Немања/5

Немања
Писац: Јован Суботић
ПЕТИ ПРИЗОР

ПЕТИ ПРИЗОР
Кнез Првослав уђе.

НЕМАЊА:
Ево нама брата Првослава,
Он је ближе онијем странама,
Пре ће чути, шта суседи раде!
Добро дош’о, брате! (пружа му руку) и с добријем!
Чу ли штогод из Босне поносне?
Рекоше ми да Степан устаде
На оружје против душманина .
Да л’ ми знадеш што добро казати?
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
Ништа добра, већ зло и опета.
Бан је страдо’, и незна се куд је.
НЕМАЊА:
А да није у наше крајеве?
Дајте позор, па га добро прим’те.
Поштовати ваља нам јунаке,
Који своје од туђина бране,
И за правду главу под мач мећу.
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
И из Дукле добро нам не гуде.
НЕМАЊА (смеши се):
Твоје уво увек к Дукли стрши.
Би ли тамо, ил’ ти ко казива?
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
Бијах тамо, али на час само.
Ти знаш да ме Владимир не воле,
Па не бих му радо пао шака.
НЕМАЊА:
Па шта ради стари кнез Гоислав,
Мој пријатељ, твој таст. —
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
Кажи само
Ако Бог да!
НЕМАЊА:
Зар тако стојимо?
А ја мишљах јошт' овог прољећа
Загрлити љубу братовљеву.
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
Старац иште да се измиримо
С' Радославом, прије тога не да,
А то биће пре никад нег икад.
НЕМАЊА:
Кнез Гоислав има пуно право.
Он једаред већ је Радосављев,
Сад да нама своје дете даде,
Па да с’ онда таст с зетом крвави
И у боју на две стране гине!
Него ћемо баш и тога ради
Гледат’ да се с краљем изравнамо.
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Па и сад сте мислим у љубови?
НЕМАЊА:
Јесмо кнеже, ал’ онако само,
Да брат брата душманом не зове,
Да не иду на се са оружјем.
Ал’ ја б’ радо да се измиримо.
’Нако , својски, да будемо браћа,
И да братски себи помажемо.
Само да ми с’ хоће дат’ прилика.
Ја сам одпре робље им послао
Без одкупе и сваке погодбе,
Па се надам, с тим ћемо почети.
(К Првославу.)
Него реци, мад’ не заборавих,
Шта се чује из те твоје Дукле?
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
Тамо с’ нешто кува и комеша,
Нису људи с краљем задовољни.
Данас једног, сутра другог вређа,
Најмудрије удаљи мужеве,
С најсилнији завади с’ јунаци.
НЕМАЊА (мисли се):
Све ће то бит’ пос’о Владимиров!
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
То не реци. Владимира хвале,
Да свакоме гледи да угоди.
НЕМАЊА:
Баш по томе судим да погађам.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.