Nečista krv/Glava sedamnaesta
| ◄ Glava šesnaesta | 33. | Glava osamnaesta ► |
U samu noć dođe kući i efendi Mita, obrijan i očešljan. I, kao što je red, običaj, tako je i on dockan došao, kada je bio siguran da su do tada žene ovamo već bile sve posvršavale što treba: i ono kupanje Sofkino u amamu, slaganje darova njenih po doksatu, dočekivanje svirača, igranje prvoga ora, prosipanje šećera. I onda posle toga zna se dolazi „njegovo“, tj. dedina dužnost, da sada | kada počnu muški gosti dolaziti, on sam ih dočekuje.
I zato, kada dođe, pošto pregleda kujnu, bogato obdari aščiku, Cigane, a najviše baba-Simku, povuče se gore. Žene odahnuše. Znalo se da više neće silaziti, već će, ako mu što treba, odozgo naređivati. On se izgubi gore u osvetljenim sobama. Sigurno je pregledao postavljene velike, okrugle sofre. I ma da su tada već bili u modi astali, ipak je naredio da se, po starinski, postave sofre, jer je znao da ih niko, sem njih, nema takve široke i velike, niko onako, za tridesetoro, dugačke, jednostavne peškire preko kolena, niti iko ima onakve i za onoliko sveća zlatne i srebrne čirake.
Posle se ču kako odozgo viknu:
— Magdo!
Kao uvek, tako i sada nije zvao neposredno: „ti, Magdo, Todoro“, jer bi to bio za njega kao neki posao, poniženje, već tako u opšte samo ime spomene, pa onda neka drugi, koji čuju, zovu toga koga on traži.
Magda uzlete. Ču se kako joj zapoveda: da onu sofru u čelu još jače povuče, oko nje više jastuka naređa, da ne bi iz one druge sobe pirkalo i ko nazebao. A po tome se već sigurno znalo da će on tu sedeti i da za sebe tako i uređuje. Posle naredi da se sveće u čiracima bole razrede, bolje nameste; gore, na doksatu ispred vrata, da se iznese i obesi još nekoliko fenjera, da bi stepenice bile bolje osvetljene; da se posle tamo, uza zid doksata, donesu klupe i astal, za kojim će svi- | rači sedeti. A za njega da se donese tronožna stolica, sa malim, od same vune rastresenim jastukom, na kome će on sada, gore, uvrh stepenica, morati da sedi dočekujući goste. I u isto vreme da mu se donese ona njegova rakija, koju je još od jutros naredio da se hladi, i mnogo duvana, i to pravljenih cigara, jer neće imati kada da ih savija, a moraće da puši mnogo, brzo. I prvo to za njega što treba da se donese, pa tek onda da se radi ovo drugo šta je naredio.
Posle se vide kako on tamo sede, i to ne onako kako je hteo, nego kako je znao da treba sada, na svadbi, sedeti. Sede, da ga svetlost od fenjera u lice zapljuskuje, te da se, onako naslonjen ramenom i laktom o pervaz doksata, vidi ceo, da se vidi i ona njegova uzdignuta ruka sa zapaljenom cigarom među prstima, a sva razgolićena usled zavrnutih rukava, i ispod nje naniže po pervazu doksata poređan duvan, rakija i meze...
Mislio je o sebi: kako će sada morati silom da pije, da bi se brzo opio, te mogao da čini ono što mora, kao svaki otac. A kako mu sve to teško pada! Kako bi on sve to ostavio, bacio, i zaprepašćujući sve, kao što to njemu i dolikuje, otišao, daleko, daleko, daleko... Jer na šta lagati? Na šta sve ovo? Na šta da on dočekuje goste, ljubi se sa njima, kada njega ne veseli ništa ni ti gosti, rodbina, ni to jelo, piće, sedenje sa njima, veselje, pevanje i tobož radovanje?! Ali se moralo. Nije se imalo kuda. I zato sada on, da bi mogao da laže, da se pretvara, morao je tu rakiju ispred sebe, ispod ruke, sve više da ispija i cigaru za cigarom da | puši i baca. Svaki čas ustaje sa stolice, opet seda, skršta noge. Svirače još nije hteo zvati k sebi gore, jer bi mu bili u blizini i zaudarali bi mu onom svojom neopranošću i masnoćom ciganskom, zato naredi da odozdo iz dvorišta sviraju.
Svirači, znajući ko je on, izdvojiše se samo oni koji su sigurno znali svirati. I počeše, i to ne običnu pesmu, već pesmu njihove kuće, koja se uvek pevala kada se ko od njih udavao i ženio:
Hadži Gajka, hadži Gajka devojku udava,
Em je dava, em je dava, em je ne udava!
I kako mu razdragano dođoše kao neka uteha reči i ta pesma o njinoj kući! Da, zaista, niko se od njih nije ženio ni udavao drukčije do ovako! I sam on, kad se venčavao, venčavao se više onako, ne istinski, ne radi sebe, već drugoga: oca, kuće, sveta radi... Pa eto i sada, on, svoju Sofku — zar je udaje od sveg srca? — nego što mora!...
I zato mu sada dolaze tako tačne, tako tužne reči te njihove pesme, koju su Cigani odozdo jednako ponavljali.
Hadži Gajka, hadži Gajka devojku udava,
Em je dava, em je dava, em je ne udava!
Baci im dinar i viknu dole ka kujni:
— Žene, rakiju za čalgidžije!
Svirači, zaradovani ne toliko njegovim bakšišom koliko što su ga pesmom zadovoljili — a znalo se kako je njemu teško ugoditi — još jače i slobodnije počeše. I same žene odahnuše videći ga raspoloženog. Jer zbog njega do tada nisu smele da se pojave. I koja bi baš morala poslom pored njega da prođe, prolazila bi, ali izbegavajući — ga, da možda ne opazi na njoj nešto: kako je ili neobučena, ili nepovezana kako treba, i počne je grditi. A tada, videći kako se on raspoložio, časti svirače, oslobodiše se i one. A i on kao da je znao za to. Stoga je namerno tako i radio. Više se pravio da je veseo nego što je u stvari bio, da bi dole žene bile slobodnije. Zato je više pio i naređivao sviračima šta da sviraju, I to ne one pesme, koje su bile lično njegove, nego ove, svakidašnje za koje je znao da ih svi ostali vole. Čak poče odozgo sa sviračima da razgovara, naravno turski. Poče pojedine da raspoznaje. Opazi i poznade staroga Musu, koji, na njegovo iznenađenje, eto još je živ, i sa svojom šupeljkom međ rukama i pognutom glavom, uvijenom starim prljavim ženskim šalovima, da mu ne bi ozeble oči, na koje je jedva gledao, sedi prekrštenih nogu, i to u kraju, pozadi sviju. A njega uvek sobom vode, ne da im pomaže u svirci, nego da, držeći tako svoju šupeljku ispred sebe, pred svetom izgleda kako i on svira, te da bi posle imao i on prava na jelo i piće.
— Musa, jesi ti, Musa? — čuše Cigani kako ga odozgo poče oslovljavati efendi Mita.
Oni, radosni što ih zbog njega ne grdi, počeše onoga muvati, da se što pre osvesti, ustane, odazove. Ovaj, kad se osvesti, đipi unezvereno.
— Ja, gazda, ja...
— Možeš li? — dobroćudno ga poče pitati efendi Mita. — Kako si? Imaš li rakije?
Staklo sa rakijom, koje su do tada njegovu od njega krili, jedva mu davali po koju čašu, sad mu celo utrapiše u ruke.
— Imam, imam, gazda! — tresući rukama poče pokazivati staklo.
— E dobro, pij! Pa kada nestane, traži još
Svirači, srećni, nastaviše sasvim slobodno i lepše da sviraju. Poče se osećati ona sloboda, koja je tako nužna za veselja i svadbe. A da bi to još više bilo, efendi Mita reši se još više da se spusti, da sasvim siđe i pomeša se sa svima njima. I to sve ne radi sebe, već radi njih, da bi oni bili veseliji. A naposletku i treba, pošto će ovo biti njegovo prvo i poslednje veselje sa njima. Pa onda neka bude potpuno, celo! Zato poče odozgo da silazi, a, najviše usled dosta popijene rakije, da odlazi u kujnu i tamo sa ženama da se razgovara. I da bi se one još više oslobodile, i sasvim otpao sa njega onaj ugled, poštovanje a s tim i strah, udari i u malo masnije izraze i zadirkivanja. Tako je i sa devojkama činio. Devojke opet, koje su pre od njega čisto bežale i drhtale od straha pred njim, posle njegovih tih neslanih reči i šala sasvim oslobodivši se, postadoše još nestašnije i raskalašnije.
Sve se oslobodi i pojuri. Sve, osobito devojke, koje su tako žudne bile veselja i ora, oslobodivši ga se, kao da ga i nema, tako su pored njega istrčavale, vitlale se, ne bojeći se više ni jedna da li joj se nisu slučajno šalvare smakle i bedra, polovine joj se vide više nego što treba, i da joj nije jelek i mintan sasvim zakopčan. Čak i sam on koliko je njih, kad bi prošle pored njega, zaustavljao. I srećan što ga se ne boje, ne strahuju, obgrljavao bi po koju oko stasa i metao joj ruku na bedra, a osobito na jedar joj kuk. One se nisu trzale, plašile, osećajući tu njegovu laku ruku, sa već sparuškanim dlanom. Ali je za njega to bila najveća sreća, a osobito kada bi video kako neka, usled njegova sve jačeg pritiska po tom njenom čvrstom, nabijenom, još muškom rukom netaknutom bedru, počinje da se zaboravlja, počinje da oseća kako je ta njegova, i ako stara, sparuškana ruka, ipak muška, i zbog toga njoj na mah u oči jurne mlaz svetlosti a na usnama joj izbije dah i strast, i onda se brzo, golicavo izvija od njega i beži. U tom počeše već i gosti da dolaze.
Brzo, gotovo na dušak, ispuni se cela kuća. Gore muški i međ njima u čelu on, efendi Mita. On nije mogao mnogo da izdrži i onako gore, na vrhu stepenica, sve da dočekuje i sa svakim da se zdravi i ljubi. Samo je sa prvima, pa je odmah zajedno sa njima i on zaseo za sofru. I posle jedva nastade i večera, i to večera odugovlačena, teška, sa svima mogućim zdravicama, čorbama i začinima i tek jedva u neko doba ako se pređe na samo jelo, pravu večeru. I kao što je red, sve je to praćeno svirkom i pesmom svirača sproću njih, na doksatu, ali ne svirkama i pesmama kratkim, burnim, koje čoveka presecaju, razdragavaju i pomeraju sa mesta, već znanim i naročitim za te večere, „za slatko jedenje“, dugim, tihim, monotonim, koje čoveka umiruju, zanose, kao uspavljuju, te se može spokojno, sa nasladom, polako i raskomoćeno da jede i pije...