Nemanja/24
| ←Sedmi prizor | Nemanja Pisac: Jovan Subotić PRVI PRIZOR |
Drugi prizor→ |
ČETVRTO DEJSTVO
Dvorište u gradu Klobuku.
PRVI PRIZOR
Nemanja u laki lanci sedi zamišljen.
ANA progleda na jedna vrata na dvorište, i iziđe.
(Za sebe.)
Nemože mi s’ u sobi ostati,
Nebih, ali moram da iziđem.
(Pristupi bliže.)
Opet tuži! (Ubriše suzu.) Kako da ne tuži!
Ko zna, kakve nadežde umiru,
Kakva li mu blaga u grob slaze? —
Da što reknem, nebi l’ se prenuo,
Više puti tim se razgalio.
(Pristupi mu blizu.)
Dobro jutro!
NEMANjA (ćuti i ne čuje).
ANA:
Baš sam pogodila!
Kom je dobro, kog u lanci nađe,
I da čuje, nebi s’ odazvao.
(K Nemanji jačim glasom:)
Dobra t’ sreća!
NEMANjA (okrene se k njoj veselo):
Ano, ti si?
ANA:
A što si se tako rastužio?
Zar ti j’ malo časa u tamnici
Tako sedit’, i tako misliti,
Da i ovo kratko vreme, koje t’
U slobodnom zraku dopuštaju,
Truješ jedom, što ga mrak izcedi?
NEMANjA (s tužnim ushitom):
Gde su sada moje misli bile!
Tamo, Ano, o tamo je lepo!
Tamo gore slobode su dvori,
Pa se sladka svuda pesma ori,
A po polju sjajna sreća šeće,
Pa mirisno za njom niče cveće.
0 da nam je tamo preletiti!
ANA:
Prosti, ako t’ sladak san poplaših!
Žao mi te bija pogledati,
Kako sediš, kao od kamena.
NEMANjA:
Da ti prostim? Ta da ti zahvalim!
Odkako me tamnica usvoji,
Samo živim, kad s tobom govorim.
A tek rado mlada duša živi!
ANA:
I češće bih s tobom govorila,
No sve s’ bojim, nepravo će t’ biti.
NEMANjA:
Kako bi se ti toga bojala!
Pomisli de, gust te mrak uvija,
Mrak, koji se nikad ne razlazi,
Pa ti s’ čini, da je pun užasa,
Što ti život ugasiti preti:
Sad se guja oku t’ približuje, —
Sad se pruža usijana kandža,
Da ti srdce iz grudi izčupa, —
Sad ti grozna ruka čašu daje,
Da t’ samrtnim zapoi otrovom —
Sad se sgušća pregrdna nakaza
Sa obrazom od adske aveti,
I gvozdenim na ruku šiljcima,
I otrovnim u usti zadahom,
Pa ugledom dušu ti ubija ,
I pogledom život ti izpija, —
Hu! (Strese se.)
A zatim opeg sve proguga
Pomrčina, i mrak se izbistri,
Ponda pukne, k’o kad zora svane,
I u onoj nebesnoj jasnosti,
S kakvom na snu anđ’o nam dolazi,
Ukaže ti s’ jedna mlada glava,
Glava lepa , k’o da je anđelska,
Svakom dragom milinom osuta,
Koju daje mladost i lepota,
Srdce čisto, i duša visoka —
Kaž’ — kako bi t’ onda bit’ moralo?
ANA (žalostna):
Taj mrak, to je slika tvoga dana!
NEMANjA (živo):
A ta glava, to je tvoja glava!
ANA (spusti glavu; tužno uzvišeno):
Da ti mogu životom pomoći,
Dala bih ga, nebih rekla reči!
Al’ tu sama volja ne pomaže;
Pa kad vidim. da takav živ truneš,
U grudi mi živo srdce puca.
NEMANjA:
Čim je jadni sužnik zaslužio,
Da s njim tuži i srdce Anino?
ANA:
Ta plačemo za mrtvim čovekom,
Kad ga grobu ledenom predaju,
A ko neće nad onim zaplakat’,
Koga živog grobu predadoše.
Jer prokleta pravi je grob tamnica!
NEMANjA (uzdahne):
Imaš pravo, barem u toliko,
Što nam guta sve, što nam je drago,
I sve gasi, što nam svetlo sjaše,
I sve davi, što nam živo bjaše.
(Pusti se u misli.)
ANA:
Samo jedno nemož’ da ugnjavi!
NEMANjA (probudi se iz misli):
Šta to, Ano?
ANA:
Ne sećaš se? Nadu!
U tamnici ova se ne gubi,
A u grobu gasne na svakada.
NEMANjA:
Zar već i ti tu sliku poznaješ,
Koju rađa beda i nesreća?
ANA (uzdahnuvši):
I moj život kadkad mrak uvije,
Gust mrak, leglo užasnih prilika,
Pa s’ i meni kadkad mrak razkine. —
NEMANjA:
I anđelska jedna glava javlja. —
ANA:
O obraz mu jošt' vidila nisam,
Pa mi s’ zato lice i ne javlja;
Mesto glave ime zauzima,
Pa mi sijne kao jarko sunce. —
NEMANjA:
A sme li se to ime kazati?
ANA:
Sme da kako. Nemanja!
NEMANjA (stupi korakom natrag):
Nemanja!
ANA:
Da, Nemanja, raški knez Nemanja!
NEMANjA:
A poznaje l’ Ana raškog kneza?
ANA:
Kada budem tog kneza poznala,
Onda će se i moja nadežda
U najlepšu istinu pretvorit’.
NEMANjA (ljubko):
Pa šta čeka Ana od Nemanje?
ANA:
Moj se otac nije tu rodio,
Njega j’ beda amo doterala.
Naše gore odavde s’ ne vide,
Drugo ime naša zemlja nosi, —
Naši dvori ognjem izgoreše,
Naši podi krvlju su posuti;
Nemanja je onaj dični Srbin,
Koji će nam zemlju izbaviti,
Koji će nam dvore obnoviti,
Koji će nam sreću povratiti.
Znaš sad, kuda moji snovi vode?
NEMANjA:
Pa što niste Nemanji otišli,
Već u ovu kletku zapadoste?
ANA:
Otac kaže, sad mu se ne dade,
Jer put izbrat’ nestoja do njega.
NEMANjA:
A smede l’ te prijatelj zapitat’,
Od koje si dične list gorice?
ANA:
Ako t’ ništa moj otac ne kaza,
Onda g’ ni ja to kazat’ ne mogu.
NEMANjA (poćuti malo):
U Nemanji s’ niste prevarili,
Pomoći će kom god samo može...
A tebi će prije neg ikome.
ANA:
Blago tebi, kad ga znaš, junače!
NEMANjA:
A bi li ga ti poznat’ želila?
ANA:
A ko nebi rad bio poznati,
Kako srbska nadežda izgleda!
NEMANjA (toplo):
Mila devo, ti ćeš s tvojim otcem
Iz ovijeh izići zidina,
Pak ako te kad sreća posluži,
Da s Nemanjom možeš govoriti,
Pokaži mu ovaj zlatni prsten.
Kad ga vidi, kad mu ga pokažeš,
Učiniće, što ćeš poželiti.
(Metne joj prsten na prst.)
ANA:
A kakvo ću ime da mu kažem,
Kad zapita, ko mi prsten dade?
NEMANjA:
Za danas me za ime ne pitaj,
Možda ću t’ ga drugi put kazati.
Al’ na svaki način poznaće me,
Prsten će mu kazat’, od koga je.
ANA (gledi preten).
NEMANjA:
Nemoj da ga po tom zlatu ceniš:
Cena nek mu spomen na me bude.
ANA (pogledi ga toplo):
Onda manje zlatna kruna vredi! —
Ah da možeš odavde izbeći,
Pa da staneš uz dičnog Nemanju,
Šta bi vama moglo odoleti?
Čini mi se svet bi osvojili!
NEMANjA:
Ako samo živ odavde odem,
Zacelo ću tako učiniti.
I ako ti pomoći uztreba,
Il’ pomoći il’ bratske utehe,
Dođi nama, kod nas ćeš je naći.
ANA:
O tvoj lik i ime Nemanjino
Vodiće me od danas kroz život,
Kao zvezda na moru mornara,
JK’o Hrišćane vera Isusova!
NEMANjA:
Kakav li je danas dan, devojko?
ANA (misli se):
Ah! danas je lepi Đurđev danak.
Idem odmah selena nabrati,
Pa ću stručak i tebi poslati,
Da ga vidiš, da se opomeneš,
Da za zimom proleće dolazi,
A sloboda za tužnim sužanstvom.
NEMANjA:
Đurđev danak? Ovaj Đurđev danak
Ostaće mi mio do skončanja.
Pošalji mi zelena selena,
Da s’ nakitim, da me želja mijne.
Do danas sam grdno tužan bio,
A sad mi se srdce razgrejalo,
Bog će dati, te će dobro biti.
|