Немања/23
| ←Шести призор | Немања Писац: Јован Суботић СЕДМИ ПРИЗОР |
Први призор→ |
СЕДМИ ПРИЗОР
Ана улази.
ВЛАДИСЛАВА (загрли је):
Сладка друго, до Бога ти хвала,
Што ми дођеш тужној несрећници;
Та да тебе јоште овде нема,
Бих, Бога ми, до сад полуђела.
Седи!
АНА (седне):
Сешћу, али ми обреци,
Да се нећеш увређеном наћи,
Што ћу да те за нешто запитам.
ВЛАДИСЛАВА:
Казаћу ти к’о сестри рођеној.
АНА:
Што су тебе овамо послали?
ВЛАДИСЛАВА:
Не знам, сестро, ни данас ни сутра.
Ни речи ми досад не рекоше.
АНА:
А имаш ли кога рођенога?
ВЛАДИСЛАВА (уздахне):
Имам отца, — ил’ сам га имала,
Бог зна, да ли и живи сиромах.
АНА:
Имаш јошт' ког свога од мушкијех,
Који би те хтео избавити?
ВЛАДИСЛАВА (застиди се).
АНА (примети то):
Кажи само, та сестри казујеш.
ВЛАДИСЛАВА:
Имам, сестро, свога заручника,
Ал’ тај није у нашој држави.
АНА:
Кажи мени име обоице,
Па ћу гледат’, да им како јавим,
Где те држе, нек те избављају.
ВЛАДИСЛАВА (загрли је):
Бог ти даде ту мис’о, сестрице,
Јер сигурно не знаду, куда сам.
А да знаду, ту би већем били.
Нема зида, и нема обкопа,
Ког ми отац неби прескочио,
Да до своје дође јединице.
Мој је отац кнез Гоислав Крусић,
И станује у селу Треболи.
АНА:
А заручник како ти се зове?
ВЛАДИСЛАВА (стидљиво):
Кнез Првослав од града Будимље.
(Чује се на пољу:)
Ано!
АНА (слуша):
Ано вичу; то ме отац зове.
С Богом, сестро, до два, до три дана,
Ако само на пречац не умрем,
Знаће т’ отац, а знаће т’ заручник,
Где им држе затворено благо.
(Устане.)
ВЛАДИСЛАВА:
Бог ти, сестро, био у помоћи,
Пак ако ме одавде избавиш,
Не стој ни ти у овом заточу,
Већ похитај моме белом двору,
Држаћу те к’о сестру рођену,
Љубићу те к’о свог спаситеља.
(Оду једна на једну, друга на другу страну.)
ЗАВЕСА ПАДА
|