Отмица/6
| ◄ ПОЈАВА V | ПОЈАВА VI | ПОЈАВА VII ► |
ПОЈАВА VI
СТАНОЈКА: Милоје!
МИЛОЈЕ (који се на страну окронуо; за се): Јок, ја!
СТАНОЈКА: О, Милоје!
МИЛОЈЕ (за се): Ух! Да л да се осврнем?
СТАНОЈКА (хвата га за рукав и дрма): Бог с тобом, Милоје, шта ти је?
МИЛОЈЕ: Остави ме сад!
СТАНОЈКА (срдито): А зашто?
МИЛОЈЕ: Јер се љутим.
СТАНОЈКА: На мене?
МИЛОЈЕ: Јесте!
СТАНОЈКА: За што?
МИЛОЈЕ: То ја знам!
СТАНОЈКА: Е па лепо! Ја одох у кућу, а ти ми јави кад се одљутиш. (пође)
МИЛОЈЕ (ухвати је): Де, де, лудо једна! Ја се шалим; хоћу само да те наједим.
СТАНОЈКА: Да ме наједиш? А за што?
МИЛОЈЕ: Јер ниси хтела да се разговарамо кад сам те очима звао.
СТАНОЈКА: Ала си чудан: као да сам смела од Радоја.
МИЛОЈЕ: Ама сунца ти, срди ли се Раде што се нас двоје гледамо?
СТАНОЈКА: Тетка Анђа вели да се не срди, него, каже, од наше прошевине не може бити ништа, докле он себи не доведе девојку.
МИЛОЈЕ: Их, болан, да хоће што скорије! Баш ми додија вако чекајући.
СТАНОЈКА: А зар је мени лакше?
|