Ожалошћена породица/25

ДРУГИ ЧИН

ПОЈАВА XI

ПОЈАВА XI

ДАНИЦА, АДВОКАТ

АДВОКАТ (долазећи споља с Даницом): Где су, дакле, ти насељеници?
ДАНИЦА (обучена је, пошто је дошла споља): По собама.
АДВОКАТ: По којим собама?
ДАНИЦА: По свима, заузели су целу кућу.
АДВОКАТ: Хм! Нека врло занимљива породица.
ДАНИЦА: Вама је то смешно?
АДВОКАТ: Па и ви треба да се смејете свему томе: нема ту ничег трагичног.
ДАНИЦА: Али како да не, забога, кад се тетка просто разболела од једа.
АДВОКАТ: Умирите се, све ће бити у реду.
ДАНИЦА: Хвала богу!
АДВОКАТ: Предузећу одмах кораке, само право да вам кажем, мислим се на који начин. Најједноставније би било звати полицију и избацити их све.
ДАНИЦА: Немојте то, молим вас, било би исувише грубо.
АДВОКАТ: То и мене уздржава. То би био врло непријатан догађај: избацивање целе ожалошћене породице. Ко зна како би се то тумачило, наш свет је сентименталан.
ДАНИЦА: Не, не, никако полицијом; ако би имали какв други начин?
АДВОКАТ: Други би начин био када бих захтевао од суда да се одмах отвори тестамент.
ДАНИЦА: Ја сам чула да се мора чекати четрдесет дана до отварања.
АДВОКАТ: Да, то је била само покојникова жеља, али она нема основа у закону и не мора се испунити.
ДАНИЦА: Па зар не би ипак било боље испунити жељу покојникову?
АДВОКАТ: И ја не желим да је вређам, али је он сам предвидео овакву могућност. У записнику на коме је изјавио жељу да се тестамент отвори после четрдесет дана, додао је и ово неколико речи: „сем ако старалац нађе за неопходно да другаче поступи”. Ја бих, дакле, могао наћи да оваква ситуација налаже неопходност и сутра би већ могао бити отворен тестамент.
ДАНИЦА: А шта би тиме учинили?
АДВОКАТ: Сазнало би се ко је наследник и тада би се сви остали разбегли.
ДАНИЦА: Би ли у том случају тетка и ја морали већ сутра да се селимо из стана?
АДВОКАТ: Мислим да то не мора бити још сутра, а, ко зна, можда се нећете морати ни селити.
ДАНИЦА: Како то?
АДВОКАТ: Па, рецимо, наследник вас не гони.
ДАНИЦА: Али би у том случају већ од сутра морали плаћати кирију. Тетка је водила бригу о кући а у накнаду за то имали смо бесплатан стан. Покојник нам је и иначе врло много чинио, нарочито мени. Толико пута ме је обрадовао каквим даром; тако, често је сатима разговарао са мном, а једанпут, кад сам била болесна, није се мицао од моје постеље. То је био тако добар и племенит човек.
АДВОКАТ: Све ми је то познато, па стога ја и мислим да ће будући наследник имати пуно обзира према вама.
ДАНИЦА: Варате се! Они ме сви тако попреко и тако непријатељски гледају. Овде, међу њима, осећала бих се врло нелагодно. Хтела бих да се иселимо, иако би то тетки и мени донело тешке бриге.
АДВОКАТ: Зар је наћи стан тако тешка брига?
ДАНИЦА: Не то, али...Теткини приходи, једна скромна пензија, нису толики да могу покривати и кирију и одржавање куће. Морала бих се и ја постарати да штогод привредим. Збиља, би ли ме, у том случају, примили као чиновницу у вашој канцеларији? Макар то била и најскромнија плата, само да и ја што привредим.
АДВОКАТ: Примио бих вас врло радо.
ДАНИЦА (радосно): Је л' истина? О, како се радујем; а како ће се тек тетка обрадовати! Верујте, она је због те бриге и болесна. Она, истина, каже да је болесна од једа због овог чуда што се дешава по кући, али ја мислим да је она у ствари болесна због бриге која нас очекује. Смем ли да одем и да јој кажем ту пријатну вест да ћете ме примити за чиновницу; верујте, то ће бити као кад бих јој дала лек. Смем ли?
АДВОКАТ: Али смете, забога, ја остајем при речи коју сам вам дао.
ДАНИЦА (необично задовољна): Извините, молим вас; одмах ћу се вратити, али морам да тркнем до тетке да је обрадујем. Одмах ћу се вратити. (Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.