Nečista krv/Glava dvadesetšesta
Jedva, ne sebe radi, koliko njih, kuće radi, a osobito da svekrvu umiri i oslobodi, poče se pridizati. Istina, nikako sasvim zdrava, tek ako bi se oko ručka pojavila i izišla iz svoje sobe. Sva oronula, povezane glave, i sa otoboljenim kao na plač, vrelim, uzdrhtalim ustima i podbulim očima. Ali to je kod nje već bio onaj utišan, unutrašnji, staložen i mlak plač, koji po nekad tako godi. I svakog dana bivala je sve kao zdravija, stišanija. Od njenih, naročito otac i mati, kao osećajući svoju krivicu, nisu nikako ni dolazili. A onu njenu bolest, groznicu posle venčanja, oni, kao i ostali svet, nisu smatrali za bogzna šta.
To je obična stvar. Zato je, sasvim odvojena i ostavljena samoj sebi, osećala kako se s dana u dan smiruje. Poče da ide po kući, čak i da radi. Poče svekrvu i celu kuću da zasenjuje i ispunjava onom svojom lepotom i raskošnošću, sada još većom. Kao kod svoje kuće, ovlaš, ne sasvim obučena, neutegnuta, njena se razvijena polovina i bedra još više isticala. Sama joj se svekrva, gledajući je, njome topila i naslađivala. Koliko puta, kada bi Sofka klečeći radila oko ognjišta — a tad bi se njena nagnuta pleća, ispala joj prsa i kosa zabačena iza potiljka toliko isticala — svekrva se, sedeći pored nje, ne bi mogla uzdržati a da je rukom, a sve u strahu da je ne povredi, sama namešta i doteruje i čisto je gladi. A osobito bi joj oko kolena sklanjala šalvare, da joj se ne bi uprljale od pepela. Celog bi dana presedela u Sofkinoj sobi, i to u kutu, povučena, skupljena, gledajući kako Sofka rasprema, izvlači iz kovčega svoje haljine, razne jeleke, raskošne košulje, svilene marame.
Tako bi bilo ceo dan, a u veče legalo se rano. I onda je čovek mogao, onako sam, u dugoj | noći, rahat da se nauzdiše, naodmara, pošto se znalo da će i sutra biti isto ovako.
I samo da nije bilo još i ono svekrovo, ono one noći, a, posle toga, ovo njegovo nikako nevraćanje kući niti javljanje o sebi, možda bi bilo sasvim dobro. Ali se i to svekrovo poče kao zaboravljati. Sofka ga poče u sebi izvinjavati. Pijan bio i, možda, svekrva i aščika nisu umele kako treba da mu objasne, i zato on nije davao da ona sa mladoženjom ode u svoju sobu, a ne što je on sam hteo nešto. Ali što se, otkada je otišao tamo u han, ovamo bar ne navrati, ne dođe da se time, ne Sofki kao izvini za sve što je onako pijan radio, nego da komšiluk, svet, osobito njene, oca, mater i rodbinu, uveri kako ništa nije bilo!
Ali bi i to. Jednoga dana, pred mrak, dojuri konjanik seljak, planinac, dugih nogu, sa ašama na konju mesto uzengija i starim nekim, drvenim sedlom. Oko golog trbuha klatio mu se raspasan pojas a iza pojasa virio dug, crn revolver.
Kako sjaha, niti konja veza, niti se utegnu, dotera i zagleda kakav je, već brišući, otirući šakom znoj od dugačka vrata, uđe pravo k njima u kujnu. Sofka je bila ustala i zabacivši ruke u kojima je nešto držala, čekala ga je. Svekrva je, kao uvek, mirno i pribrano sedela iza Sofke gore, do samih vrata velike sobe. Sofka, iako je odavna slutila da, pored svega ovoga što je bilo, mora ipak još nešto crnje i gore dogoditi se, pretrnu od straha, jer ovaj seljak još s vrata poče da muca kroz suze, ne gledajući ni u Sofku, ni u svekrvu:
— Gazdarice, ete, poslali me da kažem da je gazda ubijen. Ubijen je gazda, gazdarice! — ponavljao je, jednako brišući znoj po koščatom licu i dugačkom vratu.
Sofka oseti kako joj kolena zaviše u stranu i kako joj oči kao neka munja opali. Vide kako iza nje svekrva, pošto se bila digla i zaprepašćena počela desnom rukom da se hvata za vrata od sobe, da bi se zadržala, videvši po licu seljakovom i njegovim očima da je istina šta govori, prevrnu se u stranu i skljoka preko praga sobnjeg. U padu zabeleše joj se rukavi košulje od uzdignutih ruku i samo se ču kako jeknu:
— Nemojte me, bre, ljudi!
I Sofka oseti kako su te njene reči poslednje. Poslednji je to njen uzvik, poslednja njena odbrana: i od onoga tamo ubice, Arnautina, i od ovoga glasnika, i od Sofke, i od celog sveta, čaršije, varoši, što za ovo kratko vreme toliko, na mah, kao podgovoreni od nekog, nagrnuše na nju, njenu kuću, te je eto sada sasvim uništiše...
Sofka, jedva držeći se na nogama, poče da muca i da pita glasnika:
— Kako? Gde?
— Ne znam, gazdarice — isto onako ukočeno stojeći, brišući znoj i suze, nastavljao je ovaj. — Tek pre dva dana, u samu večer, gotovo u noć, otuda, iz Arnautluka, donesoše ga u han ranjenog. Kuršum mu ostao u trbuhu. Istina nije znao za sebe, ali je bio živ. Ponesosmo ga. I kad besmo u Korbevcu, gde ga unesosmo u sobu mehansku, da se odmori, dok mi spremimo druge volove — jer na konjskim kolima nismo smeli da ga vozimo, konji idu brzo, i kola se truckaju... a ko je znao da hoće to da učini! — tu se on osvestio, i, kada se video sam, silom pokidao pojaseve oko sebe, te se rana otvorila i krv bljunula, i on izdahnuo. I sad mene poslaše da dođem i javim, da se spremite, i da ostanem ovde, i, ako što treba, da poslušam i nađem se.
U tom, kao bez duše, dotrča Arsa i, kad ču, on od straha sede na zemlju.
— A ti? A vi? — poče da viče na selaka.
— Eh, bre, Arso! — nastavi plačno sasvim razumevši te Arsine uzvike, prekore, kao: gde su oni, sluge i ostali seljaci, bili, i kako su to smeli da dopuste, da ga ne čuvaju, čak i da poginu za njega? — Zar smo znali, bre, Arso? Ali, znaš ga ti. Otkada se sa svadbe vrati, kao da nas je hteo da prevari, tako je bio mek. Nikom rđavu reč, ni „potamo se“. I kada videsmo kako on sam duboko preko granice zalazi, počesmo za njim i mi, ali čim on opazi da ga iz daleka čuvamo i pratimo — u malo nas ne pobi. Otada niko nije smeo ni da mrdne za njim. I, sad... eto... tako!
Sofki po ovome bi jasno da se zbog nje, ako ne ubio, a ono navlaš išao u Arnautluk. I kad video da ga ovi nisu na mesto ubili, on, da ne bi ipak ovamo kući, Sofki, živ došao, i morao u nju da gleda, da crveni, eto, kad ostao sam, raskidao veze, pojaseve oko sebe, te krv i utroba pokuljala.
Ne gledajući ni na svekrvu, koja ostade preko praga ležeći, ni u seljaka koji je, onako ukočen stojeći nasred kujne, sekao celu kujnu i oštro se od tepsija i sahanâ, poređanih po polici, ocrtavao — posrćući, s teškom glavom, koju je osećala da već jedva nosi, ode i pade opet u ono svoje sopče, koje joj se učini sad već toliko crno, toliko duboko kao kakav grob. Ljudi, komšije i čaršija opet kuću ispuniše, opet kuća uzavre od sveta. Brzo tamo podigli svekrvu, polili je vodom i uneli u sobu. Seljak je jednako onako ukočeno, visoko stajao napred u kujni i na iznenađenja, uzvike odgovarao jedno te isto:
— Eto tako... Gazda... Svrši se...
I kada poče padati noć, nastade još teže. Tada počeše i seljaci, rodbina iz Turske i okolnih sela, dolaziti, svi u trk, unezvereni. Neko peške, neko na konju, kolima, kako je kome bilo zgodno. I cele su noći dolazili i priticali gotovo svi oni sa svadbe, i još i drugi. I kako bi koji došao, ušao na kapiju, samo bi huknuo:
— Oh, bre, bato! — I ne bi ulazili u samu kuću, kujnu, sobu, već se skupljali oko kuće, iza kuće, i tamo klečeći uza zid ređali se, ponikli, zaprepašćeni i sa uvučenim rukama u pazuhe.
Arsa, što nikad do tada, opi se na mrtvo ime. Nije hteo više ništa da sluša. Samo, onako pijan, na glas je pretio Ahmetu, Arnautinu, za koga je tvrdo verovao da ga je ubio.
— Ah, Ahmeta! Ah, crni sine! Ah, psu!... I govorim njemu: „Pusti me, gazdo, pusti da ja Ahmetu stanem za vrat, da ja s njime svršim, da mu ja krv loknem!“ a on: „Sedi ti, Arso, kod kuće, idi u varoš i tamo čuvaj kuću, a dosta je krvi i glava!“ A sad — eto kuća! — I pokazujući rukama na kuću, kao otkrivajući je, razgrađujući je, bacajući sa nje krov, dimnjak, nastavljao je. — A eto i tvoja glava!
— I od besa, pića, udarajući se po glavi i vratu, zaždio bi onda čak do kapije, da bi se isto tako opet otuda vratio, još jače, bešnje psujući toga Ahmeta, preteći mu, dok naposletku ne poče i samoga mrtvoga Marka, svoga gazdu da grdi. — Tako mu i treba! Zar on, gazda moj, da ,dopusti da ga onaj i onakav pas ubije. E, ali ja, Arsa, ništa ne znam! Arsa lud, Arsa pust!... Kad govori Arsa, kad moli da ide i onom psu otkine glavče kao vrapcu, onda: „Nemoj, Arso, sedi kod kuće, Arso“... I Arsa sedi kod kuće, uz ognjište, ali zato tvoja glava i otide! I sad tako, eto! Ja, tako!
Na pitanja i prekore ostalih, kako treba da ide tamo, u kuću, da se nađe, posluša, naročito da je oko gazdarice, odgovarao je: — Neka umre i ona! — i nije hteo da priviri, niti rukom štogod da pomogne — ma da se bez njega nije moglo ništa. — Neću bre, neću! I baci im ključeve, da oni, kako znaju, idu, rade...
Ali, kad se dockan u noć otvori šitom i osvetli kapija, i na njoj se ukazaše glomazna rabadžijska kola, koja su vukli dva jaka, stara i crna bivola, a kola su bila puna sveže i meke slame i povrh nje, u sredi, crneo se Marko mrtav, ispružen, ukočen i pokriven širokom gunjom, onda Arsa ne dade da ga iko drugi s kola skida. Sam ga ponese i osećajući ga na leđima, grleći mu | oko svog vrata ispružena, ukočena i mrtva kolena, klecajući i spoturajući se, grcao je i plakao:
— Oh, bre, gazdo! Oh, bre, gazdo!
I ma da su drugi pomagali, pridržavali Marka za ramena i glavu, koja mu se klimatala, Arsa je ipak toliko klecao i posrtao. Ipak izdrža. Sam ga unese, položi po podu, preko belog čaršava i namesti mu glavu na jastuk. I kada mu poljubi skrštene ruke, one njegove kratke, debele ruke, od kojih je on toliko drhtao i imao celog života straha, izlete iz sobe i tamo u dvorištu pade kao neko dete, briznu u jak, grozničav plač. Otuda iz sobe odjednom oko osvetljenoga Marka razleže se takođe silan plač žena i njihno naricanje. Osobito se isticalo naricanje seljanki, njegovih tetaka i strina. Ono njihovo prosto jednostavno naricanje, ali tako silno n jako, da je izgledalo da se s tim plačem i sam krov i kuća diže.
— Lele, bato! Kuku, bato! Ko će, bato, da nas čuva i da brani, bato?
Od ljudi kako bi koji dojurio s konjem, sišao, ulazio bi tamo kod njega u sobu i, zapalivši mu sveću i poljubivši ikonu na prsima i prekrštenim rukama, odmah bi se otuda tiho na prstima, gologlav vraćao i odlazio međ ostale, da oko kuće, naslonjeni uza zid, kleče. A najviše ih je bilo iza kuće, do samih prozora velike sobe, jer tu su sasvim odvojeni od ovih varošana i od dolazećih i mogli slobodni, neopaženi, da hukću, ubijeni i zgrčeni:
— Oh, bre, bato!
Jer svi oni — ma da im Marko, ili tek jedan put ili i nikako nije u kuću privirio, još | manje koga pomagao, pošto je svaki od njih za sebe živeo, radio — ipak, dok je on bio živ, oni su se pod tom njegovom surovošću i strogošću osećali kao sklonjeni i sigurni. A sada, bez njega, došli kao obezglavljeni, jer nad sobom više nemaju onog koji im je svojim imenom davao silu, odbranu, bezbednost. Jer dovoljno je bilo reći: „Ovo je gazde-Markov stric, deda ili rod“, pa da svaki, ma ko bio, komšije, celo selo, čak i druga sela, budu prema njemu drugačiji, uzdržljiviji, mirniji. A sada, njegovom smrću i nestankom, postaju kao neki siročići, ostavljeni svakome, celom svetu, na milost i nemilost.
I kada, duboko u noć, iziđe i mesec i njegova bela kosa svetlost, ispresecana crnim ivicama okolnih zidova, poče da ispunjava kuću i samu svetlost sa ognjišta da upija u sebe, Sofki se, ne poče da čini, nego je već kao u istini osećala kako sve to nije ono, u stvari. On, Marko, nije mrtav, ova kuća nije u varoši, među svetom, nego kao negde daleko, na nekom žutom pesku, usred neke pustinje i sve se to spaja u jedno, i sve, kao nešto živo, zajedno sa mesečinom ide, kreće se. Kreće se i sama ona ovamo u sobici, presamićena na sanduku, i ono iz štala na mahove ujedanje konja međ sobom, njihova cika, i oni, iz kuće i do prozora, na zemlji, poređani, od umora pospali njegovi seljaci sa licima, okrenutim ka mesečini, i sam on tamo, u velikoj sobi, osvetljen svećama sa prekrštenim rukama, vezanim vilicama, opkoljen ženama, sa ženom, svekrvom, više glave, koja, sasvim zaboravivši da kuka, nariče, ponikla, jednako drži ruku na njegovom ledenom čelu i čisto se igra pramenovima mrke kose, gladeći mu je i ispravljajući oko ušiju. Sutra je bila sarana. Tada već dođoše i njeni. Ali Sofka, uplašena da ne bi morala sa svakim razgovarati, i da joj ne bi punili sobu, ležala je. Jedino što je kod nje u sobi bila mati, a svi ostali njeni bili su ispred vrata i sobom zatvarali ulaz, da ne bi ona kroz vrata, prilikom iznošenja mrtvaca, mogla štogod videti. Jer adet je da mlada od svega toga ništa ne vidi, još manje samoga mrtvaca, da ne bi, ako je možda zatrudnela, rodila dete sa kakvom belegom ili bolešću.