Немања/1
| ←Лица | Немања Писац: Јован Суботић ПРВИ ПРИЗОР |
Други призор→ |
ПРВО ДЕЈСТВО
ПРВИ ПРИЗОР
Соба у двору кнеза Крусића.
Кнез Гоислав Крусић, Кнез Првослав.
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
Неповољно по мене прекиде.
КНЕЗ КРУСИЋ:
Ал’ сам мораш рећи: право имаш!
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
Имаш право, ал' ми право није.
Ко зна кад, и хоће л' то кад бити.
С наше стране сутра смо готови,
Никад друго Немања не мисли.
Ал’ краљ нешто непрестано врчи,
А Владимир — њега већ сви знамо!
КНЕЗ КРУСИЋ:
Баш то мене и пече, дијете.
Данас стоји небо, како тако,
Нит’ је ведро нити је облачно,
Свадисте се, па с’ и помиристе.
Да сте страни, доста би ми било,
Ал’ сте своји, па вам не верујем.
Краљ Немању за свог врага држи,
Који иде, да му круну скине;
А Немања има право, кад се
Од те браће чува и уклања:
Па то т’ ништа није, него слама.
Нека искра одкуд год долети,
Па ће бити пуна земља гара.
А ја онда шта бих, и куда бих.
Овамо ме дата вера вуче,
И што морам чуват’, што имадем;
А тамо ми моје дете живи,
И зету ми о глави се ради.
Па сам на две ватре изгорео.
Зато гледај, те с’ што пре измир’те,
Ал’ онако, као браћа права,
Па је води, кад је теби драго.
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
То ми дакле ништа не остаје,
Већ гледати, да тако чинимо.
С Богом! — Где ћу наћи Владиславу,
Да и њојзи с Богом остај кажем?
КНЕЗ ГОИСЛАВ (гледне на прозор);
Ено т’ води коња по дворишту,
И чека те, да ти га придружи.
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
АЛ' ако то никада не буде?
Срећу своју за туђ рачун вежеш!
КНЕЗ ГОИСЛАВ:
Шта ћу сутра за боље држати,
То сам Бог зна: мисли се љуљају
Као оно лишће на дрвима.
Али данас држим поуздано
Да ће ’вако понајбоље бити,
Па што неби и то покушали.
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
С' Богом остај!
КНЕЗ ГОИСЛАВ (рукује се):
С’ Богом пош’о, кнеже!
И срећно се дома повратио.
(Оду.)
|