Otmica/6
| ◄ POJAVA V | POJAVA VI | POJAVA VII ► |
POJAVA VI
STANOJKA: Miloje!
MILOJE (koji se na stranu okronuo; za se): Jok, ja!
STANOJKA: O, Miloje!
MILOJE (za se): Uh! Da l da se osvrnem?
STANOJKA (hvata ga za rukav i drma): Bog s tobom, Miloje, šta ti je?
MILOJE: Ostavi me sad!
STANOJKA (srdito): A zašto?
MILOJE: Jer se ljutim.
STANOJKA: Na mene?
MILOJE: Jeste!
STANOJKA: Za što?
MILOJE: To ja znam!
STANOJKA: E pa lepo! Ja odoh u kuću, a ti mi javi kad se odljutiš. (pođe)
MILOJE (uhvati je): De, de, ludo jedna! Ja se šalim; hoću samo da te najedim.
STANOJKA: Da me najediš? A za što?
MILOJE: Jer nisi htela da se razgovaramo kad sam te očima zvao.
STANOJKA: Ala si čudan: kao da sam smela od Radoja.
MILOJE: Ama sunca ti, srdi li se Rade što se nas dvoje gledamo?
STANOJKA: Tetka Anđa veli da se ne srdi, nego, kaže, od naše proševine ne može biti ništa, dokle on sebi ne dovede devojku.
MILOJE: Ih, bolan, da hoće što skorije! Baš mi dodija vako čekajući.
STANOJKA: A zar je meni lakše?
|