Ožalošćena porodica/25

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DRUGI ČIN
◄   POJAVA H POJAVA XI POJAVA XII   ►

POJAVA XI

DANICA, ADVOKAT

ADVOKAT (dolazeći spolja s Danicom): Gde su, dakle, ti naseljenici?
DANICA (obučena je, pošto je došla spolja): Po sobama.
ADVOKAT: Po kojim sobama?
DANICA: Po svima, zauzeli su celu kuću.
ADVOKAT: Hm! Neka vrlo zanimljiva porodica.
DANICA: Vama je to smešno?
ADVOKAT: Pa i vi treba da se smejete svemu tome: nema tu ničeg tragičnog.
DANICA: Ali kako da ne, zaboga, kad se tetka prosto razbolela od jeda.
ADVOKAT: Umirite se, sve će biti u redu.
DANICA: Hvala bogu!
ADVOKAT: Preduzeću odmah korake, samo pravo da vam kažem, mislim se na koji način. Najjednostavnije bi bilo zvati policiju i izbaciti ih sve.
DANICA: Nemojte to, molim vas, bilo bi isuviše grubo.
ADVOKAT: To i mene uzdržava. To bi bio vrlo neprijatan događaj: izbacivanje cele ožalošćene porodice. Ko zna kako bi se to tumačilo, naš svet je sentimentalan.
DANICA: Ne, ne, nikako policijom; ako bi imali kakv drugi način?
ADVOKAT: Drugi bi način bio kada bih zahtevao od suda da se odmah otvori testament.
DANICA: Ja sam čula da se mora čekati četrdeset dana do otvaranja.
ADVOKAT: Da, to je bila samo pokojnikova želja, ali ona nema osnova u zakonu i ne mora se ispuniti.
DANICA: Pa zar ne bi ipak bilo bolje ispuniti želju pokojnikovu?
ADVOKAT: I ja ne želim da je vređam, ali je on sam predvideo ovakvu mogućnost. U zapisniku na kome je izjavio želju da se testament otvori posle četrdeset dana, dodao je i ovo nekoliko reči: „sem ako staralac nađe za neophodno da drugače postupi”. Ja bih, dakle, mogao naći da ovakva situacija nalaže neophodnost i sutra bi već mogao biti otvoren testament.
DANICA: A šta bi time učinili?
ADVOKAT: Saznalo bi se ko je naslednik i tada bi se svi ostali razbegli.
DANICA: Bi li u tom slučaju tetka i ja morali već sutra da se selimo iz stana?
ADVOKAT: Mislim da to ne mora biti još sutra, a, ko zna, možda se nećete morati ni seliti.
DANICA: Kako to?
ADVOKAT: Pa, recimo, naslednik vas ne goni.
DANICA: Ali bi u tom slučaju već od sutra morali plaćati kiriju. Tetka je vodila brigu o kući a u naknadu za to imali smo besplatan stan. Pokojnik nam je i inače vrlo mnogo činio, naročito meni. Toliko puta me je obradovao kakvim darom; tako, često je satima razgovarao sa mnom, a jedanput, kad sam bila bolesna, nije se micao od moje postelje. To je bio tako dobar i plemenit čovek.
ADVOKAT: Sve mi je to poznato, pa stoga ja i mislim da će budući naslednik imati puno obzira prema vama.
DANICA: Varate se! Oni me svi tako popreko i tako neprijateljski gledaju. Ovde, među njima, osećala bih se vrlo nelagodno. Htela bih da se iselimo, iako bi to tetki i meni donelo teške brige.
ADVOKAT: Zar je naći stan tako teška briga?
DANICA: Ne to, ali...Tetkini prihodi, jedna skromna penzija, nisu toliki da mogu pokrivati i kiriju i održavanje kuće. Morala bih se i ja postarati da štogod privredim. Zbilja, bi li me, u tom slučaju, primili kao činovnicu u vašoj kancelariji? Makar to bila i najskromnija plata, samo da i ja što privredim.
ADVOKAT: Primio bih vas vrlo rado.
DANICA (radosno): Je l' istina? O, kako se radujem; a kako će se tek tetka obradovati! Verujte, ona je zbog te brige i bolesna. Ona, istina, kaže da je bolesna od jeda zbog ovog čuda što se dešava po kući, ali ja mislim da je ona u stvari bolesna zbog brige koja nas očekuje. Smem li da odem i da joj kažem tu prijatnu vest da ćete me primiti za činovnicu; verujte, to će biti kao kad bih joj dala lek. Smem li?
ADVOKAT: Ali smete, zaboga, ja ostajem pri reči koju sam vam dao.
DANICA (neobično zadovoljna): Izvinite, molim vas; odmah ću se vratiti, ali moram da trknem do tetke da je obradujem. Odmah ću se vratiti. (Ode.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 82 godine.