Нечиста крв/Глава двадесетпета

Извор: Викизворник

Нечиста крв
Двадестпета глава

После увели младожењу код ње. Али је Софка већ била у толикој ватри, да није ништа за себе знала. Једва се ујутру разабра. Тек што је свитало. Велика лојана свећа у чираку, више њене главе, догорела је до дршке чирака и расцветана гасила се ширећи задах. А он, младожења, до њених ногу, готово на голом поду спавао је.

Како га увели, тако и заспао. Спавао је мирно, дубоко, са испруженим рукама и згрченим коленима. И видело се како је, бојећи се, ако заспи, да случајно своју главу не наслони на јорган, којим је Софка била покривена и тако га упрља, пажљиво био савио крај и одгурнуо од себе.

Кроз прозор већ се чекрк на бунару црнео као и околни зидови. Доле из штале чуло се шуштање и поново преживање стоке, а из саме куће ништа. Све је било мртво.

А Софка, да би сад, кад сване, кад ашчика уђе, затекла све као што је ред, обичај, како брак захтева, морала сама младожењу да диже, распасава. Није могао да се пробуди, толико је био клонуо и дубоко спавао. Сама га је распасала, свукла и готово унела у своју постељу, и покривајући и себе и њега оним великим венчаним јорганом, чекала да сасвим сване. Осећала је како је додирују и боцкају по врату и по образима длаке од мужевљеве главе, која је, као у сваког детета, била кратко ошишана и скоро опрана, и мирисала на топлу воду и сапун.

Софка се диже из постеље. Грозница је ухвати. Дању ништа за себе не би знала. Ноћу би се расвешћавала. Видела би како јој више постеље, у страни, гори једнако свећа у оном попрсканом чираку, до свеће стоји тепсија са јелом, што би свекрва дању, док би она била у заносу, доносила, јер од стида, због оноликог покора, преплашена, није смела ни Софкин поглед да сачека а камо ли с њом да разговара. На крају постеље, испод њених ногу, на голој асури, увек би лежао Томча, муж јој, упола свучен, савијен и заспао. Софка би се дизала. С муком би распремала постељу. Затим би узимала мужа к себи, јер није хтала да тиме, одбијајући мужа, тражи за себе као неку поштеду, пошто није хтела допустити да је неко више штеди и жали. Јер, када се већоволико преплатило, онда бар нека буде потпуна патња и мука!

И зато би заспалог Томчу, плачући, грлила, љубила. Потом, сва узрујана и готово полусвесна, дизала би се, излазила, ишла иза куће у двориште, у пусту, нему ноћ, ограђену зидовима. Слуга Арса, као чувајући је, клечећи у каквом куту, увек би се испред ње појављивао, да јој се тиме као стави на услугу. Али она не само што му није ништа наређивала, него, као да га није ни познавала, тако би га гледала неким разблудним, помућеним погледом, од чега би се Арси чисто коса дизала и кожа од кичме по леђима јежила. Држећи распасане шалваре, са улепљеном и разастртом косом око слепоочница и врата, са кошуљом, која јој је била толико разгрнута да су јој бљештала врела прса, ишла би по дворишту. После би се опет враћала натраг у своју собу, опет легала у постељу, опет, плачући, грлила и љубила мужа и молила Бога да бар једнако ово овако траје: овако ноћ и она, овако усамљена.

И целе би ноћи тако, док не би изјутра, савладана и измучена, пала у дубок грозничав сан, те би се и сутра цео дан губила у ватри и заносу. И напослетку, за чудо, та њена грозница, болест, добро јој дође, особито што се, због тога, избегоше сви они обичаји после свадбе, прве брачне ноћи: оно виђење, чашћење и долазак жена, комшилука, родбине, међу којима би она морала да се показује весела, здрава...