Нечиста крв/Глава десета

Извор: Викизворник

Нечиста крв
Десета глава

Овамо, код Софке, сутра, цео дан, било је тако добро. И Софка зато доцније целог живота није могла себи да опрости: како да она то не осети, и то она, Софка, која је од увек све знала, све унапред осећала, а сад, баш сад, кад се тицало њене главе, њеног живота, ту се превари! Али откуд је могла и знати? Знала је само да је кућа продата, да је синоћни гост купац. Отац, пошто се испавао, дигао се око ручка. Добро ручао, опет преспавао, и у мрак, у вече, чак сишао одозго овамо, к њима у кујну. Прегледао башту, двориште. Силазио је и у подрум. За њим ишла је мати, да би му била при руци, давала обавештења, кад што затреба.

После вечере, Софка је легла овамо доле, у великој соби, са Магдом, пошто тада, да не би Софка била сама, морала је и Магда у тој соби да спава. После, ко зна шта је било. Она није могла знати, није слутила, те да онда буде на опрези, да не спава дубоко. Већ је била сасвим помирена са том продајом куће, а и зарадована што се једном и овако свршило, да, макар и без куће, макар тамо у туђини. у Турској, ипак буду бар заједно са њиме, те да једном и оне имају над собом њега, да би, испод његове власти и надзора, могле слободно да диши, крећу се и живе. Била је готово срећна због тога, и одмах слатко, тврдо заспа.

Дубоко у ноћ, ваљда чак око пола ноћи, када је била већ лакосана, сећа се доцније, чула је одозго, кроз таваницу, како сигурно из очеве собе, једнако долази шум, чак и гласови, и неко дуго ходање. Онда, као никада дотле, материн доста јак глас, као неко одупирање, свађа, плач.

Сутра, у јутру, мати јој се појави на степеницама са руком на челу, преко очију, а уста јој и цело лице било готово унакажено, толико искривљено од ужаса. И чим дође овамо у кујну, код Софке и Магде, само што би у стању да нареди:

— Магдо, одведи Софку код теткиних. Она нека остане, а ти се врати.

То је било доле у кујни, где је још био мрак, влажна земља, скоро почишћена, горе од чађи црне греде, а спроћу по полици оне жуте тепсије. Софку, чим то чу од матере, а добро је знала шта то значи, почеше те тепсије као неке велике крваве очи да прождиру и све око ње у колутове да се окреће. Пошто посрну, да јој се руке дотакоше пода, брзо се исправи и поче, устрашена, а никако не верујући све то, као у грозници, очима да тражи матер. Али, она је већ била отишла тамо, у собу, и наслоњена на прозор, тихо је, тихо плакала и грцала. Да ли од јада, бола, или од среће и радости што је и то дочекала, да ето своју Софку удаје? Јер то, да је слушкиња одведе и тамо остави, за удавачу зна се шта је: испрошена је, и за два, три дана склања се у комшилук, да би била поштеђена од навале света, запиткивања и честитања. Софка, осећајући како јој се од ужаса палци на ногама грче, па јој се тај грч, бол уз колена пење и пробада јој утробу, половину јој сече као нож, приђе матери.

— Нано!

Али мати, као бежећи, окренувши се од ње, све више је наслањала главу на прозор, и све више | плакала. Кроз плач, поче Софку да моли да јој не прилази, не пита је, и распитује се:

— Иди, иди чедо! Ох, зар не знаш шта је. То је. Судбина зар? А знала сам ја да од њега шта друго, добро какво, и не може бити. Знаш већ сада шта је. И бар ти ме, Софке, не мучи. Зашто, моје је и овако много. Ох!

И опет се предаде, али једнако тихо, из страха, да онај горе не чује.

Софки, ма да јој се још све вртело: и соба, таванице, и испред ње она, мати јој, са тим прозором собним, на који се била наслонила, ипак, због тот материног плача, би лакше, што бар по њему виде да мати то не одобрава.

Али никако не могући да у све то верује, не знајући шта да чини, чисто паде.

— Па зашта, нано? Зашта?... — поче, а већ јој од беса сузе ударише.

— Не знам, чедо! Не знам, не питај ме. Само то: свршено је. Ено, он тамо, горе: бесни! На очи не смем да му изађем. Ох, црна ја!

Софка се диже. И, осећајући такву снагу, такав бес, чак и мржњу према оцу, пође овако са њом да поступа, што овако брзо, одмах, као да је не може гледати.

Али, да ли што је отац био одозго видео како се к њему пење, или што Магда, спремајући код њега у соби, заиста, каква је луда, са сузама и јецајући радила, и он те њене сузе видео, тек Софку пресече његов страшан глас и псовка према Магди:

— Ти, немој ту да ми слузиш и слиниш! Гле ти пезевенци и ћопеци једни!

И што је најгоре, Софка осети како се то: „пезевенци и ћопеци“ односило на све њих овамо доле, а особито на њу, Софку.

А глас му је био тако сув, стран; у њему ни топлине, треперења, тако да се Софка са по басамака брзо врати, још увређенија. После, чим Магда сиђе, немо, никоме се не јављајући, оде са њом код тетка-Катиних. Чисто се спотицала грабећи да што пре оде, као да побегне од свега тога, а опет, опет никако још не могући у све то да верује. Знала је да они то и тако са њоме не могу да чине. Није она као свака: није дете, шипарица, да ништа не зна и не сме да зна, па тако, у трен, како они хоће, са њом да чине... Али, поред свега тога, најгоре, најтеже јој је било: како она да то не осети, ако не у почетку, а оно бар синоћ, — да тај гост није купац куће, већ, већ...

И тада се поче сећати. Тек тада би јој јасно и оно његово запрепашћење кад је виде, а после онда оно нескидање ока са њега, при том вечити трепет пуних му уста и оно на махове, кад с оцем остане насамо, потврђивање: „Ја, што рекох, не порекох!“ Дакле, он, још и не видевши је, пристао да је узме, а сад, кад је и видео, тим радије и срећније.

Тетка, кад је виде, изненади се. Али Магда јој мимиком и са неколико турских речи каза све. Тетка од радости, среће, није знала шта ће. Али по Софкином лицу, по дрхтању, по посртању, и нарочито по врелини коју осети кад је Софка пољуби у руку, виде да треба што пре да је остави саму. | Зато она брзо уђе у собу, и пошто тамо још брже размести и почисти, позва Софку, као тешећи је:

— Оду, оди Софкице. Седи, одмори се. Ништа није, и не бој ми се!

И не могући да издржи, заједно са Магдом отрча Софкиној кући.

Софка ничке паде на кревет и, поред свега, осети благодарност према тетки што, кад оде, Софка чу како је закључа. Бар је ослободи да не мора стрепити од нечијег доласка.

Али је требала бар и капију да затвори, те да кроз њу доцније не види оно што је највише потресе и заболи; да не види одовуд из собе, са кревета, кроз прозор и кроз отворену капију спроћу ње, њихну капију и њину кућу и шта се све тамо ради. Особито када из њине куће поче сваки час да излази Магда. А Софка је знала да она то трчи по родбини и све позива.

Ускоро, виде како из родбине, радосни, на глас да је он, ефенди Мита дошао а преплашени што их зове к себи, јер то није имао обичај, почеше да долазе сви, особито старији, тетини, стричеви, ујаци. Сваки час по која тетка, нарочито Ката, отуда излази и опет се враћа. Поче кућа онако са отвореном капијом да се закрчује, пуни. Али опет све занемело, све са тајанственим и готово уплашеним изразом лица. Сигурно горе отац, саопштавајући им Софкину удају, у исто време наређује им да нико о томе не писне, да не би ко од комшилука и осталог света дознао, док се удаја не буде сасвим свршила. А сада, када им је то саопштио, могу да иду кућама, да се спремају, чисте стајаће | хаљине и друго, да би били готови када их позове да дођу на свечаност. И то је Софку највише поражавало, убијало. Што тако са њоме да чине; и то са њоме, са којом су се до скора с толиким поштовањем и љубави опходили? А сада: као да она није ништа, и никада ништа ни била. Него, као да је увек била обична, као нека ствар. И то за кога је удају? Који је то? Шта је? Одакле је? И онда бол, туга, плач, јад, све већи и већи, поче да је хвата, те поче осећати како, онако ничке лежећи, чисто у несвест пада. По читав сат губи се, ништа не зна за себе. А затим тешко, дуго, једва се повраћа. Али што је дан већи бивао и више пролазио, а она једнако овамо сасвим усамљена била, са ужасом поче опажати како у тим њеним заносима, несвестицама, све више осећа — а од тога одмах би јој зуби зацвокотали — како јој све јасније долази тај, синоћњи тобожњи купац куће, а сада у ствари просилац. Као осећа већ себе у његову крилу и на себи она његова уста, што су синоћ онако пожудно дрхтала, и његове руке са оним нежним, кратким, одозго маљавим прстима. И због тога коса јој се поче дизати, и по челу свуда је хладан зној пробијати. Обезумљена од ужаса због тих слика, поче се дизати, и као бежећи из собе хуктати:

— Боже! Боже!

Али немајући куда, на друго које место, опет је ничке падала по кревету.

И већ када сасвим дође ноћ, она најзад дознаде све. Тетка јој се врати отуда, а Софка је знала да ће сада, као што је ред и обичај, од ње дознати. И то неће баш из њених уста чути, него | ће ова доћи са још којом женом, тетком или стрином, па ће оне, никако овамо код Софке и не улазећи, већ у кујни, спремајући вечеру, мало бољу (јер за Бога, ето имају гошћу, Софку), гласно се разговарати, да би из тога њихног разговора могла Софка све чути: и ко је младожења, одакле је, шта је, и све остало што треба.

А тако заиста и би. Пошто откључаше кујну, упалише свећу, распалише огањ у кујни, спремајући вечеру, почеше да причају: — Од увек је то тако. Ето та и та пошла је још за горег. Ни у сну није га снила а камо ли видела. Главно је да је добра кућа Сада ето тај Софкин просилац, тај Марко, толико богат, да се готово не зна шта све има. Истина, од скора се доселио из Турске, али још тамо по граници држи ханове и продаје стоку турској војсци. Овде у вароши од скоро је са кућом у доњој махали...

Али се Софка изненади кад још чу како, као правдајући се, почеше да причају: да, иако је младожења још мали, тек му је дванаест година, ипак би се свака сматрала за срећну што у тако богату кућу иде. Дакле, ни он је не узима за себе, није удовац, још мање без деце, већ ето за сина, који је готово још Софка поче осећати како ће кроз грло сву крв и сву утробу избацити, јер тако поче да се надимље и од бола, неизмерна јада, да стење. Али се брзо трже. Изиђе у кујну. Када је на светлости од огњишта и свеће угледаше, тетка јој само промуца:

— Куда, Софкице?

— Дај ми шал! Идем до куће, нешто сам заборавила.

Једва је то могла да проговори, па и не дочека да се шалом, који јој тетка пренеражена пружи, сасвим заогрне, увије, него само набацивши га, увијајући више главу, да је ко не види, изиђе.

Ни мрак, ни самоћа, ни мртво падање воде са чесме не узнемири је. Сада је већ она своја, није Софка девојка, Софкица, ефенди-Митина, већ права жена, своја, ничија више. Од беса стискајући прса, да би од бола чисто јаукала, и дижући шалваре, да што брже и сигурније корача, брзо пређе сокак, чесму, и уђе у кућу.

И горе, и доле, и свуда су гореле свеће. Као да никада ње није било, као да је она умрла, одавно је саранили и већ заборавили, тако је у кући било сада мирно, и осветљено.

Магда испаде из кујне и чисто устукну испред Софке. Али Софка је, показујући горе на очеву собу, само упита:

— Има ли кога?

— Сам је.

Софка се попе. Испред врата виде само његове поређане ципеле и већ поче да дрхти. Али силно отвори врата и уђе. Светлост се од свеће залелуја и готово што својим пламеном не опали косу очеву. Када је погледа, он, као да је неки стран дошао а не она, његова Софка, подиже се и само рече:

— Ефенд'м!

Али по њеној узбуђености и силини из очију познавши је и досетивши се зашта долази, смрачи се, а уста му већ почеше да играју.

— Тато! — поче Софка, а то „тато“ једва је | изговарала, од толике горчине и увређености што он тако са њом ради.

— Ја не могу и... нећу...

И осећајући да ће изгубити сву кураж и бризнути у плач пред њим, доврши брзо:

— Ја не могу и нећу за таквога да пођем!

Само виде како се он подиже, са неким сувим подсмехом, онако у чарапама, приђе јој и свечано поче:

— Софке, синко! Лепота и младост за време је.

Што Софку готово пренерази, то је што у његову гласу зазвуча то као његово сопствено искуство, јад, горчина. Он је сам то тако некада мислио да је лепота и младост најпреча, највећа, сада ево због тога дошао дотле, до сиромаштва; а да није тако мислио, не би њену матер узео, не би због тога оволико претрпео, оволико се намучио, потуцао и још, сада, када се смиловао и решио да се к њима кући понова врати, а оно, место благодарности, гле шта!...

Софка ипак промуца:

— Ја не могу!

— Ни ја не могу.

И одскочи од Софке, усправи се. Софка виде како му се по ћилиму прсти од ногу у чарапама грче, тресу.

Да га као умилостиви, продужи Софка.

— Срамота! Од другарица и света срамота ме, тато!

— И мене је срамота!

Једнако усправљајући се и већ од беса тресући се, И то не као пред Софком, већ као пред самим собом поче сав јад да излива:

— Зар мене није срамота? Зар ја то хоћу, мило ми? Зар ја не знам колико је то што ја то морам? И то ја, ја! Ох!

И разгневи се на неблагодарност Софкину, јер он се само за њену љубав вратио, да је добро удоми. А то што је даје за младожењу који је још дете, то није баш толико страшно колико је страшно ово његово: што он ето мора са тим Марком, сељаком, да се пријатељи, да се љуби, са њиме да живи. Па, поред свега тога, ето још и она — „неће“, „не може“. А он може! Он може све то, а она не може! — И дрхтећи од беса, осећајући како му ноге у чарапама упадају у ћилим, те испод њега осећа тврдоћу даске, са рукама закопчаним остраг, са раздрљеним вратом, по коме се, истина сад обријаном али већ збрчканом, јабучица била испречила, и готово га гушила, не гледајући никако у Софку, продужи сам себи да говори:

— И ја могу, а сви други не могу. Ја све то могу, ја све морам. Ја? Ефенди Мита! Нећеш, срамота те, срамота вас је (а то „вас“ односило се на све њих, на њу, матер, цео свет). А не би вас било срамота да ја идем пред цркву, у амале, у Шарени хан, да тамо дочекујем турске трговце, моје познанике, пријатеље, који се некад за срећне сматрали када би им примио поздрав, руковао се са њима, а сада: да их проводим по чаршији, по пазару, да терџуманим и сеиз да им будем, да би ми платили ручак у хану и при поласку стрпали који грош у шаку, да од тога купим брашна, донесем вама, да би имали шта јести... То ли ви хоћете од мене? Никада га Софка не виде таквога. И што најстрашније би, то је што осети како је сада она, њена удаја, њен бол, јад, све отишло. А да је он, он сад ту, његова несрећа и црна судбина.

Ходао је. Није могао да се надише. Прсти су му пуцали; глава његова, већ уска, стара, спарушкана и обријана, сва се тресла. Захуктан, није могао да се смири. И Софка осети да ово што је рекао, и што се збило између ње и њега, није свршено, није најгоре, да по овоме што никако не може да се смири, има нешто још горе да дође, јер, осветљен од оних свећа, које су већ накриво гореле, видело се како му појас и сва половина дрхти, тресе се, како га колена, бутне кости издају, њихају се. И како и он сам, осећајући да мора између ње и њега чак доћи и до тога, једнако притискује главу рукама, и јечи:

— Ох! Ох!

И као да би хтео да се смири, заустави, да избегне и спречи то. Али би и то.

Брзо се окрете к њој, приближи, прстима је дохвати за главу, око ува и косе и сав треперећи и уздижући се на прсте и обзирући се око себе, да ово, што ће сад бити, можда и сама ноћ не чује, тихо, гробно поче:

— Или, зар, синко, чедо, Софке, Софкице моја, не верујеш тати? Мислиш да тата лаже, да има пара, него тако хоће, ћеф му да те уда. И ако то мислиш, онда — погледај тату!...

И разгрну пред њом минтане, колију.

Софка, запрепашћујући се, виде како су само крајеви колије и минтана његових и то они узани поруби, који се при ходу лелујају и виде, како су само | они били опшивени новом, скупоценом поставом, док остала леђа изнутра, цела постава, сва је била стара, масна; па чак негде и без поставе са поиспадалим памуком. А сам он, његова снага, прса, која су му сада била откривена, заударала су на зној, ханове, непресвлачење, неопраност, масноћу.

Софка само поникну и готово паде до његових ногу.

— Ох, тато, тато!

Брзо изиђе, није знала каквог га је оставила, да ли онако напред раскопчаног и масног, или палог, на патосу. Бежећи, примети како јој мати прође поред ње, и оде к њему. По томе она виде да је ова све прислушкивала, и сада, бојећи се да му се није што десило, брзо отрча к њему.

И заиста, тек што Софка сиђе низ степенице, и пође ка капији, чу се одозго престрашен материн глас:

— Воде, Магдо! Воде брзо!

Софка изиђе на отворену капију и пође тетки. Није била ни врела, нити осећала јад, бол, већ је била утучена и чисто скамењена. Брзо пређе чесму и фењер, који је мутно осветљавао око себе. Вода је са чесме тешко падала. Свуда је било мирно и мраком притиснуто, нигде се није чуо ни лавеж паса, ни бат чијих корака. Једино горе, из њине куће и из оне његове, очеве, собе, једнако се светлост прозорска мењала. Час је тамнила, час сијала, сигурно од сенке материне, која је ишла по соби, можда намештала оца у постељу, поливала га водом, освешћавала. |