Немања/4

←Трећи призор

Немања Писац: Јован Суботић ЧЕТВРТИ ПРИЗОР

Пети призор→

ЧЕТВРТИ ПРИЗОР
Дворана у двору Немањином.
Немања и кнез Радивој уђу.


НЕМАЊА:
Окани се тих мисли старино!
Који јунак у више бојева
Не изгуби један или други?
Па зар зато да с’ одкине главу?
(Седне.)
Сед’, војводо, да коју рекнемо.
КНЕЗ РАДИВОЈ (седајући):
Да под твојим добрим родитељем,
Покојна му у рају душица!
То ми с’ деси, неби м’ жао било.
Његова би памет накнадила,
Што ја са зла удеса изштетих.
Ал’ ти тек се у свету указа,
Тек си снагу поч’о развијаги:
Бој добивен два ти срдца даје,
А изгубљен и то једно слаби.
Толике сам бојеве добио,
Па сад овај теби да изгубим!
(Љути се.)
НЕМАЊА (смешећи се):
Хвалећ’ отца, лепо шину сина.
КНЕЗ РАДИВОЈ (тргне се):
Како то?
НЕМАЊА:
Та не рече л’, јуначе
Да би памет мога родитеља
Накнадила, што ти сад изштети. —
КНЕЗ РАДИВОЈ:
То сам рек’о: на шта т’ није право?
НЕМАЊА:
А зар моја памет јошт' не ниче?
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Аха! Нисам на то иш’о, кнеже!
Хтедох рећи, да је твој родитељ
Сву живота мудрост поцрпио.
То је била једна мудра глава!
Сваки га се с радошћу спомиње!
Но много је баш и преметнуо.
Бегао је из отчина дома,
Морао је грчки хлебац јести,
Видио је своје у несрећи,
Потучену браћу и рођаке
Неправедно без сваке кривице.
Много копље тај је поломио,
Многу сабљу бојем изсекао.
Како славно онда војевасмо,
Кад ’но краља Ђорђа оборисмо,
И Грубешу краљем учинисмо.
Па како се јунак прославио
У крвавим под Комом бојевма,
Кад по други пут сломисмо Ђорђа,
И посласмо сужна у Цариград?
Хе, сласт беше с њиме војевати!...
Теби ништа друго желит’ није,
Него што ти нико дат’ не може,
Јер се само даје ил’ не даје,
Дуже време и чешћу прилику,
Па ћеш бити, што ти отац бјаше.
НЕМАЊА:
Са сваким је даном време дуже,
Узживим ли, доста ће га бити:
А прилика и сама долази,
И ето смо једну претурили.
А за људе, који радо уче,
Учитељ је згода и незгода.
Не рече ли сам за отца мога,
Да је мор’о и туђ хлебац јести,
Па је опет као краљ умрео,
И то тако, да свак за њим жали.
Сад смо били у боју несрећни,
А други пут ми ћемо добити;
А сувише, живи Бог на небу.
Он је моје у свем поуздање.
Њему годим, од њега се надам.
Он уклони кућу Урошеву
И предаде Рассију Немањи!
КНЕЗ РАДИВОЈ:
И јест чудо, како ти прођоше!
Насљедити име Вуканово,
И примит’ му силу и богатство,
Имат’ сестру угарску краљицу,
И сестриће угарске краљеве,
А у руци држат’ братовљевој
Угарскога силу палатина,
Пак и опет тако изгубит’ се!
НЕМАЊА:
Јербо тако божја воља бјеше!
Него реци, шта би Радославу ,
Да за Грке на брата удари?
Та ја нисам на њега ишао,
Већ гледао, да од Грка вратим,
Што нам бија дедовска баштина,
Па је оте сила и неправда.
Ако њему затим стало бјаше,
Повратити, што му дед имаде,
Бијаше ми само једну рећи,
Па бих њему радо помогао.
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Радослав је добар ал’ слаб човек.
Поплашио с’ Грка за сав живот.
Па то држи као свето писмо,
Да тек уз њих живуцати може;
Одцепи л’ се, ил’ одели од њих
Мора и то мало изгубити,
Што му воља царева остави.
Па зато је на тебе устао,
Да покаже, да им је пријагељ.
НЕМАЊА:
Радослав ће пре после пропасти.
Владимир му живом раку копа!
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Владимир је змија отровница.
Што је год зла, од њега долази.
Али ко те неће да послуша,
Том не можеш никад ни помоћи.
НЕМАЊА:
За краљем ме љуто боли срдце.
Радослав би мог’о биги славан,
Добру рад је, и неправо неће,
Поквари л’ што, хоће да поправи;
Мило му је, кад га људи љубе,
А рад слуша, кад га когод хвали,
Ал’ на свашто даје се навести.
Да ме хоће братски да призове,
И послуша, шта бих му рекао,
Доста добра могли б’ учинити:
Ал’ овако ничему с’ не надам.
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Да краљ Бодин у крв не удари,
Да Јакинта дом вам не отрова,
И да не би Ђорђева беснила,
Не би Грци до тог дотерали
Да вам буду у кући владари.
Кад тај нечист дух у пак’о с’ врати,
Који грозно у крви вам бесни,
Онда ћете и ви к себи доћи,
Онда ће вам земља процветати.
НЕМАЊА:
И време је, да нас већ остави;
На то идем да г’ у ад одтјерам.
(Поћуте мало.)
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Чу ли, да се Грци завадише
Са Степаном, са угарским краљем?
НЕМАЊА:
Знам; срећно им, и хвала им лепо!
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Хоћеш и ти Угром помагати?
НЕМАЊА:
Одкуд судиш?
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Што сакупи војску.
НЕМАЊА.
Свак ногрешит’ може по незнању,
И то му се даје опростити.
Ал’ ко падне преко оне кладе,
Преко које с’ други пред њим скрха,
И право је, да ногу сломије.
Јошт' сам мало по свету мотрио,
Ал’ толико већ сам научио,
Да чувати своју ваља снагу,
И за никог другог не трошит’ је.
Док се Грци са Угри раздиру,
Ми ћемо се снажит’ и јачати,
А ниједан несме нас дирати,
Јер нам види у руци оружје,
И боји се другом ћемо прећи.
Шта одведе Дессу у Цариград?
Што не хтеде на миру седити;
Шта учини сенком Радослава?
Што крв своју Грцима продаде.
Урошеви држаше са Угри,
Што им сестра тамо би краљица,
И нећаци млађани краљеви:
Ал’ шта мене Угром да приволи,
Сад, кад сами један другог кољу,
И тим сами себи гроб копају?
КНЕЗ РАДИВОЈ:
А баш неби ни лепо стојало,
Да сад с Угри на цара удариш,
Кад јошт' није с’ ни месец изјео,
Од како се у Нишу састасте,
Где те прими, као отац сина,
И даде ти прекрасне дарове,
И поклони лепу Глубочицу,
Па и царским украси те саном,
Да с’ господством и онијем раван,
Који цару седе до колена.
НЕМАЊА:
И неби ми, кнеже, приличило.
Истина је, да цар, што учини,
Само свога рад добра учини;
Глубочица само је одкупа,
Да не идем у помоћ Угрима,
А све друго само на то смера,
Да нож баци међ мене и краља,
И да мене са краљем замрази,
Али ипак не би лепо било.
Што сам прим’о, кад злим мислим враћат?
Који човек народом управља,
Не може му с’ увек, како ваља;
Ал’ ко силом зло за добро враћа,
На брзо се мора покајати.
КНЕЗ РАДИВОЈ:
А ја мишљах, е му се допаде,
Па т’ учини, баш што те заволе.
НЕМАЊА:
Тако мисли, ко га не познаје.
Цар Манојло једном руком даје,
А другом се за што више маша.
И Угри су за љубов држали,
Кад им Белу под своје заиска ,
И Марију за жену му даде:
Ал’ он узе Белу па и земљу,
Која му је била дедовина.
Но нек чини, што је коме драго,
Ја Ку само своје добро гледат’,
И сваку ћу згоду употребит’,
Да повратим, што ми дед имаде,
И обновим, што је погинуло;
И с тог ми је најпреча потреба
Да с’ састанем с краљем Радославом
Да зна шта ћу, да каже, шта жели
Па братински да се погодимо,
Што је право и мени и њему,
Пак ил’ оба сложно да радимо,
Ил’ бар да ми у послу не смета.
Док год с њим на чисто не изиђем,
Нећу моћи ни ноге крочити. —
(Устајући.)
А шта чујеш од браће Босанске,
Да ли ће се јарма опростити,
Који Јован Дука им наметну?
Говорише, да се бан дигао.
КНЕЗ РАДИВОЈ:
Ништа досад одтуд не дознадох.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.