НЕРАНЏЕ
VI
Давно сунце утонуло,
Месечина као дан,
А ја јоште покрај тебе
Седим тужан, жалостан.
Ја те гледам као стена
Што је стврдну поглед твој,
Гледам твоје око плаво,
Гледам цео живот свој.
И небо је горе плаво,
У њему је звезда дост’,—
Ал’ у оку твоме живи
Вечна туга и жалост.
Ја те нудим да те тешим,
Пружам срце: ево, нај,
А ти велиш: иди, драги,
Тежак ми је загрљај.
Па се с груди моји дигнеш,
Уздисај ти чујем лак,
Где с’ на крили сетни дигне
Тамо горе у облак.
Па се створи тамна звезда
— Кад изгуби лаган лет —
Па затрепти — те обасја
Твоја туга цео свет.
А и ја се у јад проспем —
Говећ’ шељи срца свог —
Мислим, тако савићу се
Око нежног срца твог.
