Нечиста крв/Глава двадесеттрећа
И после настаде најгоре, најцрње. Како прве ноћи уђоше у ону велику собу, која је својом величином половила кућу, никако се више отуда није излазило. Цигани се ређали. Морали једни друге да одмењују. А „слатка“ велика вечера никако да почне. Једнако су горели и трештали огњеви по кујни, испред куће, и око куће, и чак овамо око штала, где је била стока и са њом сасвим стари, бабе и старци, који нису могли да издржавају. Целе ноћи видело се како на те огњеве падају ужежени „вршници“, заклапајући округле тепсије са непеченим питама и разним печењима. Све су то били „дарови“, које отуда, собом, из села, свака кућа понела, да сада на тој слаткој вечери прикажу. Пиће се једнако у великим котловима из подрума довлачило и ту у кујни до зидова ређало, остављало, да би било на домаку руке, да се не би сваки час у подрум силазило. Тако су онда из њих могле и жене, које су биле око тих својих пецива, кришом, колико су хтеле, да пију. И зато је свуда око тих огњева, чија је светлост особито ноћу толико бљештала да се и сам кров кућни прозирао, једнако била граја, смех, кикот и све је бешње, силније бивало. И све то, та толика светлост, са толиким огњевима, праскањем, бљештањем поче да је плаши. Као да под ногама не осећа земљу, одозго није заклопљена кућним кровом, димњаком, већ као да се све то око ње, заједно с њом, креће, иде, и све веће бива. И још када су почели да позивају старце, који су тамо иза куће, поређани уза зидове лежали, одмарали се, да дођу овамо у велику собу, за софру, Софки се учинило да их не зову, што без њихових здравица и благослова не могу они да отпочну ту њихову слатку, велику вечеру — зар је њима сада до јела — него, као да се не може без њих, тих стараца, без њихна присуства и одобрења, отпочети оно што они мисле са њом да раде. И зато онда онолики урнебес, граја, крици од весеља, кад и старци почеше да долазе. Улазили су у колијама, погурени, полако, ситна, дуга, зборана лица. Не могући после спавања да се сасвим умију, брисали се пешкирима.
Софка их је тамо за софром дочекивала, љубила у руку и дворила са великом чашом, коју су они морали, пре но што у чело софре заседну, сву на искап да испију. Из кујне већ се уносе ти „дарови“, те њихне печене пите, печења, гибанице, од којих је силна маст цурила. При уношењу сваког тог дара, на сав би се глас казивало чији је, од кога:
— Ово је од деда-Митриних!... Ово од ујка-Стошиних!... Ово од баба-Станиних, тетка-Магдиних...
А међутим све се више и кујна, са оном силном ватром, врелином, и њихна овамо велика соба спајала, сједињавала, и сви они све више бивали разголићени, све су више хаљина од себе одбацивали. Код жена већ су се сасвим помаљали изнад сукања и фута трбуси, надмени од многог јела и пића; видела се њихна полуотворена прса, код неке спарушкана а код неких још свежа, једра, страсна. А код свију њих голи, ознојени вратови и подваљци били су обојени разним бојама од шамија и шалова, те су због тога још чудније изгле- | дале. Мушки опет били су све разузданији. Сви одавно без силава, појасева и чизама, и голих, косматих прсију, и изувених ногу. И што се више пило, наздрављало, и тамо у кујни, око куће, и овамо, у соби, за трпезом, све више су се међ собом мешали, као сједињавали. Није се бирало ко ће где да седне, где да се извали. Ни муж код своје жене, ни жена код свога мужа, него где се нашло, где се могло. Не осећали се болови од суседних лактова у прсима, од туђих, не мужевљевих колена међ скутовима. И са ужасом Софка је гледала како је све то почело да постаје, да се стапа у једно. Сви мушки претварају се у једног мушког, све женске такође опет у једну општу женску. Нистаро, ни младо, жена, снаја, стрина, ујна или какав род. Само се знало за мушко и за женско, и онда једна мешавина: стискање, штипање, јурење око куће и кркљање. Толико је то ишло, да је она мала, питома Миленија, сигурно не могући више да издржи тамо по дворишту и по кутовима најезду толиких њих, који су је јурили, побегла отуда овамо и почела да се крије око Софке и трпезе. А била је сва изломљена, изуједана, а опет сва срећна и обамрла од силне насладе. И јавно, на сав глас, склањајући се иза Софке, готово луда од среће, церекала се и молила Софку:
— Не дај ме, снашкице! Не дај ме, слатка била. Не дај ме, јер ови ме наши сву... — и показивала је на готово гола прса и изгужване футе и јелеке.
А на то нико да се постидео, поцрвенео, већ су јој се сви смејали, особито жене и то старе, | сасвим у годинама, јер она је била најмлађа међ њима, па зато сада мора највише од мушких и да „пати“. Чисто раздрагано, као сећајући се, кад су оне биле тако најмлађе у фамилији, па тако на овим веселима, свадбама бивале од свих мушких највише јурене, миловане и љубљене, на сав глас, раздрагано, дирале су Миленију:
— А Миленијо! Ах ти, мори, мазнушо! Ти бајаги нећеш! Ти ли?
А то је почело Софку да ужасава, пуни језом и страхом, јер јој тада би сасвим јасно да је ова свадба, ова њихова слатка вечера у ноћи, и оно једнако тражење да је тамо капија што више затворена, што јаче замандаљена, да би они овамо били одвојенији, скривенији све то као неки њихов одређени, одавно очекивани дан и време. Па не само да им је ово сада као први пут што се тако изопијали и сасвим заборавили, него да је то њихов обичај на овим њиховим свадбама. У томе се и састојала њихова весеља. Јер једнако одвојени од кућа и растурени са стоком по планинама, пашњацима, те њихове свадбе били су једини дани, када су се састајали, виђали једно другог, па чак и своје жене. И онда, добро нахрањени, а већ исушени од силних толико уздржаваних, радом убијаних страсти, чежње, тада би сасвим падали, сасвим се заборављали не могући ништа разабрати, ништа разликовати, ни род, доба, године. Отуда онда оне невероватне приче, гласови о њима, „сељацима“. Софки тада би јасно што никад од Магде није чула какву добру реч о тамо њеним синовима, снајама на селу; па она Магдина вечита узречица, када би је питали за те сељаке: „Море, маните их, сељаци, шта друго они знају“. И онда оно у шта Софка до тада није могла да верује, она прича о њиховом чувеном чивчији деда-Вељи, за кога се причало да је са свима снајама живео. Тада Софки би јасно оно силно рађање деце, ма да мужеви већи део живота проведу на печалбама, и она онолика сличност међу њима. Сви, из целога села, као да су од једнога оца, матере, од једне куће, а не из читавога краја. И онда оне језовите приче, за које се у вароши знало, веровало, али се о њима не водило рачуна: како сви они, сељаци, да би што више радне снаге имали, женили своје синове још као децу, узимали за њих одрасле девојке, већ доста у годинама, способне за сваки рад. И то се ради од увек, с колена на колено. Нико то не сматра за увреду, грех; ни доцније, када синови порасту. Ништа то није. Имаће и они, синови, кад, имаће и они својих снаја...
И Софка тада, на ужас свој, виде да јене чека, не да ће можда то и с њом бити, него да је то свршено, то се већ зна, јер ето почеше, као честитајући Марку, на Софку падати масне здравице, задиркивања и смех...