Немања/24
| ←Седми призор | Немања Писац: Јован Суботић ПРВИ ПРИЗОР |
Други призор→ |
ЧЕТВРТО ДЕЈСТВО
Двориште у граду Клобуку.
ПРВИ ПРИЗОР
Немања у лаки ланци седи замишљен.
АНА прогледа на једна врата на двориште, и изиђе.
(За себе.)
Неможе ми с’ у соби остати,
Небих, али морам да изиђем.
(Приступи ближе.)
Опет тужи! (Убрише сузу.) Како да не тужи!
Ко зна, какве надежде умиру,
Каква ли му блага у гроб слазе? —
Да што рекнем, неби л’ се пренуо,
Више пути тим се разгалио.
(Приступи му близу.)
Добро јутро!
НЕМАЊА (ћути и не чује).
АНА:
Баш сам погодила!
Ком је добро, ког у ланци нађе,
И да чује, неби с’ одазвао.
(К Немањи јачим гласом:)
Добра т’ срећа!
НЕМАЊА (окрене се к њој весело):
Ано, ти си?
АНА:
А што си се тако растужио?
Зар ти ј’ мало часа у тамници
Тако седит’, и тако мислити,
Да и ово кратко време, које т’
У слободном зраку допуштају,
Трујеш једом, што га мрак изцеди?
НЕМАЊА (с тужним усхитом):
Где су сада моје мисли биле!
Тамо, Ано, о тамо је лепо!
Тамо горе слободе су двори,
Па се сладка свуда песма ори,
А по пољу сјајна срећа шеће,
Па мирисно за њом ниче цвеће.
0 да нам је тамо прелетити!
АНА:
Прости, ако т’ сладак сан поплаших!
Жао ми те бија погледати,
Како седиш, као од камена.
НЕМАЊА:
Да ти простим? Та да ти захвалим!
Одкако ме тамница усвоји,
Само живим, кад с тобом говорим.
А тек радо млада душа живи!
АНА:
И чешће бих с тобом говорила,
Но све с’ бојим, неправо ће т’ бити.
НЕМАЊА:
Како би се ти тога бојала!
Помисли де, густ те мрак увија,
Мрак, који се никад не разлази,
Па ти с’ чини, да је пун ужаса,
Што ти живот угасити прети:
Сад се гуја оку т’ приближује, —
Сад се пружа усијана канџа,
Да ти срдце из груди изчупа, —
Сад ти грозна рука чашу даје,
Да т’ самртним запои отровом —
Сад се сгушћа прегрдна наказа
Са образом од адске авети,
И гвозденим на руку шиљцима,
И отровним у усти задахом,
Па угледом душу ти убија ,
И погледом живот ти изпија, —
Ху! (Стресе се.)
А затим опег све прогуга
Помрчина, и мрак се избистри,
Понда пукне, к’о кад зора сване,
И у оној небесној јасности,
С каквом на сну анђ’о нам долази,
Укаже ти с’ једна млада глава,
Глава лепа , к’о да је анђелска,
Сваком драгом милином осута,
Коју даје младост и лепота,
Срдце чисто, и душа висока —
Каж’ — како би т’ онда бит’ морало?
АНА (жалостна):
Тај мрак, то је слика твога дана!
НЕМАЊА (живо):
А та глава, то је твоја глава!
АНА (спусти главу; тужно узвишено):
Да ти могу животом помоћи,
Дала бих га, небих рекла речи!
Ал’ ту сама воља не помаже;
Па кад видим. да такав жив трунеш,
У груди ми живо срдце пуца.
НЕМАЊА:
Чим је јадни сужник заслужио,
Да с њим тужи и срдце Анино?
АНА:
Та плачемо за мртвим човеком,
Кад га гробу леденом предају,
А ко неће над оним заплакат’,
Кога живог гробу предадоше.
Јер проклета прави је гроб тамница!
НЕМАЊА (уздахне):
Имаш право, барем у толико,
Што нам гута све, што нам је драго,
И све гаси, што нам светло сјаше,
И све дави, што нам живо бјаше.
(Пусти се у мисли.)
АНА:
Само једно немож’ да угњави!
НЕМАЊА (пробуди се из мисли):
Шта то, Ано?
АНА:
Не сећаш се? Наду!
У тамници ова се не губи,
А у гробу гасне на свакада.
НЕМАЊА:
Зар већ и ти ту слику познајеш,
Коју рађа беда и несрећа?
АНА (уздахнувши):
И мој живот кадкад мрак увије,
Густ мрак, легло ужасних прилика,
Па с’ и мени кадкад мрак разкине. —
НЕМАЊА:
И анђелска једна глава јавља. —
АНА:
О образ му јошт' видила нисам,
Па ми с’ зато лице и не јавља;
Место главе име заузима,
Па ми сијне као јарко сунце. —
НЕМАЊА:
А сме ли се то име казати?
АНА:
Сме да како. Немања!
НЕМАЊА (ступи кораком натраг):
Немања!
АНА:
Да, Немања, рашки кнез Немања!
НЕМАЊА:
А познаје л’ Ана рашког кнеза?
АНА:
Када будем тог кнеза познала,
Онда ће се и моја надежда
У најлепшу истину претворит’.
НЕМАЊА (љубко):
Па шта чека Ана од Немање?
АНА:
Мој се отац није ту родио,
Њега ј’ беда амо дотерала.
Наше горе одавде с’ не виде,
Друго име наша земља носи, —
Наши двори огњем изгореше,
Наши поди крвљу су посути;
Немања је онај дични Србин,
Који ће нам земљу избавити,
Који ће нам дворе обновити,
Који ће нам срећу повратити.
Знаш сад, куда моји снови воде?
НЕМАЊА:
Па што нисте Немањи отишли,
Већ у ову клетку западосте?
АНА:
Отац каже, сад му се не даде,
Јер пут избрат’ нестоја до њега.
НЕМАЊА:
А смеде л’ те пријатељ запитат’,
Од које си дичне лист горице?
АНА:
Ако т’ ништа мој отац не каза,
Онда г’ ни ја то казат’ не могу.
НЕМАЊА (поћути мало):
У Немањи с’ нисте преварили,
Помоћи ће ком год само може...
А теби ће прије нег икоме.
АНА:
Благо теби, кад га знаш, јуначе!
НЕМАЊА:
А би ли га ти познат’ желила?
АНА:
А ко неби рад био познати,
Како србска надежда изгледа!
НЕМАЊА (топло):
Мила дево, ти ћеш с твојим отцем
Из овијех изићи зидина,
Пак ако те кад срећа послужи,
Да с Немањом можеш говорити,
Покажи му овај златни прстен.
Кад га види, кад му га покажеш,
Учиниће, што ћеш пожелити.
(Метне јој прстен на прст.)
АНА:
А какво ћу име да му кажем,
Кад запита, ко ми прстен даде?
НЕМАЊА:
За данас ме за име не питај,
Можда ћу т’ га други пут казати.
Ал’ на сваки начин познаће ме,
Прстен ће му казат’, од кога је.
АНА (гледи претен).
НЕМАЊА:
Немој да га по том злату цениш:
Цена нек му спомен на ме буде.
АНА (погледи га топло):
Онда мање златна круна вреди! —
Ах да можеш одавде избећи,
Па да станеш уз дичног Немању,
Шта би вама могло одолети?
Чини ми се свет би освојили!
НЕМАЊА:
Ако само жив одавде одем,
Зацело ћу тако учинити.
И ако ти помоћи узтреба,
Ил’ помоћи ил’ братске утехе,
Дођи нама, код нас ћеш је наћи.
АНА:
О твој лик и име Немањино
Водиће ме од данас кроз живот,
Као звезда на мору морнара,
ЈК’о Хришћане вера Исусова!
НЕМАЊА:
Какав ли је данас дан, девојко?
АНА (мисли се):
Ах! данас је лепи Ђурђев данак.
Идем одмах селена набрати,
Па ћу стручак и теби послати,
Да га видиш, да се опоменеш,
Да за зимом пролеће долази,
А слобода за тужним сужанством.
НЕМАЊА:
Ђурђев данак? Овај Ђурђев данак
Остаће ми мио до скончања.
Пошаљи ми зелена селена,
Да с’ накитим, да ме жеља мијне.
До данас сам грдно тужан био,
А сад ми се срдце разгрејало,
Бог ће дати, те ће добро бити.
|