Ožalošćena porodica/32
POJAVA III
AGATON, PREĐAŠNjI
AGATON (dolazi spolja).
SVI (opkoljavaju ga radoznalo, upravljajući mu jednovremeno pitanja): Dakle? Jesi li bio? Šta kaže?
AGATON: Polako samo, kazaću vam.
SVI: Govori brže!
AGATON: Dakle, stvar je propala!
SVI (razočarano): Šta?!!!...
AGATON: Eto, to što vam kažem.
PROKA: Ama, propali smo?
AGATON: Propali, dabome!
SVI (teško razočarani): Au!!!...
MIĆA: Ama, kako to propali, zašto propali?
AGATON: Ne možemo oboriti testament.
PROKA: Ja to ne razumem, zašto da ne možemo?
AGATON: Zato, brate, što je testament na zakonu zasnovan i zato što postoji naslednik koji je na zakonu osnovan.
SARKA: Ama, zar vanbračna ćerka pa na zakonu osnovana?
AGATON: Kaže advokat: „Kaž'te hvala bogu što vam je ostavio i to malo legata, jer i to je imao pravo da vam ne ostavi”.
MIĆA: Dobro, neka je i tako, ali ja ne vidim zašto mi ne bi mogli voditi parnicu?
AGATON: Možemo, ko kaže da ne možemo; možemo i platiti advokata i platiti takse, ali, upamti, kad dr Stojanović kaže da nam ništa ne pomaže, onda znajte da nam ništa ne pomaže.
PROKA: Pravo da ti kažem, Agatone, i meni to nekako ne ide u glavu. Kako to familija pa da nemamo pravo da oborimo testament? To ne mogu da razumem.
AGATON: Veli advokat, nismo neposredni naslednici; kad bi se javio koji neposredni naslednik, taj bi još mogao.
TANASIJE: Ne znam zašto, kobajagi, ja nisam neposredni naslednik.
AGATON: Nisi, Tanasije, pa šta ću ti ja. Nije niko od nas. Eto uzmi ovu Sarku, je l' ona neposredna; nije, i ona je posredna.
SARKA: Šta sam ja?
AGATON: Posredna si.
SARKA: Ja te molim, Agatone, prestani jedanput da mi iznosiš takve stvari. Ja najbolje znam jesam li posredna ili sam neposredna.
AGATON: Ama, ti to ne razumeš, to je pravnički izraz.
SARKA: Pa kad je pravnički, a ti ga kaži Simki i Gini i Vidi, a nemoj meni da ga prišivaš.
PROKA: Pa dobro, Agatone, je li advokat pročitao prepis testamenta?
AGATON: Jeste, reč po reč.
PROKA: Pa zar ne nađe makar jednu reč za koju bi mogao da se zakači?
AGATON: Ne, nego veli: „Dižite ruke!”
PROKA: Uh, pobogu, ljudi, baš nas pokojnik poseče, prosto nas poseče!
TANASIJE: Mene i poseče i sahrani. Možete, ako hoćete, sad doći meni na parastos.
VIDA: Eto ti, Agatone, što ti nama pričaš kako je pokojnik bio dobar i plemenit čovek.
AGATON: Pa ono sam govorio kad sam se nadao, kao i vi.
TRIFUN: More, kakav pošten, znam ja dobro njegovo poštenje.
TANASIJE: Bio je to, braćo moja i sestre moje, jedan običan zelenaš. Zamislite, od mene je naplaćivao kamatu.
AGATON: More, od tebe – ništa; ako je i uzeo, nije ti uzeo više od dvadeset od sto, ali drugima je kožu drao, živima je kožu drao.
TANASIJE: I otimao je i zakidao sirotinji.
PROKA: Nema toga koji od njega nije propištao.
VIDA: Bome, taj nije imao srca.
GINA: Ni srca ni duše.
TRIFUN: Iskreno govoreći, pokojnik je bio prava lopuža.
AGATON: Lopuža, dabome, lopuža, bog nek mu dušu prosti! Znam kad od onoga grešnoga Sime Jovanovića naplati dvaput menicu. Kuka onaj i preklinje, nija šala 22.000 dinara. I platio čovek, ali mu ovaj nije vratio staru menicu pa je izvukao i nanovo traži. Plače čovek, kune se, čupa kosu, gruva se u grudi, ali pokojnik ni da čuje; veli mu: plati!
TANASIJE: Znam, dođem kod njega, kao kod rođaka i kao kod čoveka, pa mu velim: nemam, a on kao razbojnik drekne: plati!
MIĆA: Molim vas, kad je on mene bio kadar da odbije. Jedanput tako zatrebalo mi je tri-četiri hiljade dinara. I zamislite, on meni kaže: ne dam!
TANASIJE: A mi još zapeli juče da ga u sav glas hvalimo.
PROKA: Pa znaš kako je: drukče je bilo juče, a drukče danas.
TANASIJE: Ne vidim zašto: pokojnik kakav je bio juče takav je i danas.
PROKA: Jeste, ne kažem da nije, al' juče smo mi bili drukči!
TRIFUN: Da mi je samo znati na osnovu čega smo se nadali, kad smo svi znali da je pokojnik pravi poganac. Nismo ničemu ni trebali da se nadamo.
TANASIJE: Ja braćo, tvrdim da je on nas opljačkao.
TRIFUN: Ako vas je i opljačkao, on vas je bar za života opljačkao, ali mene je opljačkao posle smrti. Onako mrtav iz groba opljačkao me je. Ostavio mi kao legat 3.000 dinara i nije ga mrzelo da u testament napiše: „mome rođaku Trifunu Spasiću 3.000 dinara koju je sumu on već primio po priznanici od 14. februara prošle godine.” Zamolio sam ga kao čoveka da mi pozajmi 3.000 dinara i on mi sad to dugovanje ostavlja kao nasledstvo.
VIDA: Al' recite vi meni, molim vas, kako toga čoveka nije bilo sramota da javno prizna da ima vanbračnu ćerku, pa to je da se čovek na mrtvoga zgadi.
SARKA: A, što se toga tiče, on nije imao obraza, i, ako ćemo iskreno da govorimo, pokojnik je, bog neka mu dušu prosti, u tom pogledu bio prava svinja.
SIMKA: Iju, Sarka!
SARKA: Jeste, jeste! Eto, nisam to htela nikad da vam govorim, ali kad sam ostala udovica od prvoga muža, nasrtao je na mene. I ja mu kažem: Kako možeš, prijateljMato, tako što i pomisliti kad smo rod? – a znaš šta on kaže? Veli: „Ama, kakav rod, ti si meni deveta rupa na svirali!” Zamislite, bezobraznik jedan, on meni da kaže da sam deveta rupa.
MIĆA: Odista, to je uvreda!
PROKA: Ovako krasnu familiju da opljačka za ljubav jednog vanbračnog deteta.
GINA: To mu nikad nećemo oprostiti!
SARKA: Pa dobro, prijatelj-Agatone, zar naši zakoni priznaju vanbračnu decu? Ja znam da su vanbračna deca onako nešto uzgredno... onako, kako da kažem... kao kad je čoveku probušen džep pa uz put ispadne para. Nije da kažeš da je on hteo da ostavi paru na putu, nego probušen mu džep pa ispalo.
AGATON: U staro, srećno vreme vanbračna su deca smatrana kao nezakonita.
SARKA: Pa zar su sad zakonita, pobogu, brate?
AGATON: Nisu, al' se sad nekako drukče smatraju. Bio kod mene jedan mlad pisar, tek svršio školu, pa našlo se za plotom jedno žgepče, podmetnula ga majka. I znaš šta taj pisar kaže za to vanbračno žgepče; veli: i to je član društva?!
GINA: Iju, a kog društva?
AGATON: Šta znam ja?
SARKA: Pa valjda nije pevačkog društva?
AGATON: Nije pevačkog, nego, eto, oni tako kažu: i on je član društva.
SARKA: Pa to onda i ova Matina?
AGATON: I ona je član društva!
SARKA (krsti se): Budi-bog-s-nama!
VIDA: Pa je l' mi sad ovu devojku treba da smatramo kao svoju rođaku?
SIMKA: Iju, zar vanbračno dete pa rod?!
PROKA: Ona je sramota za našu familiju.
GINA: Trebalo bi svi da je preziremo.
VIDA: Što se mene tiče, ja ću okrenuti glavu kad je sretnem.
AGATON: A što se mene tiče, ja ću pljunuti kad je sretnem i, evo, dajem vam reč da ću je u ime cele familije pljunuti.
MIĆA: Al' opet, kad se čovek zrelo razmisli nije ona kriva.
SARKA: Kako da nije kriva, kad je vanbračna? Ona, da je neka čestita, bila bi zakonito dete.
GINA: Sasvim!
AGATON: Mi kao porodica pozvani smo da bar pred svetom uzmemo u zaštitu svoj ugled u svoju čast, i ja predlažem da donesemo jednu rezoluciju kojom ćemo se ograditi od te devojke.
SARKA: Zašto mi da se ogradimo, nismo mi vanbračni, nek se ona ogradi.
AGATON: Ne razumeš ti to, Sarka, nećemo se mi plotom ograditi od nje, nego ćemo je se odreći.
SARKA: E, to je drugo!
AGATON: Objavićemo da je ne smatramo za rod, da je se odričemo i preziremo je.
SVI: Tako je! Pristajemo!
AGATON: I još da damo ovde poštenu reč da će svako od nas okrenuti glavu kad je sretne.
SVI: Tako je, pristajemo!
AGATON: I zato ja predlažem da se, u ime protesta, odmah ovog časa iselimo iz kuće.
SARKA: Uh, baš me žao moje sobe!
AGATON: Nećeš valjda da dočekaš ona da nas izbacuje, ona?
GINA: Iju, zar bi i to moglo biti?
AGATON: Pa, naslednica je, ima pravo.
VIDA: Ej, teško nama šta smo dočekali!
PROKA: 'Ajdemo, Gino! Neću valjda da čekam da me takva jedna nezakonita ženska izbacuje.
GINA: 'Ajde da skupimo stvari. (Polazeći za Prokom.) Pa odsad, kad ti koji rođak umre, a ti se najpre dobro raspitaj šta ti je ostavio, pa me onda teraj da plačem, a ne ovako, isplakah se bambadava. (Ode za Prokom u sobu.)
TRIFUN: Ja nemam bogzna koliko stvari, tek 'ajde da ih pokupim (Polazeći uz stepenice.) Ono što sam bio dužan pokojniku, pošteno sam mu platio, pa odsad, kad me vidi na parastosu, neka on meni upali sveću, a ne ja njemu. (Ode.)
VIDA (Tanasiju): Pa i mi ćemo valjda?
TANASIJE: I mi, dabome, samo nešto se ja kao domišljam.
AGATON: A šta?
TANASIJE: Kaži ti meni, Agatone, ima li dokaza da je to njegovo vanbračno dete?
AGATON: Znaš kako je, Tanasije, kod tih stvari dokaz je dete. Vanbračno dete je samo po sebi korpus delikti.
TANASIJE: Korpus delikti?
AGATON: Jeste!
TANASIJE: I mene jedan takav korpus delikti da izbaci iz kuće?
AGATON: Može!
PROKA (obraćajući se slici): Pfuj, Mato, sram te bilo!
VIDA: 'Ajde, boga ti, da ne gledamo bar očima ovo čudo!
TANASIJE: Hajde, dabome! (Odlaze u svoju sobu.)
SARKA: A da me pita čovek šta ja čekam? Neću valjda sedeti ovde da gledam u pokojnikovu sliku.
AGATON: Pravo kažeš, Sarka, treba da se rasturimo svi.
SARKA: Odoh ja da pokupim svoj prnjice. (Ode u sobu.)
AGATON: A šta ti, mladiću, to računaš?
MIĆA (koji je izdvojeno sedeo i nešto beležio na jednoj hartijici): Baš nešto da vas upitam, prijatelj-Agatone? Meni sve izgleda da ja baš nisam tako blizak rod sa pokojnikom?
AGATON: Pa i nisi.
MIĆA (pokazuje cedulju): Evo, baš nešto računam, pa izlazi da sam mu sedmo koleno.
AGATON: Što kaže Sarka, deveta rupa.
MIĆA: E, pa onda, ja bih mogao da uzmem ovu devojku za ženu?
SIMKA: Iju, zar ovu vanbračnu?
MIĆA: Pa kad bi se udala, ona bi bila bračna.
AGATON: Pa je l' malopre donesmo rezoluciju da je pljunemo?
MIĆA: Pa vi koji ste ženjeni možete ostati pri toj rezoluciji, ali ja...pravo da vam kažem, mislim se nešto: zašto bi toliko imanje otišlo tuđinu u ruke? Zar nije bolje da ostane u familiji?
AGATON: Bolje je, dabome, i bilo bi vrlo korisno kad bi to imanje nekako prešlo u tvoje ruke.
MIĆA: A posle, pravo da vam kažem, ja moram da se oženim, jer od čega ću inače da živim?
AGATON: Pravo kažeš! Pa dobro, je l' ti to samo tako planiraš, ili si već nešto udesio sa devojkom?
MIĆA: Nisam udesio, sve mi izgleda da me ta devojka nešto popreko gleda?
AGATON: Pa gledaj i ti nju popreko.
MIĆA: E, da sam ja nasledio, gledao bih je, al' ovako...
SIMKA: Pa ti si se vazda vrtio oko nje?
MIĆA: Vrtio sam se, al' nisam ni slutio da će ona biti naslednica; da sam to slutio, drukčije bih ja, ovako mi izgleda da neću uspeti...
AGATON: Radi šta znaš i umeš, nemoj me pitati, jer nas se ta devojka ne tiče.
MIĆA: A ja sam mislio da vas zamolim da mi nekako pomognete.
AGATON: Ja? Šta mogu ja da ti pomognem?
MIĆA: Kad bi hteli, vi bi mogli da obrlatite devojku.
SIMKA: Eto ti sad, otkud Agaton da obrlati devojku? Ko je to tebi, boga ti, prijatelj-Mićo, rekao da je Agaton kadar da obrlati devojku?
AGATON: Prvo i prvo, dragi moj mladiću, ja tu devojku prezirem, jer smo takvu rezoluciju doneli; i ja ne želim s tom devojkom ni da se sretnem, a kamoli da razgovaram. A drugo, brate, otkud ja znam da obrlaćavam devojke?
MIĆA: Pa ne mislim ja tako, ali bili ste sreski načelnik, pa rekoh, vešti ste da se u svakoj situaciji snađete i da ljude obrlatite.
AGATON: Drugo je to, moj brajko, obrlatiti onoga što je u opoziciji da pređe u vladinu stranku. Za to sam vešt, to je istina, al' to je drugo. Zatvori čovek dućan na vreme, a ti ga kazniš što je prekovremeno držao otvoren; pozoveš ga na neko saslušanje, napišeš poziv, ali mu ga i ne pošalješ, i onda, razume se, ne dođe i ti ga kazniš za nedolazak na poziv; rekne u kafani: „O gospode bože!” a ti ga kazniš za javno psovanje boga i bogohuljenje; rekne: „Teška vremena, bome, eto ne mogu kraj s krajem da sastavim”, a ti ga kazniš za prenošenje uznemiravajućih glasova; pljune pred vratima svoje radnje, a ti ga kazniš za pravljenje đubreta na javnom mestu. I tako iz dana u dan, dok mu ne dosadi pa dođe i zacvili: aman! Tad mu daš parče hartije pa on lepo napiše: „Do danas sam pripadao toj i toj partiji, a od danas...” i čovek da'ne dušom. Eto, tako sam ja obrlaćavao, ali ne mogu tako nju, ovu devojku. Ne tek da je kaznim što je pljunula ili što je prekovremeno držala otvoren dućan.
SIMKA: Znaš šta, prijatelj-Mićo, ja ću tebi da kažem nešto. Pripitaj ti prija-Sarku, biće da ona najbolje zna kako se obrlaćavaju muškarci i žene.
AGATON: Eto, to ti sasvim pametno kaže Simka. Pripitaj Sarku, niko ti bolje to neće reći od nje. A nas ostavi, ne možemo mi razgovarati s devojkom koju preziremo. 'Ajde, Simka, da se mi spremimo pa da što pre idemo iz ove nečiste kuće. (Ode u svoju sobu.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|