Nečista krv/Glava dvadesetdruga
A sama je bila kriva. Znala je da ne treba. Ali se posle i sama kao zagrejala, zaboravila, jer, izmešana sa njima, jednako dvoreći ih, osećala je: kako oni, zbog toga njenog silaženje međ njih, izjednačavanja sebe sa njima i tim oturivanjem svega što je imala hadžijskoga, varoškoga, bivaju sve slobodniji, srećniji. Ne znaju šta će od sreće. Onako stari, padaju pred njom i kao deca zahvaljuju joj na tom njenom silasku međ njih. Ispijaju iz njenih ruku najveće bokale na iskap. Sada su svi svoji. Svi su jednaki i onda mogu, kako oni znaju, da se vesele...
Zato su posle, ne strepeći da će to kome biti dosadno, jednako zahtevali od Cigana da im sviraju i pevaju jednu istu njihovu pesmu:
— Slavuj pile more, ne poj rano,
Ne budi mi, more, gospodara!
— Oh, ne poj rano!
I samo to, ništa više. Ali zato je onda to bilo tako silno; tako jako pištala, sekla zurla, bio bubanj, da su se sveće gasile, a oni, ne znajući šta će od besa, noževima i jataganima iz silava bacali se na Cigane i sekli im bubnjeve. Žene su bežale od njih a sve se oko nje, Sofke, i kao iza nje krile, sklanjale, znajući da niko ne sme ovamo da se baci. Svekar joj, Marko, nikako kao ne mogući da veruje da je zaista ona, Sofka, sada srećna, nije mogao da je se nagleda, kako ona zajapurena a predano, od srca, svakoga od njih dvori i slobodno se bez stida, kao kod svoje kuće, kreće. Pušta da joj se pri sagibanju sve, i pleća, i kukovi, ocrtavaju, da joj se teška kosa u gustim kurjucima na vratu zavaljuje, te da se ispod njih sasvim jasno pomalja svež i ružičast, kao naliven vrat. A taj njen vrat njega, Marka, čisto u teme, u mozak bije i seče. I ne mogući više izdržati da je gleda kako dvori, sve služi, i da se ne bi umorila, posadi je do sebe. Sofka, sedeći do njega, sasvim se oslanjajući laktom o njegovo koleno, ne dade da se primeti kako se umorila, već, na zavist svima, a u najveću počast njemu, svome svekru, tati, poče samo njega da dvori. Oslanjajući se o njegovo koleno izdizala se, da bi onom drugom rukom, zanoseći je oko njega i kao obgrljavajući ga, mogla do samih mu usta čašu prinositi. To je dočekivano od svih krikom i urnebesom. Cigani do neba izvijali su zurlama. Marko im je bacao čitavu kesu novaca. Odjednom on đipi i pozva je.
— Sofke, čedo, hajde...
Nije znala kuda će s njom, ali ipak pođe. Vide kako on ispred nje, čisto se poturujući, ide, a ispod temena beli se njegov kratak, širok vrat. Ali kada vide kako se on uputi pravo njenom | sopčetu, ona se sa osmehom doseti šta hoće. Sigurno će opet iz onih sanduka, gde su novci, kakav dar, kakva niza dukata. Zato Sofka, ne žureći se, pusti Marka ispred sebe. Prolazeći pored kujne ču kako i odande takođe dopire graja, sigurno od slugu. A pored toga, ma da su ga ostale sluge uplašeno zadržavale, zaustavljale, ispade pred nju Arsa.
— Snaške, i ja sam, i ja sam...
I dalje nije mogao. A ona je znala šta on hoće sa tim. Hoće sigurno da joj dâ na znanje da ona zna za njega, kako je on, njihov sluga, Arsa. Sofka smejući se, blago ga predusrete.
— Znam, znam, Arso. — I u tom stiže u sopče za Markom. Vide kako on iza vrata, gde je bio mrak, i gde su im stajali oni sanduci, ne rukama ili ključem, već teškom i okovanom potpeticom od čizme, sa mamuzom, gazi i skida katanac. Od besa, što ne može odmah da se katanac otkine, on ga izbi čizmama, zajedno sa bravom. I Sofka vide kako on, kad je oseti do sebe, i to ovako nasamo, u uglu sobe a još opkoljenu onim poređanim i naslaganim darovima, osobito uvijenom uza zid bračnom posteljom, sa onim crvenim, širokim jorganom, jastucima, čistim, belim, mirišljavim, ne može oči od nje da odvoji. Pokazujući na sanduk sa razbijenom bravom jedva govori: — Eto, evo, sve, kćeri, sve je tvoje. Otvori, i uzmi. I sve... Ti ćeš od njega ključ imati. Ti šta hoćeš, kome hoćeš, kako hoćeš, čuvaj, daj, rasipaj... Sve je tvoje.
— Znam, znam, tato.
— Ali jedno samo, Sofke, Sofke. — I Sofka | Oseti neki njegov drugi glas, u kome nije bilo: ni „kćeri“, ni „čedo“, već samo: Sofke. I to tako strasno, ludo, da se Sofki vrat, vratne žile od takvoga njegovoga glasa ukočiše i sva ona poče da trne. I zaista to bi, jer on, nadnoseći se nad nju, poče strašno da drhti i da muca:
— Sofke, Sofke, samo jedno. Istinu samo. I da bi je bolje u oči gledao, i što jasnije iz njih video da li će mu istinu kazati, uhvati je za rame. Ruka mu vrela utonu u njeno meko i oblo rame. I gušeći se poče da je moli:
— Kaži, kaži... Nije istina, nije istina da zaista, istinski, ti voliš sve nas.
I nju obuze neka vrsta ludila, lude razdraženosti, gledajući toliku njegovu ljubav. I ona, iz sažalenja, da ga umiri, uteši, jasno, raskalašno i kao predajući mu se, poče ga uveravati:
— Volim, volim, tato. Sve vas volim.
— Ama baš sve?
— Sve, kuću, tebe, a najviše tebe.
Ali tada klonu. Oseti kako iz one njegove ruke pojuri u nju i čisto je preseče tako jaka vrelina, i, sa njom, tako neko čudno, nikada do tada neosećano osećanje. Na užas oseti kako joj se ispod njegove ruke odjednom, silom, protiv njene volje, poče polovina da uvija, i prsa joj, kao živa, tako uzdrhtaše i poleteše. Ču samo kako Marko, čisto bežeći iz sobe od nje, tamo međ svojima, sa nekom strašnom nasladom, slutnjom, nadom, kao lud viče i zapoveda:
— Kapiju, bre, zatvarajte, kapiju zamandaljujte, da niko, niko... Ah! Ah!