Обичан човек (шала у три чина)/43
XIII
МИЦИЋ, СОФИЈА, ДАМЊАНОВИЋ, ЗОРКА, ПРЕЂАШЊИ
МИЦИЋ
(Излази из куће под руку са Софијом): Е, Вићентије, брате, ходи да те познам: ово је моја жена.
СОФИЈА (Ужасне се кад спази Вићентнја): Јух!....
ВИЋЕНТИЈЕ (Ужасне се и сам и испусти сунцобран који је имао у руци): Шта!... Како?.. Коме?.. Ко?.. Јованче?..
МИЦИЋ: Кажем, моја жена.
ВИЋЕНТИЈЕ: Јованче, брате рођени! Шта ти то говориш!... Госпођо?... Госпођо Софија?... Како то?...
СОФИЈА: Али, МОЛИМ вас, то је, знате, једна ствар...
ВИЋЕНТИЈЕ: Шта ствар?... Каква ствар?... То није никаква ствар; то не може бити.
МИЦИЋ: Шта не може бити?
ВИЋЕНТИЈЕ: То није твоја жена. Ви... ви, госпођо... ви сте удовица.
ДАМЊАНОВИЋ: Молим вас, шта ви говорите, господине Вићентије? Моја мајка не може бити удовица код живог мужа.
ВИЋЕНТИЈЕ: Молим, нећу објашњења; нећу никаква објашњења! Ова госпођа је удовица, и ако није, она мора бити удовица. Ја хоћу на чисто да знам... Јованче, говори ти овде чисто и отворено: јеси ли ти сигуран да је то твоја жена?
МИЦИЋ: Оно... Што се сигурности тиче, нисам сигуран, али... Ето видиш...
СОФИЈА (Вићентнју): Господине, кад бисте се само мало стрпели.
ВИЋЕНТИЈЕ: Је л’ ја да се стрпим?... Не могу ја више да се стрпим... Нећу ја да се стрпим...
ДАМЊАНОВИЋ: Али, господине, каквим ви то тоном говорите с мојом матером?
ВИЋЕНТИЈЕ: Није овде реч о тону, о томе можемо друт пут разговарати, већ је овде питање... овде је главно
питање... Управо, ја и сам не знам, шта је овда главно питање, али што знам то је, да Јованча и ви, госпођо... Другим речима, ја сам овде изигран; ја сам просто, изигран, и ја то нећу... ја то нећу никад допустити!
СОФИЈА: Али, молим вас, ви нисте изиграни.
ВИЋЕНТИ ЈЕ: Ја сам изигран, јер једна жена не може бнти и жена и удовица, јер да би била жена, потребно је да јој је муж жив, а да би била удовица, потребно је да јој муж није жив. Ја хоћу, дакле, госпођо, да ми се на чисто каже, је ли ваш муж жив или није жив?
МИЦИЋ: Молим, ако је о мени реч, ја знам сигурно да сам жив.
ВИЋЕНТИЈЕ: Па кад си жив, онда како може твоја жена да буде удовица?
МАРИ ЈА: Али, молим вас, ја цео овај разговор не разумем.
МИЦИЋ: Ни ја га не разумем, али једно знам, а то је, да ти, брате Вићентије, грешиш душу што хоћеш мени да докажеш да нисам жив.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|