NERANDžE
VI
Davno sunce utonulo,
Mesečina kao dan,
A ja jošte pokraj tebe
Sedim tužan, žalostan.
Ja te gledam kao stena
Što je stvrdnu pogled tvoj,
Gledam tvoje oko plavo,
Gledam ceo život svoj.
I nebo je gore plavo,
U njemu je zvezda dost’,—
Al’ u oku tvome živi
Večna tuga i žalost.
Ja te nudim da te tešim,
Pružam srce: evo, naj,
A ti veliš: idi, dragi,
Težak mi je zagrljaj.
Pa se s grudi moji digneš,
Uzdisaj ti čujem lak,
Gde s’ na krili setni digne
Tamo gore u oblak.
Pa se stvori tamna zvezda
— Kad izgubi lagan let —
Pa zatrepti — te obasja
Tvoja tuga ceo svet.
A i ja se u jad prospem —
Goveć’ šelji srca svog —
Mislim, tako saviću se
Oko nežnog srca tvog.
