Нечиста крв/Глава двадесетдруга

Извор: Викизворник

Нечиста крв
Двадесетдруга глава

A сама је била крива. Знала је да не треба. Али се после и сама као загрејала, заборавила, јер, измешана са њима, једнако дворећи их, осећала је: како они, због тога њеног силажење међ њих, изједначавања себе са њима и тим отуривањем свега што је имала хаџијскога, варошкога, бивају све слободнији, срећнији. Не знају шта ће од среће. Онако стари, падају пред њом и као деца захваљују јој на том њеном силаску међ њих. Испијају из њених руку највеће бокале на искап. Сада су сви своји. Сви су једнаки и онда могу, како они знају, да се веселе...

Зато су после, не стрепећи да ће то коме бити досадно, једнако захтевали од Цигана да им свирају и певају једну исту њихову песму:

— Славуј пиле море, не пој рано,

Не буди ми, море, господара!

— Ох, не пој рано!

И само то, ништа више. Али зато је онда то било тако силно; тако јако пиштала, секла зурла, био бубањ, да су се свеће гасиле, а они, не знајући шта ће од беса, ножевима и јатаганима из силава бацали се на Цигане и секли им бубњеве. Жене су бежале од њих а све се око ње, Софке, и као иза ње криле, склањале, знајући да нико не сме овамо да се баци. Свекар јој, Марко, никако као не могући да верује да је заиста она, Софка, сада срећна, није могао да је се нагледа, како она зајапурена а предано, од срца, свакога од њих двори и слободно се без стида, као код своје куће, креће. Пушта да јој се при сагибању све, и плећа, и кукови, оцртавају, да јој се тешка коса у густим курјуцима на врату заваљује, те да се испод њих сасвим јасно помаља свеж и ружичаст, као наливен врат. А тај њен врат њега, Марка, чисто у теме, у мозак бије и сече. И не могући више издржати да је гледа како двори, све служи, и да се не би уморила, посади је до себе. Софка, седећи до њега, сасвим се ослањајући лактом о његово колено, не даде да се примети како се уморила, већ, на завист свима, а у највећу почаст њему, своме свекру, тати, поче само њега да двори. Ослањајући се о његово колено издизала се, да би оном другом руком, заносећи је око њега и као обгрљавајући га, могла до самих му уста чашу приносити. То је дочекивано од свих криком и урнебесом. Цигани до неба извијали су зурлама. Марко им је бацао читаву кесу новаца. Одједном он ђипи и позва је.

— Софке, чедо, хајде...

Није знала куда ће с њом, али ипак пође. Виде како он испред ње, чисто се потурујући, иде, а испод темена бели се његов кратак, широк врат. Али када виде како се он упути право њеном | сопчету, она се са осмехом досети шта хоће. Сигурно ће опет из оних сандука, где су новци, какав дар, каква низа дуката. Зато Софка, не журећи се, пусти Марка испред себе. Пролазећи поред кујне чу како и оданде такође допире граја, сигурно од слугу. А поред тога, ма да су га остале слуге уплашено задржавале, заустављале, испаде пред њу Арса.

— Снашке, и ја сам, и ја сам...

И даље није могао. А она је знала шта он хоће са тим. Хоће сигурно да јој дâ на знање да она зна за њега, како је он, њихов слуга, Арса. Софка смејући се, благо га предусрете.

— Знам, знам, Арсо. — И у том стиже у сопче за Марком. Виде како он иза врата, где је био мрак, и где су им стајали они сандуци, не рукама или кључем, већ тешком и окованом потпетицом од чизме, са мамузом, гази и скида катанац. Од беса, што не може одмах да се катанац откине, он га изби чизмама, заједно са бравом. И Софка виде како он, кад је осети до себе, и то овако насамо, у углу собе а још опкољену оним поређаним и наслаганим даровима, особито увијеном уза зид брачном постељом, са оним црвеним, широким јорганом, јастуцима, чистим, белим, миришљавим, не може очи од ње да одвоји. Показујући на сандук са разбијеном бравом једва говори: — Ето, ево, све, кћери, све је твоје. Отвори, и узми. И све... Ти ћеш од њега кључ имати. Ти шта хоћеш, коме хоћеш, како хоћеш, чувај, дај, расипај... Све је твоје.

— Знам, знам, тато.

— Али једно само, Софке, Софке. — И Софка | Осети неки његов други глас, у коме није било: ни „кћери“, ни „чедо“, већ само: Софке. И то тако страсно, лудо, да се Софки врат, вратне жиле од таквога његовога гласа укочише и сва она поче да трне. И заиста то би, јер он, надносећи се над њу, поче страшно да дрхти и да муца:

— Софке, Софке, само једно. Истину само. И да би је боље у очи гледао, и што јасније из њих видео да ли ће му истину казати, ухвати је за раме. Рука му врела утону у њено меко и обло раме. И гушећи се поче да је моли:

— Кажи, кажи... Није истина, није истина да заиста, истински, ти волиш све нас.

И њу обузе нека врста лудила, луде раздражености, гледајући толику његову љубав. И она, из сажалења, да га умири, утеши, јасно, раскалашно и као предајући му се, поче га уверавати:

— Волим, волим, тато. Све вас волим.

— Ама баш све?

— Све, кућу, тебе, а највише тебе.

Али тада клону. Осети како из оне његове руке појури у њу и чисто је пресече тако јака врелина, и, са њом, тако неко чудно, никада до тада неосећано осећање. На ужас осети како јој се испод његове руке одједном, силом, против њене воље, поче половина да увија, и прса јој, као жива, тако уздрхташе и полетеше. Чу само како Марко, чисто бежећи из собе од ње, тамо међ својима, са неком страшном насладом, слутњом, надом, као луд виче и заповеда:

— Капију, бре, затварајте, капију замандаљујте, да нико, нико... Ах! Ах!