Нечиста крв/Глава једанаеста
| ◄ Глава десета | 33. | Глава дванаеста ► |
Tетка, чим је виде, ма да Софка уђе мирно, одлучно, не посрћући, не зверајући, чак и отворено, истина мало замагљених очију и набраних обрва, али јасно гледајући, ипак се уплашено диже испред ње, упита је, као умиравајући је:
— Хоћеш, Софке, да вечераш?
— Нећу. Јела сам код куће! — одговори јој Софка и упути се у собу.
И тек после, када чу да јој тетка у кујни око огњишта све сврши, распреми, и оде у ону супротну собу, да са својима тамо спава, Софка, већ ознојена — скочи.
— Тако ли је то?
Једино то што себи прошапута и остаде да седи поникнута, држећи се руком за подбрадак и уста. И за чудо, опази како сада ништа не осећа: Ни страх, ни бојазан, ни гнев. Само осећа у себи неку дубину, и то, како се та дубина испуњава неким отужним, бљутавим задахом, тако да, од тога, почела да се грози и тресе.
Дакле то ли је? А она није знала. Није на то ни мислила. Само је мислила о себи: о својој красној мекој коси, о својој раскошној снази којом се толико поносила, и коју је толико пунила, и опијала својим до лудила страсним жељама и осећајима.
А оно — шта је било? Сасвим друго. Сада никако није могла да се отресе њега, оца, његових оних поцепаних постава на хаљинама, његовог зноја од неопраног одела и оног његовог лица; оног страшног, мртвачког гласа, који није молио, него који се губио и мро у његовим узневереним устима, због срамоте и стида што мора пред њом, својим чедом, Софкицом, да се сада открива, и да оно што не би казао ни самој смрти — њој мора да исповеди и каже, а то је: да се нема ни хлеба а камо ли што друго и о чем другом да се мисли, друго што жели...
А што је најгоре, знала је да је, после ове његове исповести и његова понижења пред њом, између ње и њега све свршено. Он никада више у њеним очима неће бити онај њен велики татица, ефенди Митица, и зато никада већ неће смети да је погледа, још мање са њом да се пошали, насмеје, помилује је, камо ли да се испред ње поносно, раздрагано креће, и још тражи да га она, поштујући га, двори и услужује.
После овога, све је то нестало. Зна он да ће јој од сада увек бити на терету, пошто га она собом, жртвујући себе, својом удајом, и одржава у животу, и зато ће јој увек бити тешко на души када га види. И зато ће је он стално избегавати. И кад баш буде морао, због свега, с њоме да говори, увек ће му бити у гласу нечега плачног, прекорног, што га је дотле гонила, да се толико пред њом понизи и сав открије у свој својој наготи и тиме изгуби у њеним очима све што је имао и брижљиво чувао.
Софка поче осећати јак, тежак бол. Чисто се покаја. Да је само знала, не би она ни покушавала да се противи, а камо ли да га онако у очи, силно, чисто испитујући гледа и противи му се. Само да је знала! Али и то није било истина. Нашто сада себе правдати! Знала је! Како да није знала?! Јер, када је знала да никада неће бити жена свога изабраника, онога о коме целог живота сневала, кога у сновима и мислима љубила и грлила, а знала је да ће се ипак морати удати, онда — на што је сада ово чинила? На што, пошто је не сада него од увек била уверена да ће сваки њен муж, па ма ко био, бити — не онај њен, него други, обичан, и да ће од свакога морати да трпи и силом да подноси да је он грли, љуби и са њоме ради шта хоће. Чак се некада и поносила тиме што је могла да се, не као друге, заноси и лудује, већ да је са собом одавно на чисто да ће, кад се буде и удала, то бити само бол и патња за њу и да је онда њој због тога свеједно ко ће јој бити муж, стар или млад; ружан или леп; из боље куће или из сељачке... И када је тако у ствари било, зашто да се сада, кад ево то дође, толико џапала, бунила и тиме се само показала и она као свака, обична девојка, шипарица а не она Софка која је свима била за углед. И што би толико луда, те пре но што пође горе, к њему, оцу, не застану, не размисли се? И када се увери да се то мора, онда што се бар не показа како доликује њој? Што одмах, без речи, не пристаде? И по томе би сваки, нарочито он, отац јој, знао да она пристаје, не што хоће, него што се жртвује ради њих, да њих избави сиротиње и беде. Знали би то, осетили би они, њени, и не само они, него и цео свет. И онда, колика би порасла, колика би постала велика у очима свих! И тада би јој и сам њен сопствени бол и јад, украшен овим пожртвовањем, сигурно био лакши, блажи, и слађе би га подносила...
А овако?
Али ипак још није доцкан. Још има времена да поправи, да се покаже како се жртвује, приноси себе ради њих. И то само ради њих, да би они, отац и мати, пошто њој иначе сваком удајом предстоји бол и патња, од те њене патње имали користи, том патњом бар њих, оца и матер, ослободила И живот им осигурала...
И наслоњена у кревету, држећи главу рукама, осећајући како из кујне допире мирис још сасвим незагашеног огњишта, неопраних судова од јела и устајалости, али ипак зато промешан са свежим ноћним ваздухом, који је кроз кујнска напукла и стара врата продирао и до ње овамо, у собу долазио, и гледајући кроз собњи снизак прозор у ноћ, која је била прорешетана дрвећем баштенским и околним зидовима комшијских кућа, она се поче осећати како се чак и загрева тим својим јунаштвом и пожртвовањем. Јер том својом жртвом толико убија себе: да, ето, полази не само за не равна себи, за недрагог, него чак и за само дете. Толиком жртвом сигурно ће запрепастити и задивити све. И у очима свих, не само што ће остати онаква, него ће све већа бивати и дизати се а не можда, као што је свет мислио и надао се па сигурно и чекао, кад ће она, већ једном, пасти, поклекнути.
Сутра, готово она пробуди тетку, толико се журила са том својом жртвом, и, посла је оцу са поруком: да пристаје. Не само тетка, мати јој, него и сам ефенди Мита би тиме изненађен. Јер никако не верујући, дође сам овамо код њих. Кад уђе код Софке, она виде по његовом неиспаваном и усплахиреном лицу и радост али и запрепашћење. Понова осети од њега сав онај мирис на зној, неопраност и крпе. Устаде, пољуби га у руку и истински кајући се што га је синоћ толико узнемирила и уплашила, промуца:
— Опрости, тато, нисам знала...
Он је стајао и једнако уплашено гледао у њу: да можда, можда она то...
И зато Софка, да би га сасвим уверила, мораде издржати до краја његов грозничав поглед. И он по том њеном јасном и отвореном погледу виде да је заиста истина, да се заиста решила Потресен, загрли је, и љубећи је по коси, поче да муца:
— Хвала, чедо! Хвала, Софкице!
А то Софку највише потресе, до срца је расплака, јер у том његовом унезвереном дрхтавом грлењу њене главе, љубљењу косе, виде како он зна да он сада може пред целим светом бити онај стари, велики ефенди Мита; али пред њом, својом Софком, својим чедом, после ове њене оволике жртве ради њега, губи све: и поштовање, и дивљење. Једино ако она хоће на њ да се смилује, да га не омрзне, него само да га жали. И као оплакујући себе, зато је унезверено грлио и љубио Софку по коси муцајући:
— Хвала, Софке! Хвала, чедо!
Софка у мало у глас што не поче да рида, али он, кад то виде, брзо се трже од ње.
И, као у накнаду за то, за то своје малочас понижење пред Софком, он, чим изиђе из собе, поче тамо код тетке и напољу да размахује рукама, заврће рукаве, и Софка чу како он, као увек, високим и развученим гласом наређује:
— Нека се иде и доведе Аритон наводаџија. Нека он оде код газда-Марка. Нека му јави да довече дође на „пијење“ Софкино. А ви (жене) сада тамо по кући, спремајте и удешавајте!
И журно, као бежећи од те теткине куће, а у ствари од Софке, изгуби се широким корацима.
Али о томе Софка није имала када да мисли. Брзо се она прибра, диже. И знајући да сад тек има да се покаже, намести кревет и остале ствари по соби, јер је знала да ће сада почети сваки час овамо долазити, улазити код ње у собу, тобож каквим послом, а у ствари да њу виде, да по њеном лицу и држању, седењу, цене како јој је.
И заиста, прво улете тетка. Навлачећи количе, да што пре оде код њих тамо, кући Софкиној, и да, као што јој је заповедио Мита, помаже по кући и спрема, уђе она код Софке и поздрави је:
— Срећно, Софке!
Софка по њеном гласу виде како не само она, него сви њени, ма колико да се надали, били уверени да ће она, пошто је већ ефенди Мита то свршио и дао реч томе газда-Марку, морати на то пристати. Али ипак, ипак нису се надали да ће Софка тако олако пристати, чак и сама хтети.
И као што се надала, целога тога дана не остаде мирна. Сваки час су отуда дотрчавали и улазили овамо код ње, чак и деца. Али то је било добро. Јер то трчкарање сваки час и загледање у њу толико јој досади, умори је, отупи, да, кад паде мрак, када јој донесоше одело, сапуне, игле и чешљеве; како све то испред ње на столици и по прозору поређаше, и иза упаљених свећа прислонише велико огледало, остављајући је саму, да се обуче и накити за вечерас, за прошевину и „пијење“, — ништа је то не потресе. И, као у инат некоме, облачила се и китила. Стезала је половину, да јој је пуцала; тесан јелек само је на једну, најнижу копчу закопчала, да су јој прса бректала; кроз рукаве танке кошуље бљештала су јој обла рамена и једре, вреле мишице.
И када, већ доцкан, дођоше и јавише да јој је свекар већ ту, и када она са тетком пође кући, ни тада се не узнемири. Од прошле ноћи и целога овога дана била је толико уморна, толико засићена и отупела, да је била на све равнодушна. Ништа је није дирало. Ни када уђе у кућу, ни када виде горе осветљене прозоре и отворена врата, кроз која се светлост расипала по доксату и пунила степенице; ни само грљење и љубљење доле у кујни са женскињама. Чак и када, већ дубоко у ноћ, дође време да иде горе, љуби у руку свекра, од њега прими дар и белегу, она и онда мирно оде. Још мирније, и с тако хладним устима, пољубила га у руку, и затим, измакнувши се, остаде стојећи, јасно, прибрано гледајући у све, особито у њега, свекра, новога свога „тату“.
Он, раскречених ногу, подбочених руку о колена, седео је на пресавијеном јастуку, а, с десне стране, ефенди Мита са испред њих постављеном софром, пуном не јела (пошто ће вечера после доћи, после „пијења“ Софкиног) него мезета: ђаконија, гурабија и слаткиша. Из Маркових дебелих чизама, са | јаким рачвастим мамузама, јасно и оштро се оцртавало његово обло колено у чоханим чакширама. Прсти су му били дебели, кратки и са набраном али чистом белом кожом. Само на једној руци имао је, и то само један једини, велики златан прстен. Минтан и јелеци му, око врата, били су готово отворени, и он то сигурно никад није ни закопчавао због косматости, маља, које су му вириле. Лице му је било још свеже, и тек око очију и уста било је бора. Само уста су му била не толико широка, колико пуна, месната, са овалном брадом и кратким обријаним вратом. Из целог њега била је нека дивљина и силина.
Он сада већ није, као први пут кад је био, збуњен, саплетен, него слободан. То се видело по његовим комотно раскреченим ногама, лаком седењу, и сасвим слободно испруженим прстима руке на колену. Као да је он одавна за тако што и био, па сада, и наишавши на то, и на Софку, и на ефенди-Миту, и на матер њену, и на оволику лепоту и раскош, сав је срећан.
И што Софку раздрага, било је то што он, пре но што њу, као што је био ред, отпустише од себе, да после међ собом сврше прошевину, и пре но што она, пољубивши га поново у руку, пође вратима — устаде и дође до Софке. Тако чврсто стаде, да му чизме зашкрипаше, и као да се под од собе подави. И на изненађење свих — јер то није обичај, пошто је она већ тиме што је дошла горе, пољубила га у руку, показала да пристаје — он ипак поче:
— Софке, знаш већ шта је. Знаш шта ће бити. Али ја, тата, ако буде судбина да ти то будем, имам | пре свега нешто да те молим. Богом да ти није просто ако пристанеш, пре но што се ти сама решиш; Богом да ти није просто ако пођеш и дођеш у моју кућу, а да ти сама нећеш... Истина, за сада тата нема такву кућу каква треба за тебе, али ће то тата теби...
Глас му је био такав, да Софка осети како јој кроз грло, чак на дно срца продире. Али и она се прибра. Не устукну. Још мање, као што би друга, да поцрвене, замуца и од стида побеже, остављајући родитељима да место ње они одговарају. Испод својих танких обрва јасно пусти поглед и, на изненађење оца, који као да се још није могао прибрати и смирити од страха, она кратко, топло рече:
— Хоћу!
Свекру као да више ништа није требало. Приђе јој. Пољуби је у чело, осети јој мирис косе. Она га попово пољуби у руку.
— Нека си ми благословена!
И Софка виде како он, као опијен од узбуђења, поред тога што је толико владао собом, грчевитим прстима поче баратати по недрима, по још дужим џеповима од јелека. Видело се како је, ма да се бојао, стрепио да од свега можда неће ништа бити, ипак за срећан случај спремио особит дар. Најпосле нађе то. Извади велику, густу низу све од самих дубла, свако зрно од по пет дуката. Сам јој веза о врат низу, која је била толико пуна и дугачка, да јој злато својом жутином покри цела прса. И сама Софка, која је била навикла на толики сјај, ипак чисто претрну. Понова га пољуби у руку.
— Хвала, тато!
И сиђе доле. За собом чу како сви, и отац и мати, као одахнуше у општем усклику:
— Нека је са срећом!
И почеше се између себе љубити. Особито је ефенди Мита чврсто и јако грлио новога пријатеља, Марка. До речи није могао да дође. Као да никако још није веровао у све то. Колико је пута у потаји дрхтао и тресао се од страха, при помисли да од свега неће ништа бити; да Софка, каква је, сигурно неће пристати, испустиће се овака прилика, неће се доћи до новаца, и то оваквог, великог, многог новца, какав се зна да само он, тај газда Марко, има, него да ће најзад морати да наступи оно... дугови, продаја куће... А сада, ето, хвала Богу, испуни се! Али још како се тек обрадова кад Марко, занесавши крајеве од минтана тако да му сасвим изиђоше из појаса и силава и разлетеше се око њега, извади другу кесу, и, гурнувши лактом са софре тепсије и тањире, стаклад и чаше, поче не да броји него да изручује злато.
Ово је за спремање. Нека ми се Софка спреми како она хоће. И ништа да се не жали!
И једнако, непрестано је из кесе сипао све само злато, дукате, старе, нове, као побуђавеле од силног увијања у крпе, чувања по влажним местима. И када се на софри читав куп, рпа од злата начини, ефенди Мита чисто кликну. Као да се понова роди и оживе, тако силно викну:
— Магдо!
Магда, одоздо, као да је на тај глас одавно чекала, нагло уђе.
— Магдо! — заносећи се поче Мита — Магдо, Магдице! (Први пут што је тако ослови, због чега Магди ноге поклецнуше од радости.) Наша Софка хоће да нам иде! Ето, хвала милостивом Богу, дочекасмо и то. А сада, Магдо, капију широм отварај, на њој два фењера пали и донеси ми пушку. Да огласим! Нека свет види! Нека свет чује!
И устаде.
— Нека свет чује! — говорио је идући, онако у чарапама, и понесавши собом паре, које мати беше увезала у пешкир, ка отвореном прозору. Паре баци у ћоше на миндерлук, међу јастуке. Од њих се чу онај тупи, ситан златни звек. Не могући да дочека, док му Магда пушку донесе, поче да се нагиње на прозор, ослања о пречаге гледајући испред себе ту варош, покривену покровом од кућних кровова, изрешетаним димњацима и високим дрвећем, како се испред њега, по падини, у ноћном полумраку у округ оцртава. Гледао је ту варош, тај свет, који га толико у потаји као сигурно чекао да види понижена и унапред ситећи му се и знајући као какав ће изгледати: ако не сасвим осиротео, а оно више за жалење. А оно, ето, сада је опет он, какав је и био, још је он, онај стари, велики ефенди Мита... И узимајући од Магде пушку, бесно, сав цептећи од радости, поче да пуца.
И на изненађење свих, пуцњи пушака убрзо почеше да се мешају са свирком свирача, који су одједном, од некуд одозго, овамо кући почели да долазе. А све је то била Магда спремила. Одавна знајући за све, послала једног слугу и наредила му да одмах, чим чује пуцањ пушака, свираче овамо води.
Кућа засија. Фењери, упаљени на калији, почеше да дрхте и да бљеште, такође и кујна, подрум и готово све собе биле су осветљене. Комшилук се узбуни, почеше да долазе. Испрва нису веровали. Али када видеше толике свираче, толику светлост, трчкарање, као при свакој свадби и прошевини, сви се изненађено тргоше и уверише се да је заиста и са њом, Софком, већ једном свршено...