Običan čovek (šala u tri čina)/44
XIV
ARSA, PERSA, PREĐAŠNjI
ARSA: (Ulazi napred sam, a Persu, koja ide za njim, ostavlja za sobom, pokazujući joj rukama da se sakrije iza njega, da bi napravio iznenađenje): Jovanče, jedno iznenađenje!... Kaži: dragička.
MICIĆ: A, ti si, Arso? Baš dobro! Da ti prvo predstavim: moja žena.
ARSA: Tvoja že...
PERSA (Upada kao nz nebuha): Jovanče! Crni Jovanče! Juh! Juh! (Hoće da padne u nesvest; Marija i Zorka pridržavaju je).
MICIĆ (Posle male pauze, za koje je vreme glupo naokolo zverao): Dragička!
SOFIJA: Bože, sine, šta je ovo sve?
VIĆENTIJE: Prosta, vrlo prosta stvar: čovek ima dve žene, jednu za leto, a jednu za zimu.
PERSA: Jovanče, grom te spalio!
ARSA: Zaboga, Jovanče, šta je to? Šta ti to radiš?
MICIĆ: Ama, koj radi? Je li ja radim? Molim vas, čekajte ljudi. Ja sam čestit čovek... Ja neću više ovako... Vi igrate sa mnom komendiju. Niti sam ja čiji otac, niti imam žene.
PERSA (U plač): Zar si dotle, nesrećniče, zabasao, da se sada odričeš žene i dece?
MICIĆ: Ama, čekaj... koj se odriče!.,. Čekaj...
VIĆENTIJE: A! Dakle, ne odričeš se! Nego pored žive žene preotimaš i udovicu, koju sam ja isprosio?
MARIJA i ARSA (Zajedno): Šta?!!... Dakle, nju si isprosio?
VIĆENTIJE: Jest, nju, ako hoćete da znate.
DAMNjANOVIĆ: Majko?
SOFIJA: Strpi se, sine, objasniću ti.
MICIĆ: Pa kad si je, brate, ti isprosio, otkud je to izišlo da ona bude moja žena i da ti meni još u oči tvrdiš, kako ja nisam živ.
PERSA: Otkud je izišlo?... Još pitaš otkud je izišlo!.,. A, ko je kazao da je tvoja?... Ti:.. ti... Turčine! Ti...
DAMNjANOVIĆ: Molim Vas, ovo se više ne može snositi. Ja ću vam svu zabunu objasniti, jer ja sam svemu kriv. Ne mogu da dopustim da i dalje traje ovaj nesporazum, koji je zbog mene potekao. Dakle, stvar je u ovome: ja sam napisao jednu pesmu...
ZORKA: Vi napisali pesmu?
DAMNjANOVIĆ: Da! Ja sam napisao jednu pesmu. Ja se dakla (pogledajući u Zorku, naročito naglašava ove reči) ne zovem Vlajko Micić niti sam sin ovoga gospodina.
MICIĆ: Nije mi sin, tako mi ovoga krsta!... A kako sa zove, to ni dan danji ne znam,
DAMNjANOVIĆ (Pogleda u Zorku): Ja se zovem Žarko Damnjanović.
ZORKA (Pritrča mu oduševljeno): Vi? Vi ste odista Damnjanović?
DAMNjANOVIĆ: Da, ja... Ja, običan čovek Damnjanović.
VIĆENTI JE: Pa jesam li za tebe ja jutros jurio kao lud, da budeš pomilovan?
DAMNjANOVIĆ: Vi?!
VIĆENTIJE: Ja, nego ko?
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|