Нечиста крв/Глава четрнаеста

Извор: Викизворник
Нечиста крв
Четрнаеста глава

На глас да се Софка испроси, цела варош, ситећи јој се, одахну. Дакле једном већ и то се и са њом сврши, и да су они сами Бога молили, па не би им тако испало за руком да се она овако уда, у такву сељачку кућу и за таквог младожењу, још дечка, кога ће морати да учи како да се опасује и умива. И пошто никог није гледала, нико њој није био раван и достојан ње, напослетку и право је да тако и сврши. Бар да се зна! Нека се види да и она није баш онаква и толика, за какву се издавала. Затим, по обичају, и поред тога, почеше у по таји разна причања, оговарања.

Али у колико су оговарања, приче ишле и шириле се, у толико је овамо код Софке једнако била широм отворена капија, двориште навек почишћено, и горе намештене собе нису могле да се напримају истог тог ужурбаног и радозналог света, особито женскиња. Али Софка је све то знала унапред и јуначки издржавала. Знала је каква ће запиткивања, задиркивања бити, а све из потаје да се дозна и види да ли је заиста она срећна, да ли га заиста воли, таквога мужа, још дете! Знала је да ће најмаснија и најдрскија пецкања бити од њених тобож интимних некадањих другарица и вршњакиња. И зато је била обучена у раскошно одело, у тешке, црвене као крв шалваре, са великим жутим колутима од срме око џепова и ногавица. На прсима јој је увек била она низа дуката, поклон од Марка, која јој цела прса покривала и која је, као што је Софка и знала, свакога ј највише и запрепашћивала. Дочекивала их је све са ужагреним очима н као крв руменим устима, чак и навлаш обојеним, јер је знала да ће те њене ужагрене очи и румена уста тумачити се да су сигурно, као код сваке веренице, од љубави и среће.

У вече Софка, заморена тим доласцима, испружила би се по миндерлуку, који је био у исто време и кревет. Магда у синији, готово клечећи испред ње, служила би је јелом, да би Софка због тога морала ма штогод да једе, јер иначе није ништа од јела узимала. После вечере целе ноћи Магда би код ње предремала, тобож да јој је на услузи, а у ствари чувајући је. Јер Софка, поред свега што се упињала, не подавала, ипак, ипак, сваке ноћи као да је била у грозници. Не зна које је већ доба, тек осећала би себе како је сва врела. Из уста почео би да је пали дах. Окретала би главу прозору, и тамо на небу, међ облацима, одмах би тако јасно и истински видела како се оцртава и издиже он. Јак, висок, са јаким рукама. И онда он почиње к њој да долази. Узима је на своје руке, и, не сагибајући се, толико је снажан, приноси је себи, и љуби је, тако да би му чак и врх од носа осећала.

Тада би ђипила. Унезверена изван себе од страха, хватала би Магду за руку и показивала јој на прозор и на небо.

— Магдо, видиш ли?

Магда, као све то унапред знајући, да ли из искуства или из веровања, враџбина, одмах би јој квасила чело водом и мокрим пешкиром влажила усне. Софка би се брзо освешћавала, и да би од Магде то сакрила, као од стида, окретала би се ничке и наређивала јој:

— Магдо, покри ме. Хоћу да спавам!

А сутра, дању, Софка већ није жалила себе, јер би гледала како је собом, својом жртвом и оним својим ноћним мукама, бар остале усрећила. Кућа се повратила и добила онај њен некадањи, стари, сјајни, толико чувени изглед: утишана умирена и свечана. Отац јој у пола новом оделу, а није хтео сасвим ново да начини, да се не би казало да је то од Софкиних пара што је од свекра добила. По цео дан би био код куће. Или се шета, или обилази око куће, по башти и све надгледа, дотерује. Највише се задржава у подруму, у коме су већ лежала разна бурад од пића, што му пријатељ Марко послао и што он свакога дана поново тражи, кад би му се које пиће допало. Око ручка он већ постаје нестрпљив што ручак није готов. Сам иде у кујну, обилази око огњишта, проба од јела и наређује Магди или матери како ће се које јело запржити, које парче меса за њега оставити и боље се испећи... Мати опет, једнако обучена у свечано, главе не диже од спремања колача, туцања шећера, пржења кафе: по кујни не може се проћи а да се не нагази на које зрно шећера или кафе. Од преосталих татлија, колача и локума, што се није могло да поједе, долапи, рафови и прозори доње собе претрпани. А то све због њега, оца. Њему се увек допадну ти колачи, а не могући све да их поједе, наређује да се остали оставе, па ће их он сутра појести. А то опет никада није чинио. Пошто му се сутра неки нови колачи и пите допадну, | то онда опет наређује да од њих оставе за њега за сутра. И то се толико дана гомилало, да ускоро почела цела кућа, особито доле, кујна и она велика соба, да заударају на онај тежак, масан задах, пун загушљивости, тешкоће, али некако сладак, раздражљив.

А опет целог дана не може Софка да се одбрани од дарова и поклона што јој отуда свекар Марко једнако шаље. Он после прошевине престао да иде од куће у хан и село. Сигурно сада кућу и све журно спрема за свадбу. И онда целог дана овамо шаље дарове и слаткише за њу. И свако вече, у мрак, чисто кријући се, и сам као осећајући да није у реду, али ипак сваког би дана долазио. Одоздо са капије чуо би се његов пун глас:

— Где је моја Софка?

И силином, пуноћом и раздраганошћу тог свог гласа испупио би целу кућу, чак овамо горе, до Софке.

Она, задижући шалваре, да јој не би сметале, а и косу склањајући иза врата, потрчала би одозго к њему.

— Ево ме, тато.

И љубила би га у руку.

Он би јој давао дар изговарајући се како тобож ишао тако по чаршији, па му случајно пало у очи, а особито какве минђуше, и ето купио за њу. И после чашћења и гошћења са оцем, чак и вечере и после ње дубоког у ноћ седења, он, одлазећи и праћен Софком са свећом до капије, увек у потаји, кришом, да га не би ко чуо, питао би је:

— Да ти не треба пара? Да ти дâ тата.

— Имамо, имамо, тато.

— Ама не то. Него за тебе, да своје паре имаш, па ако ти што треба, што зажелиш, да купиш себи.

Даље је не би ни питао, и Софка би, љубећи га на растанку у руку, осетила у шаци дукат.