Otmica/1
POJAVA I
STANOJKA (bere cveće i spleta ga u kitu, peva):
Podunuše tihi vetri
IZ baštice, sa ružice,
Pod ružicom moma mila.
Nad njom sanak širi krila.
Nju mi dragi iz sna budi,
Međ oči je njene ljubi:
„ustaj, ustaj, devojčnce,
Hoće sunce da ograne.
Tvoje lnce da preplane!
No pogledaj u visine
Kako golub širi krila
A sa njime eno leće
Golubica, bela, mila.
E, tako ćeš i ti dušo
Ostaviti dvore svoje.
Kao gnjezdo golubica,
I u dvore doći moje.i
Još ovaj karanfil, što tako lepo miriše. Gle, gle! pa i ovaj pupoljak ruže! Kako je lepo promolio svoju glavicu, kao da hoće da mi kaže: „uzberi i mene!“ Hoću, hoću, ružo moja! Uzabraću te da tobom nakitim moga brata Radoja. Na njegovim grudima miriši, u prkos onima, koji mu zavide što se u njega zagledala lepa Milica. Samo neka on dovede nju u kuću, pa eto n meni prosilaca. Eto moga dragana, moga Miloja, da me isprosi! I sinoć mi je kazao: „vidiš, Stanojka, ono imade još devojaka u selu; ama kao ti, nikako! Ono — veli — i one se mogu dopasti, ama ti ležiš, eto. ovde! Baš ovde! (pokaže rukom na srce i smeje se veselo): ha, ha. ha ! On mene voli! Baš me voli ! I na prelu, kad se mi, devojke, u veče, iskupimo, da predemo, a on mi istrgne iz ruku preslicu pa utekne u mrak. Zabadava ja njega dovikujem: „more Miloje, daj mi preslicu, hoće tetka da se kara!“ — Jok! — veli — dođi mi 'vamo pa da ti je dam. I u kolu je uza me. A igra, igra, kao vijor; pa kad počne da prepliće, sve veze. Baš nema nakog momka ni na kraj sveta. A dobar je! Samo me po malo jedi. Ali sam mu sinoć, za to dobro platila! Udarila sam ga pesnicom u leđa da je zveknulo! Ala se, od radosti smejao ! Sve se treso. Ah, da mi je da ga vidnm sad! Ali ček, golubs. ako si tu, domamiću ja tebe pesmicom! (peva):
Oj vstriću, širi krila
Lagana,
Pa odlegi do mog mnlog
Dragana,
Odnesi mu sa srdašca
Velji jad:
U gradini, kažn, da ga
Čekam sad.
Oj, vetriću, kad raširiš
Krila let'
Odnesi mu mirišljavn
Ovaj cvet.
Ko što vene cvetak ovaj,
Neka zna,
Tamo njega čekajući
Venem ja.
|