Обичан човек (шала у три чина)/44
XIV
АРСА, ПЕРСА, ПРЕЂАШЊИ
АРСА: (Улази напред сам, а Персу, која иде за њим, оставља за собом, показујући јој рукама да се сакрије иза њега, да би направио изненађење): Јованче, једно изненађење!... Кажи: драгичка.
МИЦИЋ: А, ти си, Арсо? Баш добро! Да ти прво представим: моја жена.
АРСА: Твоја же...
ПЕРСА (Упада као нз небуха): Јованче! Црни Јованче! Јух! Јух! (Хоће да падне у несвест; Марија и Зорка придржавају је).
МИЦИЋ (После мале паузе, за које је време глупо наоколо зверао): Драгичка!
СОФИЈА: Боже, сине, шта је ово све?
ВИЋЕНТИЈЕ: Проста, врло проста ствар: човек има две жене, једну за лето, а једну за зиму.
ПЕРСА: Јованче, гром те спалио!
АРСА: Забога, Јованче, шта је то? Шта ти то радиш?
МИЦИЋ: Ама, кој ради? Је ли ја радим? Молим вас, чекајте људи. Ја сам честит човек... Ја нећу више овако... Ви играте са мном комендију. Нити сам ја чији отац, нити имам жене.
ПЕРСА (У плач): Зар си дотле, несрећниче, забасао, да се сада одричеш жене и деце?
МИЦИЋ: Ама, чекај... кој се одриче!.,. Чекај...
ВИЋЕНТИЈЕ: А! Дакле, не одричеш се! Него поред живе жене преотимаш и удовицу, коју сам ја испросио?
МАРИЈА и АРСА (Заједно): Шта?!!... Дакле, њу си испросио?
ВИЋЕНТИЈЕ: Јест, њу, ако хоћете да знате.
ДАМЊАНОВИЋ: Мајко?
СОФИЈА: Стрпи се, сине, објаснићу ти.
МИЦИЋ: Па кад си је, брате, ти испросио, откуд је то изишло да она буде моја жена и да ти мени још у очи тврдиш, како ја нисам жив.
ПЕРСА: Откуд је изишло?... Још питаш откуд је изишло!.,. А, ко је казао да је твоја?... Ти:.. ти... Турчине! Ти...
ДАМЊАНОВИЋ: Молим Вас, ово се више не може сносити. Ја ћу вам сву забуну објаснити, јер ја сам свему крив. Не могу да допустим да и даље траје овај неспоразум, који је због мене потекао. Дакле, ствар је у овоме: ја сам написао једну песму...
ЗОРКА: Ви написали песму?
ДАМЊАНОВИЋ: Да! Ја сам написао једну песму. Ја се дакла (погледајући у Зорку, нарочито наглашава ове речи) не зовем Влајко Мицић нити сам син овога господина.
МИЦИЋ: Није ми син, тако ми овога крста!... А како са зове, то ни дан дањи не знам,
ДАМЊАНОВИЋ (Погледа у Зорку): Ја се зовем Жарко Дамњановић.
ЗОРКА (Притрча му одушевљено): Ви? Ви сте одиста Дамњановић?
ДАМЊАНОВИЋ: Да, ја... Ја, обичан човек Дамњановић.
ВИЋЕНТИ ЈЕ: Па јесам ли за тебе ја јутрос јурио као луд, да будеш помилован?
ДАМЊАНОВИЋ: Ви?!
ВИЋЕНТИЈЕ: Ја, него ко?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|