Нечиста крв/Глава двадесетшеста

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Нечиста крв
Двадесетшеста глава
◄   Глава двадесетпета 33. Глава двадесетседма   ►

Једва, не себе ради, колико њих, куће ради, а особито да свекрву умири и ослободи, поче се придизати. Истина, никако сасвим здрава, тек ако би се око ручка појавила и изишла из своје собе. Сва оронула, повезане главе, и са отобољеним као на плач, врелим, уздрхталим устима и подбулим очима. Али то је код ње већ био онај утишан, унутрашњи, сталожен и млак плач, који по некад тако годи. И сваког дана бивала је све као здравија, стишанија. Од њених, нарочито отац и мати, као осећајући своју кривицу, нису никако ни долазили. А ону њену болест, грозницу после венчања, они, као и остали свет, нису сматрали за богзна шта.

То је обична ствар. Зато је, сасвим одвојена и остављена самој себи, осећала како се с дана у дан смирује. Поче да иде по кући, чак и да ради. Поче свекрву и целу кућу да засењује и испуњава оном својом лепотом и раскошношћу, сада још већом. Као код своје куће, овлаш, не сасвим обучена, неутегнута, њена се развијена половина и бедра још више истицала. Сама јој се свекрва, гледајући је, њоме топила и наслађивала. Колико пута, када би Софка клечећи радила око огњишта — а тад би се њена нагнута плећа, испала јој прса и коса забачена иза потиљка толико истицала — свекрва се, седећи поред ње, не би могла уздржати а да је руком, а све у страху да је не повреди, сама намешта и дотерује и чисто је глади. А особито би јој око колена склањала шалваре, да јој се не би упрљале од пепела. Целог би дана преседела у Софкиној соби, и то у куту, повучена, скупљена, гледајући како Софка распрема, извлачи из ковчега своје хаљине, разне јелеке, раскошне кошуље, свилене мараме.

Тако би било цео дан, а у вече легало се рано. И онда је човек могао, онако сам, у дугој | ноћи, рахат да се науздише, наодмара, пошто се знало да ће и сутра бити исто овако.

И само да није било још и оно свекрово, оно оне ноћи, а, после тога, ово његово никако невраћање кући нити јављање о себи, можда би било сасвим добро. Али се и то свекрово поче као заборављати. Софка га поче у себи извињавати. Пијан био и, можда, свекрва и ашчика нису умеле како треба да му објасне, и зато он није давао да она са младожењом оде у своју собу, а не што је он сам хтео нешто. Али што се, откада је отишао тамо у хан, овамо бар не наврати, не дође да се тиме, не Софки као извини за све што је онако пијан радио, него да комшилук, свет, особито њене, оца, матер и родбину, увери како ништа није било!

Али би и то. Једнога дана, пред мрак, дојури коњаник сељак, планинац, дугих ногу, са ашама на коњу место узенгија и старим неким, дрвеним седлом. Око голог трбуха клатио му се распасан појас а иза појаса вирио дуг, црн револвер.

Како сјаха, нити коња веза, нити се утегну, дотера и загледа какав је, већ бришући, отирући шаком зној од дугачка врата, уђе право к њима у кујну. Софка је била устала и забацивши руке у којима је нешто држала, чекала га је. Свекрва је, као увек, мирно и прибрано седела иза Софке горе, до самих врата велике собе. Софка, иако је одавна слутила да, поред свега овога што је било, мора ипак још нешто црње и горе догодити се, претрну од страха, јер овај сељак још с врата поче да муца кроз сузе, не гледајући ни у Софку, ни у свекрву:

— Газдарице, ете, послали ме да кажем да је газда убијен. Убијен је газда, газдарице! — понављао је, једнако бришући зној по кошчатом лицу и дугачком врату.

Софка осети како јој колена завише у страну и како јој очи као нека муња опали. Виде како иза ње свекрва, пошто се била дигла и запрепашћена почела десном руком да се хвата за врата од собе, да би се задржала, видевши по лицу сељаковом и његовим очима да је истина шта говори, преврну се у страну и скљока преко прага собњег. У паду забелеше јој се рукави кошуље од уздигнутих руку и само се чу како јекну:

— Немојте ме, бре, људи!

И Софка осети како су те њене речи последње. Последњи је то њен узвик, последња њена одбрана: и од онога тамо убице, Арнаутина, и од овога гласника, и од Софке, и од целог света, чаршије, вароши, што за ово кратко време толико, на мах, као подговорени од неког, нагрнуше на њу, њену кућу, те је ето сада сасвим уништише...

Софка, једва држећи се на ногама, поче да муца и да пита гласника:

— Како? Где?

— Не знам, газдарице — исто онако укочено стојећи, бришући зној и сузе, настављао је овај. — Тек пре два дана, у саму вечер, готово у ноћ, отуда, из Арнаутлука, донесоше га у хан рањеног. Куршум му остао у трбуху. Истина није знао за себе, али је био жив. Понесосмо га. И кад бесмо у Корбевцу, где га унесосмо у собу механску, да се одмори, док ми спремимо друге волове — јер на коњским колима нисмо смели да га возимо, коњи иду брзо, и кола се труцкају... а ко је знао да хоће то да учини! — ту се он освестио, и, када се видео сам, силом покидао појасеве око себе, те се рана отворила и крв бљунула, и он издахнуо. И сад мене послаше да дођем и јавим, да се спремите, и да останем овде, и, ако што треба, да послушам и нађем се.

У том, као без душе, дотрча Арса и, кад чу, он од страха седе на земљу.

— А ти? А ви? — поче да виче на селака.

— Ех, бре, Арсо! — настави плачно сасвим разумевши те Арсине узвике, прекоре, као: где су они, слуге и остали сељаци, били, и како су то смели да допусте, да га не чувају, чак и да погину за њега? — Зар смо знали, бре, Арсо? Али, знаш га ти. Откада се са свадбе врати, као да нас је хтео да превари, тако је био мек. Ником рђаву реч, ни „потамо се“. И када видесмо како он сам дубоко преко границе залази, почесмо за њим и ми, али чим он опази да га из далека чувамо и пратимо — у мало нас не поби. Отада нико није смео ни да мрдне за њим. И, сад... ето... тако!

Софки по овоме би јасно да се због ње, ако не убио, а оно навлаш ишао у Арнаутлук. И кад видео да га ови нису на место убили, он, да не би ипак овамо кући, Софки, жив дошао, и морао у њу да гледа, да црвени, ето, кад остао сам, раскидао везе, појасеве око себе, те крв и утроба покуљала.

Не гледајући ни на свекрву, која остаде преко прага лежећи, ни у сељака који је, онако укочен стојећи насред кујне, секао целу кујну и оштро се од тепсија и саханâ, поређаних по полици, оцртавао — посрћући, с тешком главом, коју је осећала да већ једва носи, оде и паде опет у оно своје сопче, које јој се учини сад већ толико црно, толико дубоко као какав гроб. Људи, комшије и чаршија опет кућу испунише, опет кућа узавре од света. Брзо тамо подигли свекрву, полили је водом и унели у собу. Сељак је једнако онако укочено, високо стајао напред у кујни и на изненађења, узвике одговарао једно те исто:

— Ето тако... Газда... Сврши се...

И када поче падати ноћ, настаде још теже. Тада почеше и сељаци, родбина из Турске и околних села, долазити, сви у трк, унезверени. Неко пешке, неко на коњу, колима, како је коме било згодно. И целе су ноћи долазили и притицали готово сви они са свадбе, и још и други. И како би који дошао, ушао на капију, само би хукнуо:

— Ох, бре, бато! — И не би улазили у саму кућу, кујну, собу, већ се скупљали око куће, иза куће, и тамо клечећи уза зид ређали се, поникли, запрепашћени и са увученим рукама у пазухе.

Арса, што никад до тада, опи се на мртво име. Није хтео више ништа да слуша. Само, онако пијан, на глас је претио Ахмету, Арнаутину, за кога је тврдо веровао да га је убио.

— Ах, Ахмета! Ах, црни сине! Ах, псу!... И говорим њему: „Пусти ме, газдо, пусти да ја Ахмету станем за врат, да ја с њиме свршим, да му ја крв локнем!“ а он: „Седи ти, Арсо, код куће, иди у варош и тамо чувај кућу, а доста је крви и глава!“ А сад — ето кућа! — И показујући рукама на кућу, као откривајући је, разграђујући је, бацајући са ње кров, димњак, настављао је. — А ето и твоја глава!

— И од беса, пића, ударајући се по глави и врату, заждио би онда чак до капије, да би се исто тако опет отуда вратио, још јаче, бешње псујући тога Ахмета, претећи му, док напослетку не поче и самога мртвога Марка, свога газду да грди. — Тако му и треба! Зар он, газда мој, да ,допусти да га онај и онакав пас убије. Е, али ја, Арса, ништа не знам! Арса луд, Арса пуст!... Кад говори Арса, кад моли да иде и оном псу откине главче као врапцу, онда: „Немој, Арсо, седи код куће, Арсо“... И Арса седи код куће, уз огњиште, али зато твоја глава и отиде! И сад тако, ето! Ја, тако!

На питања и прекоре осталих, како треба да иде тамо, у кућу, да се нађе, послуша, нарочито да је око газдарице, одговарао је: — Нека умре и она! — и није хтео да привири, нити руком штогод да помогне — ма да се без њега није могло ништа. — Нећу бре, нећу! И баци им кључеве, да они, како знају, иду, раде...

Али, кад се доцкан у ноћ отвори шитом и осветли капија, и на њој се указаше гломазна рабаџијска кола, која су вукли два јака, стара и црна бивола, а кола су била пуна свеже и меке сламе и поврх ње, у среди, црнео се Марко мртав, испружен, укочен и покривен широком гуњом, онда Арса не даде да га ико други с кола скида. Сам га понесе и осећајући га на леђима, грлећи му | око свог врата испружена, укочена и мртва колена, клецајући и спотурајући се, грцао је и плакао:

— Ох, бре, газдо! Ох, бре, газдо!

И ма да су други помагали, придржавали Марка за рамена и главу, која му се климатала, Арса је ипак толико клецао и посртао. Ипак издржа. Сам га унесе, положи по поду, преко белог чаршава и намести му главу на јастук. И када му пољуби скрштене руке, оне његове кратке, дебеле руке, од којих је он толико дрхтао и имао целог живота страха, излете из собе и тамо у дворишту паде као неко дете, бризну у јак, грозничав плач. Отуда из собе одједном око осветљенога Марка разлеже се такође силан плач жена и њихно нарицање. Особито се истицало нарицање сељанки, његових тетака и стрина. Оно њихово просто једноставно нарицање, али тако силно н јако, да је изгледало да се с тим плачем и сам кров и кућа диже.

— Леле, бато! Куку, бато! Ко ће, бато, да нас чува и да брани, бато?

Од људи како би који дојурио с коњем, сишао, улазио би тамо код њега у собу и, запаливши му свећу и пољубивши икону на прсима и прекрштеним рукама, одмах би се отуда тихо на прстима, гологлав враћао и одлазио међ остале, да око куће, наслоњени уза зид, клече. А највише их је било иза куће, до самих прозора велике собе, јер ту су сасвим одвојени од ових варошана и од долазећих и могли слободни, неопажени, да хукћу, убијени и згрчени:

— Ох, бре, бато!

Јер сви они — ма да им Марко, или тек један пут или и никако није у кућу привирио, још | мање кога помагао, пошто је сваки од њих за себе живео, радио — ипак, док је он био жив, они су се под том његовом суровошћу и строгошћу осећали као склоњени и сигурни. А сада, без њега, дошли као обезглављени, јер над собом више немају оног који им је својим именом давао силу, одбрану, безбедност. Јер довољно је било рећи: „Ово је газде-Марков стриц, деда или род“, па да сваки, ма ко био, комшије, цело село, чак и друга села, буду према њему другачији, уздржљивији, мирнији. А сада, његовом смрћу и нестанком, постају као неки сирочићи, остављени свакоме, целом свету, на милост и немилост.

И када, дубоко у ноћ, изиђе и месец и његова бела коса светлост, испресецана црним ивицама околних зидова, поче да испуњава кућу и саму светлост са огњишта да упија у себе, Софки се, не поче да чини, него је већ као у истини осећала како све то није оно, у ствари. Он, Марко, није мртав, ова кућа није у вароши, међу светом, него као негде далеко, на неком жутом песку, усред неке пустиње и све се то спаја у једно, и све, као нешто живо, заједно са месечином иде, креће се. Креће се и сама она овамо у собици, пресамићена на сандуку, и оно из штала на махове уједање коња међ собом, њихова цика, и они, из куће и до прозора, на земљи, поређани, од умора поспали његови сељаци са лицима, окренутим ка месечини, и сам он тамо, у великој соби, осветљен свећама са прекрштеним рукама, везаним вилицама, опкољен женама, са женом, свекрвом, више главе, која, сасвим заборавивши да кука, нариче, поникла, једнако држи руку на његовом леденом челу и чисто се игра праменовима мрке косе, гладећи му је и исправљајући око ушију. Сутра је била сарана. Тада већ дођоше и њени. Али Софка, уплашена да не би морала са сваким разговарати, и да јој не би пунили собу, лежала је. Једино што је код ње у соби била мати, а сви остали њени били су испред врата и собом затварали улаз, да не би она кроз врата, приликом изношења мртваца, могла штогод видети. Јер адет је да млада од свега тога ништа не види, још мање самога мртваца, да не би, ако је можда затруднела, родила дете са каквом белегом или болешћу.