Nečista krv/Glava dvadesetpeta
Posle uveli mladoženju kod nje. Ali je Sofka već bila u tolikoj vatri, da nije ništa za sebe znala. Jedva se ujutru razabra. Tek što je svitalo. Velika lojana sveća u čiraku, više njene glave, dogorela je do drške čiraka i rascvetana gasila se šireći zadah. A on, mladoženja, do njenih nogu, gotovo na golom podu spavao je.
Kako ga uveli, tako i zaspao. Spavao je mirno, duboko, sa ispruženim rukama i zgrčenim kolenima. I videlo se kako je, bojeći se, ako zaspi, da slučajno svoju glavu ne nasloni na jorgan, kojim je Sofka bila pokrivena i tako ga uprlja, pažljivo bio savio kraj i odgurnuo od sebe.
Kroz prozor već se čekrk na bunaru crneo kao i okolni zidovi. Dole iz štale čulo se šuštanje i ponovo preživanje stoke, a iz same kuće ništa. Sve je bilo mrtvo.
A Sofka, da bi sad, kad svane, kad aščika uđe, zatekla sve kao što je red, običaj, kako brak zahteva, morala sama mladoženju da diže, raspasava. Nije mogao da se probudi, toliko je bio klonuo i duboko spavao. Sama ga je raspasala, svukla i gotovo unela u svoju postelju, i pokrivajući i sebe i njega onim velikim venčanim jorganom, čekala da sasvim svane. Osećala je kako je dodiruju i bockaju po vratu i po obrazima dlake od muževljeve glave, koja je, kao u svakog deteta, bila kratko ošišana i skoro oprana, i mirisala na toplu vodu i sapun.
Sofka se diže iz postelje. Groznica je uhvati. Danju ništa za sebe ne bi znala. Noću bi se rasvešćavala. Videla bi kako joj više postelje, u strani, gori jednako sveća u onom poprskanom čiraku, do sveće stoji tepsija sa jelom, što bi svekrva danju, dok bi ona bila u zanosu, donosila, jer od stida, zbog onolikog pokora, preplašena, nije smela ni Sofkin pogled da sačeka a kamo li s njom da razgovara. Na kraju postelje, ispod njenih nogu, na goloj asuri, uvek bi ležao Tomča, muž joj, upola svučen, savijen i zaspao. Sofka bi se dizala. S mukom bi raspremala postelju. Zatim bi uzimala muža k sebi, jer nije htala da time, odbijajući muža, traži za sebe kao neku poštedu, pošto nije htela dopustiti da je neko više štedi i žali. Jer, kada se većovoliko preplatilo, onda bar neka bude potpuna patnja i muka!
I zato bi zaspalog Tomču, plačući, grlila, ljubila. Potom, sva uzrujana i gotovo polusvesna, dizala bi se, izlazila, išla iza kuće u dvorište, u pustu, nemu noć, ograđenu zidovima. Sluga Arsa, kao čuvajući je, klečeći u kakvom kutu, uvek bi se ispred nje pojavljivao, da joj se time kao stavi na uslugu. Ali ona ne samo što mu nije ništa naređivala, nego, kao da ga nije ni poznavala, tako bi ga gledala nekim razbludnim, pomućenim pogledom, od čega bi se Arsi čisto kosa dizala i koža od kičme po leđima ježila. Držeći raspasane šalvare, sa ulepljenom i razastrtom kosom oko slepoočnica i vrata, sa košuljom, koja joj je bila toliko razgrnuta da su joj blještala vrela prsa, išla bi po dvorištu. Posle bi se opet vraćala natrag u svoju sobu, opet legala u postelju, opet, plačući, grlila i ljubila muža i molila Boga da bar jednako ovo ovako traje: ovako noć i ona, ovako usamljena.
I cele bi noći tako, dok ne bi izjutra, savladana i izmučena, pala u dubok grozničav san, te bi se i sutra ceo dan gubila u vatri i zanosu. I naposletku, za čudo, ta njena groznica, bolest, dobro joj dođe, osobito što se, zbog toga, izbegoše svi oni običaji posle svadbe, prve bračne noći: ono viđenje, čašćenje i dolazak žena, komšiluka, rodbine, među kojima bi ona morala da se pokazuje vesela, zdrava...