О Македонији и Македонцима/IV. Сличности и разлике.

←III. Етнографија и лингвистика.

О Македонији и Македонцима Писац: Стојан Протић IV. Сличности и разлике.

V. Дринов и Јастребов.→

IV Сличности и разлике.

Према оскудном материјалу којим смо располагали, ми смо се потрудили побележити главније особине говора, којим говори словенско становништво Македоније и оних крајева који су јој најближи а данас носе име Старе Србије.

После овога природно нам се намеће питање: како стоји овај језик, или ово наречије, којим се у Македонији говори, према српском и према бугарском језику? У чем је слично а у чем различно од једнога и другога језика? И најпосле разлике које се у њему виде да ли су од српскога или од бугарскога језика даље?

Да би на ово питање могли одговорити што ближе истини, треба нам најпре изнети карактерне особине српскога и бугарскога језика, па их онда упоредити с језиком који се говори у Македонији, не смећући с ума да све особине нису једнаке важности и једнакога значаја.

На жалост одмах у почетку морамо признати да нам се није лако наћи у бугарском језику, јер Бугари ни данас немају граматике ни речника, који би ма и на близу стајали по вредности научној граматици једнога Даничића и речнику једнога Вука. Све је то још тако несређено и збуњено, да се у том једва могу разабрати и сами Бугари, и људи који се специјално баве овим питањима. У током положају будући, тражили смо да се помогнемо оним, што је релативно најбоље. И од три бугарске граматике, које смо у рукама имали: Цанкова, Икономова и Вимазала, нашли смо да је, и ако најмања, ипак најбоља последња, те ћемо по њој и обележити главне карактерне црте бугарскога језика.^[1] Да бог ме да ћемо се помагати, при том, и Миклошићем. У науци о гласовима за бугарски језик карактеристично је ово:

Старословенско јус замењује се у данашњем бугарском језику редовно са ъ. Примера из Бугарске, који би противно овоме тврдили, нема, бар нама нису познати; а тако исто тврди и Драганов. Противни примери до сад познати навођени су једино из Македоније, из зборника песама браће Миладинова и Верковића, на основу чега Миклошић бележи у свом делу Lautlehre да се овде онде место ъ чује и а, „премда се, вели он, може домишљати да писци (Schreiber) пишу а и онде где ъ изговарају.“^[2]

Старословенско ѣ у данашњем бугарском језику гласи по правилу ја. Ово тврде и Миклошић и Григоровић^[3]

Данашњи бугарски језик има полувокал ъ а танкога јера, ь, нема, ма да данашњи писци пишу и један и други полувокал.^[4]

Гласове ћ и ђ нема никако, већ на место њих има шт и жд.

Исто тако бугарски језик нема гласова љ и њ.^[5] Ми смо на прво место истакли гласовне особине бугарског језика поглавито с тога, што су у опште гласови и закони који њима владају најјача, најкарактеристичнија и најсталнија особина.

Тога ради да се задржимо још мало на овоме.

Процес развоја старословенсскога јуса, коме за основу служи прасловенско насално on, у бугарском језику је ишао, по Миклошићу, овако: из о је одмах постало ъ, па је онда назал, у брзо по том, отпао. У IX веку, у бугарском, већ врло ретко долази назал, а од тога доба нема га никако. Да је о још раније прешло у ъ види се по томе, што му трага у бугарском језику никако нема: у бугарском је, одмах из јуса, постало ъn, а затим ъ.^[6]

Даље полувокал ъ у бугарском долази не само на место старословенскога ъ и ь него и на место неакцентованога а. Да оно долази и на место старога е види се из речи каменъ, која у бугарском данас гласи камънъ или камъкъ.

Старословенско ѣ гласи већ у старим споменицама бугарским као чисто ја или као а: лјапота, крјапост, звјаре, трјава и. т. д Даље ваља још знати да се у бугарском језику група гласова ије сажима у е: здраве, лозе, цвете, грозде, тръне.^[7]

За ћ и ђ поменули смо, да на место њих увек бугарски језим има шт и жд. Истина Миклошић наводи, да се налази место њих и к и г, али прво: то су наводи све из Македоније, друго Миклошић сам вели да к и г из тј и дј, resp. шт и жд, гласи врло вероватно као српско ћ и ђ, ослањајући се на Вуков Додатак и на факат: да Пуљевски пише ћ и ђ на место тј и дј, да један бугарски писац вели да се кј изговара као тј, а дј као меко д т. ј. дј, и на послетку да се ть и дь замењују са ć: памеć, смръć, глаć (гј), стуć (гј). На крају овога расправљања Миклошић вели: „es ist noch zu bedenken dass, wie gesagt, ć и гј Serbische laute sind.“^[8]

Да бугарски језик нема гласова љ и њ тврди П. Драганов, допуштајући изузетак за Котелски говор у народном језику, а књижевни језик, вели, за те гласове са свим не зна Вредно би било ближе испитати откуда га у Котелском говору. Да није са стране унето?^[9] И Фр. Вимазал у својој већ наведеној граматици бугарскога језика не зна ништа о гласовима љ и њ, јер их нигде не помиње, ма да о свим другим говори. Код јотовања (стр 7.) вели само ово: „јотовани вокали су: я = ја и ю = ју. Јо се пише йо или ьо: булйонь = булјон, павильонъ = павилјон...“ и даље: „језик има јаку тежњу јотоване гласове да замењује нејотованим: конј = кон, видја = вида, јаблъка = аблъка.“ Миклошић допушта да се групе лј и нј могу изговарати као љ и њ, али су му примери неопоуздани (Период Сисан. и Миладин.), те мислим да према горњем мора отпасти.^[10]

За важност и значај гласова у језику нека је споменуто овде, да је пок. Даничић на основу гласова ћ и ђ учинио поделу словенских језика (у „Диоба словенских језика“), за коју му је Шлајхер писао: „ Mitt dem gesagtem haben sie, nach meiner Meinung, den Nagel auf den Kopf getroffen.“

У науци облицима за бугарски језик ово су главније особине:

Именице и придеви немају никаквих падежа осим номинатива. Генетив и датив изражавају се предлозима на, от или за, који се стављају пред номинатив: на башта, на конъ, на свобода.

Глаголи немају неодређеног начина и прилога садашњега и прошлога времена.^[11] Тако Вимазал. Ј. Живановић (у књизи „О српском језику“ стр. 227.) допушта прилог садашњега времена на шчи, а Драганов му одриче наставак екьи. Мислим да је у Живановића погрешно. У Миклошића (Lautlehre, стр. 378.) има примера из Македоније за прилог сад. времена на шти: берашти, одешти (збор. Миладиноваца), што је сумњиво према тврђењу Драганова, који вели да Брсјаци стално употребљавају прилог сад. времена са завршетком екьи (Зборник Миладиноваца баш даје Брсјачке песме.)

Будуће време у бугарском језику постаје из ште и садашњега времена.

У аористу и имперфекту х се не претвара, а прво лице множине свршава се на ме.

Иза именица и придева увек се ставља одређени члан: тъ, та, то. Бугарски језик за други одређени члан не зна.

Лична заменица: ја ти, он гласи: азъ, ти, той, а у множини: ни, ви, тѣ. За треће лице каже се, али ређе, и он. Интересно би било знати, да ли се иза Искре говори ово он? Заменица сав, сва, све гласи: всичкий, всичка, всичко; сви гласи: всинца.

Акцентат је у бугарском покретан: он пада на различне слогове двосложних и вишесложних речи. Бугарски зна само за кратке вокале. То је све што позитивно каже Вимазал о акценту у бугарском. Миклошић, пак вели о акценту ово: за акценат у бугарском нема никаквога општега закона: сваки слог вишесложне речи може бити акцентован...... Чини се да бугарски језик не разликује дуге и кратке вокале.^[12]

И ако би се о особинама бугарскога језика могло, на сваки начин, још по што шта казати, нарочито код глагола, ми ћемо ипак даље излагање оставити, јер је за наш задатак довољно и оволико.

Како стоји српски језик према овим особинама бугарскога језика?

Остављајуќи неке познате ствари, које су и без помињања нарочито јасне, ми ћемо се овде задржати само на некима.

Старословенско јус данас у српском језику гласи у. Овај процес вероватно се извршио преко о, које је после, губитком назала, ослабело у у. Миклошић се колеба, и ако претпоставља да се српска рука развила из ронка, те вели можда је и друкчије било.^[13] Чини ми се да у потвду мишљења, да је рука постала из ронка преко о, може послужити факат: што се у Дабру поред редовнога о место јуса чује и у: кућа, угленъ, где се на првој речи види и само прелажење, јер гласи и кошча и кућа (види у Драганова.)

Полувокала данас у српском језику има само дијалектички: у Црној Гори и околном приморју, па и у Старој Србији, где се, што је значајно, оба полувокала чују: и ь и ъ.^[14] Данас се по правилу ъ у српском језику или избацује или несталним а замењује. Полувокал ь у праведан, мене и стегно (правьдьнъ, мьне, стьгно) замењен је са е. Иначе со обично ни у српском не прави разлика између ъ и ь.

Старословенско ѣ гласи тројако: е, ије, и и. Старословенско лъ данас гласи у. Даље српски језик има меке гласове љ и њ (лј и нј као групе не постоје никако) и, особито карактеристичне, ћ и ђ. Има падеже, нема члана, има неодређени начин и прилог садашњега времена на ћи. У аорису х се претвара у с, у множини, или отпада (дијалектички, у околини Крушевца и т .д.) Прво лице множине свршава се на мо. У источном говору долази за личну заменицу ни и ви место нам и вам (Левач, Жупа), а у једнини је номинатив: ја, ти, он.

Акцента има четири: два дуга и дба кратка. У вишесложних речи може се на крајњем слогу бити само високодуг. Речи од једнога слога могу имати само или оштар или високодуг акценат.

Кад смо овако побележили главније разлике и особине српскога и бугарскога језика, да их упоредимо сад са карактеристикама које смо видели у македонскоме говору, те да видимо како оне стоје према српском а како према бугарском, затим има ли чега различнога у њима и од једнога и од другога, и како је то различно према српском и према бугарском.

У македонском говору, као што смо већ видели, нашли смо, пре свега, тројаку замену јуса: а, о, у, и, осим тога, нашли смо на крајњем југозападу назално он, ан; на против нигде нисмо нашли место јуса ъ. Даље смо нашли да у македонском говору има полувокала, али да је њихова влада како ограничена и да се они замењују са о и е. Још даље нашли смо да се старословенско ѣ по правилу замењује са е, као што тврди Григоровић. Осим тога нашли смо да у македонском говору долазе редовно меки гласови љ и њ, као што је опазио и забележио још Вук и као што данас тврди П. Драганов. После свега овога нашли смо још да се старословенско лъ замењује са ол и са у (са у: Скопље, Куманово, Штип; у Копановаца и Пијанаца, дакле, а, као што Вук у Додатку тврди, има га и у Брсјака.) На послетку нашли смо на место шт и жд: 1, чисте гласове ћ и ђ не само на северу од Скопља и Шаре, где је оно редовно и несумњиво, као што вели Драганов, но и у Дабру. (Лазарово Поље, Дреница, Галичник), а по Вуку има га и у Брсјака; 2, да онамо где, по Драганову, ћ и ђ нису чисти они гласе као меко к и г или д (кј и гј или кь и гь).

Кад узмемо, као што смо већ рекли, да се српско у, које се и данас у Македонији налази, из јуса развило преко о чему у прилог, поред онога што је већ речено може ићи и факат да се јус замењује са о нарочито у оним крајевима Македоније, где је историски потврђено да су, при досељењу на балкански полуострв, били Срби;^[15] и, кад узмемо даље на ум оно што Миклошић на стр. 588. Свога Lautlehre вели о гласовима кј и гј: да очевидно стоје ближе српском него бугарском, - онда имамо не само све главне гласовне особине данашњега српскога језика заступљене у јакој мери у македонском говору, него и живе остатке старога српскога језика. Ми нарочито ударамо гласом на ово све за то, што та једновремена појава свију гласовних особина управо и јесте најјачи доказ за ово што рекосмо. И ако се неће или не може да узме, да су то све опште старинске особине македонскога говора, онда оне бар јасно доказују, да се послужимо изразом г. Офејкова, стари и ванредно јак и снажан, духовни ауторитет Срба у Македонији.^[16]

Али ово још није све. Ми смо у македонском говору нашли неодређен начин (и у Дабру и у Кратову, а већ северно и да не говоримо); нашли смо прилог садашњега времена на екьи и на ћи; нашли смо патронимички наставак икь (ић), који је такође карактеристичан; нашли смо не само северно од Скопља и Шаре но и јужно (у Дабру) прво лице у глагола на мо; нашли смо свуда личну заменицу ја, ти, он, и прилоге и заменице: овде, овако, каков, свак, таков; нашли смо у будућем времену, такође свуда, место ште ће и кье; нашли смо акценат, опет свуда, као и у српском; нашли смо, по тврђењу Драганова, по сведочанству Вука, па чак и по Верковићу, и много Србизама у речнику и Брсјака и дабарских: Мијака, Пољана и Кецкара. Чак и онај Прилепчанин, који је своје писмо нарочито удешавао за Офејковљеву „Македонију,“ није могао да се ослободи многих Србизама, и ако се доста трудио да их се, што је могућно више, клони.^[17]

Једини облици удаљавају доста знатно македонски говор од српскога и приближују га бугарском: њих има мало и ретко, нарочито на југоистоку Македоније. Али, као што смо видели, и у том је делу граматике српски заступљен: од падежа смо нашли у Дабру и датив, и генетив, и акузатив (и локатив стари има), а северно од Скопља и Шаре они су и чешћи и боље очувани. Шта више видели смо да падежа има чак и у оним песмама из Разлога, које је Вук у Додатку саопштио. Од глаголских облика нашли смо карактеристичан неодређени начин и прилог сад. времена: остали облици одступају од данашњега српскога, али нису ни као у бугарском језику.

Кад узмемо на ум да су облици у опште врло подложни променама, и кад овоме додамо утицај бугарскога књижевнога језика црквом, школом и књигом, не тек од 1870. године но још од 1845. године, коме утицају никаква отпора није могло давати некњижевно македонско наречије – одна нам ова појава код облика нимало неће изгледати чудна и необична, нити она може сведочити за бугаризам македонскога наречија. На против кад добро проценимо поменути утицај бугарски, који се још појачавао и другом страном једном: никад неспречаваним општењем с Македонијом – ми се пре морамо чудити како су се облици српски могли и оволико до сад очувати у македонском говору.

А члан? рећи ће нам можда неко. Зар тај тако карактеристични знак бугарскога језика није доказ за бугаризам македонскога говора?

Да видимо.

Ми смо могли, у овом погледу, да чинимо нека мала испитивања само на два зборника македонских песама: на Вукову, у Додатку, и на Јастребовљеву зборнику. Других нисмо имали при руци, а, као да, остали нису ни поуздани. У осталом мислимо да је за ово питање, бар привремено, довољно и ово материјала колико смо га ми имали на расположењу, јер и овде вреди она изрека: дан се по јутру познаје.

Ми смо имали пред собом преко сто педесет песама из три различна краја: из Разлога, из Дабра и из Сириничке и Средске области. У њима смо нашли ово:

У 27 песмама, које Вук саопштава у Додатку и које имају мало јаче од 340 стихова, члан долази свега – 25 пута. Још је значајно, да је већина ових случајева где члан долази само код ове две речи: твој, твоја, твоје и као (кату).

У 27 песама из Дабра, које се обично и врло често певају, члан ть, та, то долази 16 пута, члан нъ, на, но два пут, а члан въ, ва, во 15 пута.

У 94 песме, опет из Дабра, које се певају о свадбама, члан долази свега 48 пута, и то: члан ть, та, то 31 пут; члан нъ, на, но 10 пута и члан въ, ва, во, 7 пута. Вредно је забележити овде још да поједине речи долазе и са чланом и без члана ть, та, то: први, втори, трећи, реч ливађе и реч село.

У 8 песама из Средске области, од којих је свака од по сто стихова, нисам нашао никакав члан ниједанпут.^[18]

У преко сто педесет песама, дакле, које имају у најмању руку око 2600 стихова, члан свега долази 106 пут, па и то опет не пада све на карактеристичан бугарски члан ть, та, то, већ 34 случаја долазе на македонске чланове нъ, на, но и въ, ва, во, а само 72 случајева на ть, та, то ть, та, то.^[19]

Сад, према овоме нека читатељи суде од коликога је значаја ова појава и шта она управо доказује. Још овде не треба изгубити из вида могућност и вероватност непосреднога утицаја од стране албанскога језика. Факта су ова својом унутрашњом снагом толико јака, да им с наше стране, мислимо, није потребан никакав коментар.

1. Bibliothek der Sprachenkunde, Bulgarische sprache von Fr. Vymazal.
2. Lautlehre, стр. 368.
3. Lautlehre, стр. 365, Григоровић наведе и у књизи „La Macédoine.“
4. ibid.
5. Противни примери у Миклошића су из Македоније.
6. Lautlehre, 34, 35, 93, 368.
7. ibid. стр. 370.
8. Lautlehre, стр. 378-379.
9. Драганов, Извѣстія, 1888. Бр. 1. стр. 36.
10. Lautlehre, стр. 377.
11. Fr. Vymazal.
12. Lautlehre, стр. 376.
13. ibid, стр. 93.
14. ibid, стр. 20. и 388.
15. Србија, на Бистрици, Његуш јужно од Водена још и данас сведоче и тврде непобитно истинитост казивања Порфирогенитова да су онамо били Срби и да нису, после, сви отишли к Дунаву и Сави - Интересно је да се баш у тим крајевима налазе и назали, којима трага у Бугарској нема.
16. La Macédoine, стр. 158-159.
17. Види писмо у La Macédoine, стр. 127-132, и у њему речи: пријатељу, гьоа (ђоја), в старо време, такво, велиме, као, свој, најпосле, ова работа (без члана, који у опште ни овде не долази редовно), по мегю си, чудни и смешни, такво срце, кукьа, помешан, тугьина, прекор, двојица и т. д.
18. Обычаи и пѣсни турецкихъ Сербовъ. И. С. Јастребова стр. 212-232; 252-282; 408-455.
19. Да ли се и колико нъ, на, но и въ, ва во могу рачунати у опште као чланови - то нека пресуде стручњаци.