Otmica/3
POJAVA III
(Radoje, odeven kao gardijski redov, dolazi)
RADOJE (odpasujući sablju): O, Stanojka!
STANOJKA: Evo me, bato ! (istrči na sokak).
RADOJE: Prihvati mi sblju. Oho, koliko si cveća nabrala. Da ga ne misliš kome?
STANOJKA: Hoću da tebe nakitim. Zar neznaš da su danas Sv. Trojice, i do koji čas doći će kraljice i pred našu kuću da igrom i pevanjem pozdrave praznik. Čula sam ih već gde pevaju pred Milićevom kućom. Zbilja, pa ti i neznaš da je ove godine Milica kraljičica? Eto za to i hoću da te nakitim.
RADOJE (osmejkujući se): E, viš ti nje, tetka Anđo, kako se ona brine za mene! A Boga ti, zar ti baš tako voleš onu Milicu?
STANOJKA: Bog s tobom, bato! A kako je ne bih volela kad se nas dve pazimo u selu, ka sestre. Niti će ona što bez mene, ni ja što bez nje učiniti.
RADOJE: A šta ćeš raditi ako so ona uda pa ode u drugo selo?
STANA: Neće, Boga mi, ona nikuda: Veli: ili će za onoga koga ona voli, ili ni za koga. Eto, onomad kad si prošao pokraj njenog šljivika...
RADOJE (meće joj ruku na usta): De, de! Zar nevidiš tetku?
STANA (otima se): Ih, kakav je! Sve mi cveće pokida. Ala si čudan! (kiti ga cvećem za prsa). Pa tetka Anđa zna da Milica tebe vole.
ANĐA: Te još kako Radoje. Nego pohitaj de ti što pre sa svatovima, jer ti može golubica lako odleteti. A ono znaš, kanda se i našoj Stanojci ne čeka; htela bi i ona da se udaje.
RADOJE: E baš, kad i ti veliš tako, nebi zgoreg bilo. Ama se plašim da će nas njeni odbiti. Nije šale, ono je zadružna kuća, a mi? Mi, slmorani; ni oca ni majke u kući, osim tebe, tetka Anđo, koja si nam sve. Ono, Bogu hvala, i u nas je dosta mala, ama nema radenika; a njihova puna radenika! Pa navalio otac zorli da je uda za Milića Pavlovog; jer je i Milićeva kuća ka njina zadružna. (Srdito) Uh! Čisto mi selo omrzne kad na toga Milića pomislim. Eto, to ti je!
ANĐA: A kakav si mi ti to junak? Ako oni nehtednu dati devojku na lepo, a ti se dogovori sa njome pa neka ti uskoči. Za deset dana izlaziš iz iojske, a za dvadeset možemo i svatove praviti. Ta šta je falilo meni što sam mome Filipu uskočila?
STANOJKA: Ona te tako vole, a ti se ustežeš! I sinoć me pitala, što si se rasrdio te sa njome ne razgovaraš, nego sve ćutiš u kolu. Veli, kad bi znala da je od istine voleš, nako, ka što vole ona tebe, učinila bi sve kako ti narediš.
RADOJE: Ama, očiju ti, tako ti reče?
STANOJKA: Očiju mi Radoje! Evo i jabuku ti poslala. (vadi iz nedara jabuku i daje mu je). Eto, ona je jabuku svojim zubima zagrizla. To su njeni zubi. Pa mi još kaže: „O Stanojka: Podaj mu, sreće ti, al neka je on sam pojede!“
ANĐA: Zlato moje, kako se to ona za mojim Radojem zanela! Baš kao (Stanojka je sa prekorom pogleda). De, de, ne srdi se: za tebe i Miloja neću da kažem.
STANOJKA (da zabašuri): Evo dolaze kraljice, brzo u kuću da ih dočekamo. (Unese sablju u kuću).
ANĐA: Sad se pokaži! Da vidim može li, kraljev gardista curu pobediti. (Odu oboje u kuću; hor iza bine).
HOR:
Domaćnne, ustaj gore,
Ustaj gore,
Otvor dvore!
Iz daleka gosti hode
Kraljičicu tebi vode.
U kraljice
Svetlo lice,
Ko u zvezde prehodnice;
Na čelu joj sunce sija,
U očima nojca tija
Ona tebi pozdrav nosi
Lepog Ljelja
I Poljelja:
Nek te svuda radost prati
Dvore tvoje da pozlati!
|