i za vladaoca Bugarske. Krajem trinaestoga veka (1281.) vidimo gde Milutin odmah povraća Dragutinom izgubljene dobitke Uroševe, pa širi srpsku vlast na celu Makedoniju. Na posletku vidimo da od toga vremena srpska vlada stalno traje u Makedoniji ne samo da obladanja Turaka, no i posle još za dugo; jer kao što smo rekli Turci nisu dizali srpske dinaste iz njihovih oblasti, već su se zadovoljivali samo njihovom pokorišću. Može se reći upravo da je srpska veza bila s onim krajevima neprekidna kroz ceo petnaesti i šesnaesti vek kad se samo uzme na um, osim momenata koje pomenusmo, još i život srpske pećske patrijaršije koja je ostala nedirnuta.^[11]

Veze srpske, dakle, s Makedonijom su stare, vrlo stare, i dugotrajne. One su i etnografske, i istoriske, i kulturne. Interesno je i važno zbilja uzeti na oko ovu poslednju okolnost. Svi skoro spomenici stare slovenske kulture u Makedoniji su srpski. Zaman ćete tražiti u onim krajevima spomenika bugarskoga kulturnoga rada, a srpskih ima tako da kažemo koliko hoćete. Da ne spominjemo Svetu Goru i Hilendar, one silne povelje i rad sv. Save i Nemanje onamo, no da uzmemo druge krajeve, pa ćemo svuda naći srpskih spomenika: u Skoplju Nemanjinu zadužbinu Sv. Arhangela Mihaila, u istom gradu i okolini crkve kralja Milutina: Trojeručicu, sv. Đorđa, sv. Konstantina, sv. Nikitu, svetu Bogorodicu Treskovaču, sv. Đurđa Nagoričkog, sv. Đurđa u Kičevu, sv. Đurđa u Dabru; u Štipu crkvu sv. Arhangela Mihaila sazidanu Reljom Krilaticom, koji je zidom ogradio i sv. Jovana Rilskog, pa tu i umro; u Lesnovu hram sv. Arhanđela, gde je bila Zletovska episkopija; u Žegligovu (Kumanovu) arhiljevačku crkvu sv. Vavedenija; u Hvosnu Dečane; u Prizrenu crkvu sv. Arhanđela, u Skoplju i okolini opet crkvu sv. Dimitrija i Zerzevski manastir kralja Vukašina i Kraljevića Marka; u Pčinji manastir sv. Prohora koji je obnovio knez Lazar; u Elbasanu crkvu sv. Vladimira, vladaoca Duklje, i t. d. U Ohridu su manastiri sv. Nauma i sv. Save, učenika Metodijevih. Kad se uzme na um da su u srednjem veku manastiri bili i središta prosvete, onda je ovo svakojako jedna važna okolnost.

Na posletku spomena je vredno i to, da je kralj Milutin i u Sofiji podigao crkvu, koja se i danas zove Sveti Kralj. To je saborna crkva nove bugarske prestonice. Nije bez značaja okolnost da je vlada bugarska 1884. godine pokušavala službeno da ime crkvi predene i nazove je sv. Petka. Ali kako je ovaj pokušaj naišao kod naroda na veliki otpor, koji je crkvu stalno i dalje zvao Sveti Kralj, to vlada bugarska odustane od daljeg navaljivanja, i tako opet ostane kako je i bilo.

1. Slavяnskія Drevnosti, tom I, knj. I, str. 112-300.
2. G. Krek, Einleitung in die Slavische Literaturgeschichte, zweite Auflage, str. 282, 293, 294.
3. Ireček, Istorія Bolgarъ, str. 171.
4. K. Ireček, Istorія Bolgarъ, str. 179, 180.
5. K. Ireček, Istorія Bolgarъ, str. 224 do 225.
6. Starine, XIV str. 163.
7. Glasnik XLVIII, Srpske oblasti X i XII veka St. Novakovića, str. 120-124.
8. Domaći izvori za srpsku istoriju, Iv. Pavlovića, VII, VIII str. 84-92.
9. Njegova zemlja kojom je dotle vladao bila je ne daleko od Sofije u podnožju Vitoša - veli K. Ireček.
10. Godišnjica III, Vranjsko Pomoravlje u srpskoj istoriji 14. i 15. veka od St. Novakovića.
11. Neka je ovde spomenut i jedan fakat koji je značajan ne samo za srpske veze s Makedonijom, no i za pravi karakter oridske arhijepiskopiji pisani u 15. i 16. veku mnogi srpski spomenici, Srbulje, čisto srpskim jezikom - u vremenu, dakle, kad srpsko-bugarski spor o Makedoniji nije nikako ni postojao.