Нечиста крв/Глава тринаеста
| ◄ Глава дванаеста | 33. | Глава четрнаеста ► |
После прошевине, све се до ситница дознало о њима: нарочито о њему, газда-Марку. Од скора су се били доселили из Турске. Али, као да нису ни живели, тако се за њих овамо горе, око цркве и у правој вароши, мало знало, као и за цео тај њихов крај доле. Знало се само да је испод цркве, да води на друм, и да поред текије и преко винограда излази на границу.
Њихово село било тамо у Турској, одмах иза манастира Светог Оца. Куће све од камена, чак и кровови од камених плоча. А њихова кућа највећа, у средини села, готово као нека кула, пошто је и цело село произишло из те њихове куће. Говорило се да је сама њихова кућа читав спрат у манастиру подигла, чесме поправљала и све што требало давала манастиру, а нарочито своје људе из братства, села, да заједно са калуђерима бране манастир. Јер су на далеко били чувени, нарочито претци Маркови, као „качаци“. Турчин, који би запао међ њих, у њихов атар, село, више се не би видео жив. Аскер, ма колики био, ретко да се отуда враћао, а да није бивао или преполовљен или готово сав уништен. А већ кајмакам или спахија за какав данак, десетак, није смео ни да привири. Једино што су око тога њиховог, као градића а не села, била у наоколо удаљена неколика арнаутска села.
А то богаство њиховог села и њихове куће умножио је највише исти овај газда Марко, када је, после оца, предузео старешинство. Он је био и писмен. Отац га као ожењеног (а оженио га, по обичају, рано, дечком) дао у манастир да учи. Али га дуго није задржао: бојао се да много не „преучи“, разнежи се и оде у варош. У том отац убрзо умро, те он преузео кућу водити. Поче јаче да се дружи са Арнаутима и да продаје стоку за турску војску.
Али једно све поквари. Марко и неки чувени Ахмет, Арнаутин, поглавица највећег и најјачег фиса, поред интереса што су имали да њихове куће и фисови буду у љубави, јер нико онда није био у стању да на њих удари, и лично су се њих двојица волели. И то се волели толико, да су се он и Ахмет, иако овај Арнаутин, туђе вере, у манастиру пред калуђером побратимили и то пијући из расечених руку крв један од другог. Од тада за њих двојицу није било вере, ничега. Маркова кућа за Ахмета је била слађа, пријатнија него његова рођена; као што опет | за Марка у Ахметовој кући није имао ни харема ни ичега скривеног.
А обојица су били лични, наочити и силни. Када би остали насамо, гледајући се, осећали би како од задовољства и среће затрепере. И увек су били заједно, по трговини, по саборима, чак и по манастирима и весељима. Цео крај, целу чувену Пчињу њих двојица су носили и имали у својим рукама. Колико би пута Марко, бавећи се по годину дана на путу, кад би дошао, прво свраћао тамо, код Ахмета, побратима, и код њега преседео, одморио се и тек онда дошао кући. А знало се да ниједан Ахметов бајрам, весеље, радост његове куће и његова братства не може бити без њега, каогод и овамо код Марка опет без Ахмета, или кога од његових укућана.
Ахметов синовац, Јусуф, готово одрасте у Марковој кући. За њега се знало да га Ахмет, пошто није имао деце, највише воли и да њега спрема себи за заменика. А да га је највише волео, видело се по томе што га код „побратима“ остављао, нешто стога што је ближе био манастир, да би могао чешће ићи и тамо учити, а највише да се код Марка и његових, као куд и камо питомијих, светскијих, што више прилагоди, научи, упитоми и спреми за старешинство и вођство браства. И нико није био пажен и вољен као тај већ „њихов Јусуф“, „Јусуфче“ како су га сви звали. За све Маркове браственике био је он као неко вуче, неко дивље младунче, које они треба што више да припитоме, што више да му угоде. И сваки му је чинио, угађао, више него својему.
Али после се видело шта је. Марко је имао сестру, и то једину, коју је, хотећи да је поштеди да се не би удала за каквог њиховога сељака и била изложена тешком сељачком и планинском животу, одвојио и оставио код куће. И чак послао је да и она учи у манастиру. Доцније, није је тако брзо удавао, једнако меркајући какву за њу згодну прилику. И она је после, као једина женска, која је вечито била код куће, чак и за време највећих пољских радова, највише се са тим Јусуфчетом и забављала. Она га поучавала свему: и читању, облачењу и говору. И могли су наочиглед, пред свима, да се љубе, па ипак никоме не би могла да падне рђава мисао. Прво што је она од њега била старија, а и што је то била Маркова, „батина“ сестра, која им је, у осуству његовом, била старешина. А друго што се знало да сама она врло добро зна какав би због тога лом и несреће настале.
Али једне године, када се Марко вратио, она је толико била бременита, да није смела да се појави. Марко, кад чуо, једва, на молбу и плач свих, на комаде својом руком што је не исече.
И не смири се догод му не јавише да су је на коњима — а све кришом ноћу — у неки женски манастир одвели, и не показаше прамен њене одсечене косе и парче од црне јој калуђерске ризе.
Али на ужас и трепет браственика, видело се како он, бата им, Марко, чисто жали. И то не толико себе, колико Ахмета побратима, јер за Јусуфчића зна се да мора бити мртав; али, дај Боже, да се на томе заустави, а да ови његови и самога Ахмета са кућом не униште. Узалуд Ахмет, пренеражен, цео фис довукао к себи, да му Јусуфчића дан и ноћ чувају и пазе. Кришом га ноћу одводили у друга племена, само да Маркови не дознаду где је.
Али то ништа није помогло. Најмлађи из браства Маркова, још неогарена, детиња лица, као да је испод земље ишао тако неопажен прошао сва арнаутска села, нашао село и кућу у коју су били одвели Јусуфчића. Не зна се како се попео на кров, како је цео дан преседео скривен у баџи, трпећи да га дави и гуши дим са огњишта. Само, кад ови у вече са Јусуфчићем засели око огњишта, да вечерају, наоружани, са пушкама преко крила, и са стражом испред куће, овај одозго, кроз баџу, упао посред огњишта. У мраку и запрепашћености свих одсекао Јусуфчићу главу. И онда дочекан од сво јих, праћен њима, халакајући, дојурили сви овамо и горе, на кући побили мртву Јусуфчићеву главу, те њоме опрали грех и срамоту са кућног старог и каменог слемена.
Одмах Марко, не себе ради, него да сачува јединца сина а и браству будућег вођу и старешину — жену и сина превео овамо. Купио ову кућу. Навукао отуда са села све оно богаство, истина сирово али велико: грдне дењкове ћилимова и поњава, брашна, вуне, вина, а од стоке само кућне краве, кућне коње, са којима су се били, нарочито жена му и син, као сродили. А сам он, као не могући да се одвоји сасвим отуда, а и стога, што би без њега сва родбина била потучена и упропашћена од Ахметовог браства, закупио неколико ханова, који су били по граници, који су више служили за шверц, крађе и пушкарање између Арнаута, него за трговину, да би из тих ханова држао Арнауте у шкрипцу, страху.
Овамо кући, у варош, ретко би долазио. Ако би дошао у години три, четири пута. Чак и преобука слала му се од куће, па и то не често. Обично суботом, када би долазиле рабаџије, да на својим тешким, воловским колима, за ханове пренесу еспап, као: велики грумен соли, каце пуне зејтина, гаса, али увек највише барута и олова и оружја.
Овде је једнако седела негова жена, Стана, са оним слугом, Арсом, који се већ није сматрао као слуга, јер је код њих био и одрастао. А Стана, како први пут дошла овамо, у кућу, таква и остала. Већ је била стара. Сува, висока, са уским лицем, мирним, готово белим очима и устима. Ма да је имала чиме целу кућу да намести, ипак ништа није чинила. Још су стајали дењкови везаних ствари: ћилимова, јастука, покроваца. Требало је само један дан, па да се кућа сва испуни. Али она, увек тобож као од великог посла, није могла. Све се као канила. Сваки дан се брижно питала: кад ће већ по кући да размести, а опет би остављала и одуговлачила. Све се као нечем надала. А изгледало је да се највише надала да ће се опет вратити у село, ма да је била сама уверена да је то немогућно. И зато никако се није могла да „повароши“, да се помири и уживи у кућу. Вечито је била сама, и као одбачена од нечега. Долазиле би јој комшике, од њих неке, исто тако као и она, досељенице из Турске. И она би ишла к њима, али само то и више ништа. Ни с једном да се истински спријатељи. А од целог одела, по | коме би се могло да суди да је у вароши, само што је носила антерију и то скупоцену, свилену, али опет је испод ње вирио крај њене дугачке, дебеле сељачке кошуље. Једнако се још забрађивала жутом, простом и јаком шамијом, једнако опасивала футом, о којој је висило ношче са неколико кључића од разних сандука. И једино што је, место у опанцима и боса, ишла у папучама и вуненим белим чарапама. Па и то, колико се пута заборави и почне да везује опанке, док не би, смејући јој се, Арса подвикнуо:
— Е, еј, газдарице, нисмо у Пчињи.
И да јој није било још тога Арсе, ко зна шта би било од ње, онако саме. Он јој је био све, и село и варош. Он је ишао по вароши, по чаршији, и онда све њој овамо до ситница причао. Она је од њега сазнавала каква је чаршија, какви дућани, еспапи, механе, нарочито Шарени хан, где долазе из Турске Турци и њихни сељани. Свакога од њих Арса би редовно доводио овамо код ње, и они би се после с муком, гошћени и чашћени, могли од ње да одвоје, и да јој наодговарају на њена силна запиткивања о свему.
И бар да јој сина Томчу, када овај поче расти, Марко остављао код ње, можда би јој било друкчије. Али, чим Томча одрастао мало, прешао десету годину, он га — као бојећи се опет да чак овамо, у варош, Ахметови по његову главу не пређу — почео водити са собом и после га готово никако од себе и не пуштао. Само на Божић или Ускрс долазио би с њиме. И тако она никада сина да се нагледа, никад да може макар ноћу, у спавању, | да га ижљуби. А и он, дечко, па већ као отац. Нема још дванаест година, а већ почео нож да носи и са два појаса да се опасује, и да се на њу издире, заповеда јој и никако јој не да да га много љуби и милије. Једино што би јој покаткад сâм долазио, то би било којом суботом, када би, место оца, дошао са рабаџијама да еспап узму. Па и то би морао одмах сутра рано да се враћа.
Колико пута, када јој га по толико месеци он никако не пошље нити јој ко други — а то је највише плашило — донесе какву вест о њима, она, не могући да издржи, почне Арсу, као да је он крив, да пита и да га као кори:
— Ох, што не шаље то дете? Што га толико држи код себе? Мало се он крви са том проклетијом (Арнаутима), него и оно дете.
Арса би почео да се као буни, љути, што она њега пита.
— Па шта знам ја, газдарице? Знаш ти газду.
Али одмах би окренуо да је храбри: како ће га сигурно послати ове суботе, јер откада нису ништа пазаривали. А да је то сигурно, да ђе ове суботе ко од њих доћи, зна и по томе што је он тобож чуо како су ових дана имали тамо много посла, многе муштерије, и све су истрошили од еспапа. Али би тада, сигурно осећајући колико лаже, и Арса прекидао, остављао је и као бежао од ње.
Она и не слушајући га, јер је увек од њега такве одговоре и добивала, враћала би се пресамићена у кућу хукћући:
— Ох, шта га не шаље?... Па бар да јаве...
Изедоше ме!