Nemanja/23
| ←Šesti prizor | Nemanja Pisac: Jovan Subotić SEDMI PRIZOR |
Prvi prizor→ |
SEDMI PRIZOR
Ana ulazi.
VLADISLAVA (zagrli je):
Sladka drugo, do Boga ti hvala,
Što mi dođeš tužnoj nesrećnici;
Ta da tebe jošte ovde nema,
Bih, Boga mi, do sad poluđela.
Sedi!
ANA (sedne):
Sešću, ali mi obreci,
Da se nećeš uvređenom naći,
Što ću da te za nešto zapitam.
VLADISLAVA:
Kazaću ti k’o sestri rođenoj.
ANA:
Što su tebe ovamo poslali?
VLADISLAVA:
Ne znam, sestro, ni danas ni sutra.
Ni reči mi dosad ne rekoše.
ANA:
A imaš li koga rođenoga?
VLADISLAVA (uzdahne):
Imam otca, — il’ sam ga imala,
Bog zna, da li i živi siromah.
ANA:
Imaš jošt' kog svoga od muškijeh,
Koji bi te hteo izbaviti?
VLADISLAVA (zastidi se).
ANA (primeti to):
Kaži samo, ta sestri kazuješ.
VLADISLAVA:
Imam, sestro, svoga zaručnika,
Al’ taj nije u našoj državi.
ANA:
Kaži meni ime oboice,
Pa ću gledat’, da im kako javim,
Gde te drže, nek te izbavljaju.
VLADISLAVA (zagrli je):
Bog ti dade tu mis’o, sestrice,
Jer sigurno ne znadu, kuda sam.
A da znadu, tu bi većem bili.
Nema zida, i nema obkopa,
Kog mi otac nebi preskočio,
Da do svoje dođe jedinice.
Moj je otac knez Goislav Krusić,
I stanuje u selu Treboli.
ANA:
A zaručnik kako ti se zove?
VLADISLAVA (stidljivo):
Knez Prvoslav od grada Budimlje.
(Čuje se na polju:)
Ano!
ANA (sluša):
Ano viču; to me otac zove.
S Bogom, sestro, do dva, do tri dana,
Ako samo na prečac ne umrem,
Znaće t’ otac, a znaće t’ zaručnik,
Gde im drže zatvoreno blago.
(Ustane.)
VLADISLAVA:
Bog ti, sestro, bio u pomoći,
Pak ako me odavde izbaviš,
Ne stoj ni ti u ovom zatoču,
Već pohitaj mome belom dvoru,
Držaću te k’o sestru rođenu,
Ljubiću te k’o svog spasitelja.
(Odu jedna na jednu, druga na drugu stranu.)
ZAVESA PADA
|