Nemanja/4
| ←Treći prizor | Nemanja Pisac: Jovan Subotić ČETVRTI PRIZOR |
Peti prizor→ |
ČETVRTI PRIZOR
Dvorana u dvoru Nemanjinom.
Nemanja i knez Radivoj uđu.
NEMANjA:
Okani se tih misli starino!
Koji junak u više bojeva
Ne izgubi jedan ili drugi?
Pa zar zato da s’ odkine glavu?
(Sedne.)
Sed’, vojvodo, da koju reknemo.
KNEZ RADIVOJ (sedajući):
Da pod tvojim dobrim roditeljem,
Pokojna mu u raju dušica!
To mi s’ desi, nebi m’ žao bilo.
Njegova bi pamet naknadila,
Što ja sa zla udesa izštetih.
Al’ ti tek se u svetu ukaza,
Tek si snagu poč’o razvijagi:
Boj dobiven dva ti srdca daje,
A izgubljen i to jedno slabi.
Tolike sam bojeve dobio,
Pa sad ovaj tebi da izgubim!
(Ljuti se.)
NEMANjA (smešeći se):
Hvaleć’ otca, lepo šinu sina.
KNEZ RADIVOJ (trgne se):
Kako to?
NEMANjA:
Ta ne reče l’, junače
Da bi pamet moga roditelja
Naknadila, što ti sad izšteti. —
KNEZ RADIVOJ:
To sam rek’o: na šta t’ nije pravo?
NEMANjA:
A zar moja pamet jošt' ne niče?
KNEZ RADIVOJ:
Aha! Nisam na to iš’o, kneže!
Htedoh reći, da je tvoj roditelj
Svu života mudrost pocrpio.
To je bila jedna mudra glava!
Svaki ga se s radošću spominje!
No mnogo je baš i premetnuo.
Begao je iz otčina doma,
Morao je grčki hlebac jesti,
Vidio je svoje u nesreći,
Potučenu braću i rođake
Nepravedno bez svake krivice.
Mnogo koplje taj je polomio,
Mnogu sablju bojem izsekao.
Kako slavno onda vojevasmo,
Kad ’no kralja Đorđa oborismo,
I Grubešu kraljem učinismo.
Pa kako se junak proslavio
U krvavim pod Komom bojevma,
Kad po drugi put slomismo Đorđa,
I poslasmo sužna u Carigrad?
He, slast beše s njime vojevati!...
Tebi ništa drugo želit’ nije,
Nego što ti niko dat’ ne može,
Jer se samo daje il’ ne daje,
Duže vreme i češću priliku,
Pa ćeš biti, što ti otac bjaše.
NEMANjA:
Sa svakim je danom vreme duže,
Uzživim li, dosta će ga biti:
A prilika i sama dolazi,
I eto smo jednu preturili.
A za ljude, koji rado uče,
Učitelj je zgoda i nezgoda.
Ne reče li sam za otca moga,
Da je mor’o i tuđ hlebac jesti,
Pa je opet kao kralj umreo,
I to tako, da svak za njim žali.
Sad smo bili u boju nesrećni,
A drugi put mi ćemo dobiti;
A suviše, živi Bog na nebu.
On je moje u svem pouzdanje.
Njemu godim, od njega se nadam.
On ukloni kuću Uroševu
I predade Rassiju Nemanji!
KNEZ RADIVOJ:
I jest čudo, kako ti prođoše!
Nasljediti ime Vukanovo,
I primit’ mu silu i bogatstvo,
Imat’ sestru ugarsku kraljicu,
I sestriće ugarske kraljeve,
A u ruci držat’ bratovljevoj
Ugarskoga silu palatina,
Pak i opet tako izgubit’ se!
NEMANjA:
Jerbo tako božja volja bješe!
Nego reci, šta bi Radoslavu ,
Da za Grke na brata udari?
Ta ja nisam na njega išao,
Već gledao, da od Grka vratim,
Što nam bija dedovska baština,
Pa je ote sila i nepravda.
Ako njemu zatim stalo bjaše,
Povratiti, što mu ded imade,
Bijaše mi samo jednu reći,
Pa bih njemu rado pomogao.
KNEZ RADIVOJ:
Radoslav je dobar al’ slab čovek.
Poplašio s’ Grka za sav život.
Pa to drži kao sveto pismo,
Da tek uz njih živucati može;
Odcepi l’ se, il’ odeli od njih
Mora i to malo izgubiti,
Što mu volja careva ostavi.
Pa zato je na tebe ustao,
Da pokaže, da im je prijagelj.
NEMANjA:
Radoslav će pre posle propasti.
Vladimir mu živom raku kopa!
KNEZ RADIVOJ:
Vladimir je zmija otrovnica.
Što je god zla, od njega dolazi.
Ali ko te neće da posluša,
Tom ne možeš nikad ni pomoći.
NEMANjA:
Za kraljem me ljuto boli srdce.
Radoslav bi mog’o bigi slavan,
Dobru rad je, i nepravo neće,
Pokvari l’ što, hoće da popravi;
Milo mu je, kad ga ljudi ljube,
A rad sluša, kad ga kogod hvali,
Al’ na svašto daje se navesti.
Da me hoće bratski da prizove,
I posluša, šta bih mu rekao,
Dosta dobra mogli b’ učiniti:
Al’ ovako ničemu s’ ne nadam.
KNEZ RADIVOJ:
Da kralj Bodin u krv ne udari,
Da Jakinta dom vam ne otrova,
I da ne bi Đorđeva besnila,
Ne bi Grci do tog doterali
Da vam budu u kući vladari.
Kad taj nečist duh u pak’o s’ vrati,
Koji grozno u krvi vam besni,
Onda ćete i vi k sebi doći,
Onda će vam zemlja procvetati.
NEMANjA:
I vreme je, da nas već ostavi;
Na to idem da g’ u ad odtjeram.
(Poćute malo.)
KNEZ RADIVOJ:
Ču li, da se Grci zavadiše
Sa Stepanom, sa ugarskim kraljem?
NEMANjA:
Znam; srećno im, i hvala im lepo!
KNEZ RADIVOJ:
Hoćeš i ti Ugrom pomagati?
NEMANjA:
Odkud sudiš?
KNEZ RADIVOJ:
Što sakupi vojsku.
NEMANjA.
Svak nogrešit’ može po neznanju,
I to mu se daje oprostiti.
Al’ ko padne preko one klade,
Preko koje s’ drugi pred njim skrha,
I pravo je, da nogu slomije.
Jošt' sam malo po svetu motrio,
Al’ toliko već sam naučio,
Da čuvati svoju valja snagu,
I za nikog drugog ne trošit’ je.
Dok se Grci sa Ugri razdiru,
Mi ćemo se snažit’ i jačati,
A nijedan nesme nas dirati,
Jer nam vidi u ruci oružje,
I boji se drugom ćemo preći.
Šta odvede Dessu u Carigrad?
Što ne htede na miru sediti;
Šta učini senkom Radoslava?
Što krv svoju Grcima prodade.
Uroševi držaše sa Ugri,
Što im sestra tamo bi kraljica,
I nećaci mlađani kraljevi:
Al’ šta mene Ugrom da privoli,
Sad, kad sami jedan drugog kolju,
I tim sami sebi grob kopaju?
KNEZ RADIVOJ:
A baš nebi ni lepo stojalo,
Da sad s Ugri na cara udariš,
Kad jošt' nije s’ ni mesec izjeo,
Od kako se u Nišu sastaste,
Gde te primi, kao otac sina,
I dade ti prekrasne darove,
I pokloni lepu Glubočicu,
Pa i carskim ukrasi te sanom,
Da s’ gospodstvom i onijem ravan,
Koji caru sede do kolena.
NEMANjA:
I nebi mi, kneže, priličilo.
Istina je, da car, što učini,
Samo svoga rad dobra učini;
Glubočica samo je odkupa,
Da ne idem u pomoć Ugrima,
A sve drugo samo na to smera,
Da nož baci međ mene i kralja,
I da mene sa kraljem zamrazi,
Ali ipak ne bi lepo bilo.
Što sam prim’o, kad zlim mislim vraćat?
Koji čovek narodom upravlja,
Ne može mu s’ uvek, kako valja;
Al’ ko silom zlo za dobro vraća,
Na brzo se mora pokajati.
KNEZ RADIVOJ:
A ja mišljah, e mu se dopade,
Pa t’ učini, baš što te zavole.
NEMANjA:
Tako misli, ko ga ne poznaje.
Car Manojlo jednom rukom daje,
A drugom se za što više maša.
I Ugri su za ljubov držali,
Kad im Belu pod svoje zaiska ,
I Mariju za ženu mu dade:
Al’ on uze Belu pa i zemlju,
Koja mu je bila dedovina.
No nek čini, što je kome drago,
Ja Ku samo svoje dobro gledat’,
I svaku ću zgodu upotrebit’,
Da povratim, što mi ded imade,
I obnovim, što je poginulo;
I s tog mi je najpreča potreba
Da s’ sastanem s kraljem Radoslavom
Da zna šta ću, da kaže, šta želi
Pa bratinski da se pogodimo,
Što je pravo i meni i njemu,
Pak il’ oba složno da radimo,
Il’ bar da mi u poslu ne smeta.
Dok god s njim na čisto ne iziđem,
Neću moći ni noge kročiti. —
(Ustajući.)
A šta čuješ od braće Bosanske,
Da li će se jarma oprostiti,
Koji Jovan Duka im nametnu?
Govoriše, da se ban digao.
KNEZ RADIVOJ:
Ništa dosad odtud ne doznadoh.
|