Неранџе. VI. Давно сунце утонуло

Неранџе - VI. Давно сунце утонуло Писац: Милорад Поповић Шапчанин

* * *

НЕРАНЏЕ
VI

Давно сунце утонуло,
Месечина као дан,
А ја јоште покрај тебе
Седим тужан, жалостан.

Ја те гледам као стена
Што је стврдну поглед твој,
Гледам твоје око плаво,
Гледам цео живот свој.

И небо је горе плаво,
У њему је звезда дост’,—
Ал’ у оку твоме живи
Вечна туга и жалост.

Ја те нудим да те тешим,
Пружам срце: ево, нај,
А ти велиш: иди, драги,
Тежак ми је загрљај.

Па се с груди моји дигнеш,
Уздисај ти чујем лак,
Где с’ на крили сетни дигне
Тамо горе у облак.

Па се створи тамна звезда
— Кад изгуби лаган лет —
Па затрепти — те обасја
Твоја туга цео свет.

А и ја се у јад проспем —
Говећ’ шељи срца свог —
Мислим, тако савићу се
Око нежног срца твог.

---

Напомене

• Ова песма је први пут објављена у часопису Вила, 1865 бр. 43.

Извори

• Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 91-92. Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 130 година.